Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)

A sada svaki dan pevam ovu pesmu. Glasno.

To je ono što me drži . . .

You gotta have a dream!

Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom

(Sugestije za pravilno ponašanje radi bolje komunikacije sa osobama koje imaju invalidititet)

Bonton je tradicionalno skup pravila ponašanja u društvu. Svako društvo na bilo kojem stepenu razvoja je imalo i ima svoja pravila ponašanja. Ova pravila ponašanja su tekovina naše civilizicaje XXI stoljeća i općeprihvaćena su širom svijeta!

1. Najosnovnije? Usredsredite se na osobu, a ne na njen invaliditet!
2. Pristojno je rukovati se sa osobom sa invaliditetom, pa čak i kad osoba ima ograničene mogućnosti pokreta ruke ili koristi protezu ili je slijepa.
3. Prije nego priskočite u pomoć, uvijek upitajte osobu sa invaliditetom da li želi Vašu pomoć. Možda pomoć nije potrebna, ili je nepoželjna.
4. Nemojte se vješati ili naslanjati na nečije ortopedsko pomagalo (kolica, hodalica, štake, štap). Pomagala su dio nečije osobnosti, pa ih se nesmije tresti, naslanjati se na njih, itd.
5. Govorite izravno osobi sa invaliditetom, ne nekome pokraj, kao da ta osoba ne postoji. Naročito kada su u pitanju slijepe i osobe oštećenoga sluha.
6. Ako će razgovor trajati više od nekoliko minuta sa osobom u invalidskim kolicima, sjednite, kako bi došli u istu visinu očiju. Obje strane bit će pošteđene ukočenog vrata!
7. Nemojte ponižavati ili ponašati se zaštitnički prema osobi sa invaliditetom time što ćete je tapšati po ramenima ili glavi.
8. Kada nekome objašnjavate put, mislite na stvari kao što su udaljenost, gdje su udubljeni trotoari ili postavljene rampe, vremenski uslovi i fizičke prepreke koje mogu ometati kretanje osoba sa invaliditetom.
9. Nemojte obeshrabrivati djecu u postavljanju pitanjâ osobi sa invaliditetom o njezinim ortopedskim pomagalima (kolica, hodalice, štake, proteze, štapovi). Otvoren razgovor pomaže u premoštavanju predrasudâ koje proističu iz strahova ili zabluda.
10. Kad se osoba koja koristi kolica „prebaci” iz njih u automobil ili na stolicu, klupu, WC školjku, krevet i slično, nemojte micati kolica izvan njenog dohvata. Ako se ipak moraju maknuti iz nekog razloga, pitajte za mišljenje osobu koja koristi kolica. Isto se odnosi i na osobe koje koriste hodalice i štake!
11. U redu je koristiti izraze kao: „hodati pokraj” ili „idemo se prošetati” kad razgovarate s osobom u kolicima. Ona to shvaća kao izražavanje zamisli o kretanju u istom smjeru.
12. Ljudi koji koriste kolica različitih su fizičkih mogućnosti. Neke osobe koje koriste kolica mogu hodati uz pomoć štaka ili drugih ljudi na kraće udaljenosti. Oni koriste kolica, jer im ona pomažu u očuvanju snage i za efikasnije kretanje na udaljenostima.
13. Nemojte misliti o ljudima sa ortopedskim pomagalima kao o bolesnicima. Ortopedska pomagala su vid pomoći osobama u prilagođavanju ili za kompenzaciju funkcija oštećenih organâ za kretanje. Oštećenja mogu nastati i bez pojave zaraznih ili drugih bolesti. Neki od razloga korištenja ortopedskih pomagala mogu biti: oštećenje kičmene moždine, moždani udar, amputacija, mišićna distrofija, cerebralna paraliza, skleroza multipleks, dječja paraliza, bolesti srca, teži oblici reumatičnih pojava i još mnogo drugih uzroka pri oštećenju organa za kretanja.
14. Pazite na svoje predrasude! Nemojte misliti kako je upotreba ortopedskih pomagala tragedija. Kad su invalidska kolica dobro opremljena i odabrana, ona zapravo mogu značiti slobodu koja pruža korisniku mogućnost slobodnog kretanja i punog angažmana u životu.
15. Razgovarajte normalno, koristeći svakodnevne izraze, kao što su: “Vidimo se”; “Pozdravljam, trčim dalje”; “Ćujemo se”; te druge izraze, bez obzira na vrstu invaliditeta osobe sa kojom razgovarate.
16. Ako razgovarate sa osobom koja ima poremećaj govora, pa nešto niste razumjeli, ne pravite se da ste razumjeli, nego zamolite tu osobu da vam ponovi.
17. Kada razgovarate sa osobom oštećenoga sluha, izravno joj se okrenite, ne povisujte glas, i ne govorite joj u uho. Ta osoba će razumjeti vaše izraze lica, čitati sa usana ili koristiti pomoćnika da joj vaše riječi prenese internacionalnim ručnim znacima. Možete koristiti i pisanje teksta, ako situacija to dozvoljava.
18. U saobraćaju posebno poštujte vozače – osobe sa invaliditetom, koje imaju na svojem vozilu istaknutu međunarodnu oznaku, tako što ćete povećati rastojanje, smanjiti brzinu i povećati oprez, jer većina osoba sa invaliditetom su dobri vozači, ali sa neznatno sporijim reagiranjem, jer su im komande ručne.
19. U javnim prevoznim sredstvima ne koristite mjesta označena za osobe sa invaliditetom, a kada su takva mjesta zauzeta, ponudite svoje. Pomozite pri ulasku i izlasku iz sredstava javnoga prevoza.
20. Ne zaboravite, da osobe sa invaliditetom imaju prednost u javnim ustanovama i svim drugim mjestima.
21. Nemojte maziti pse vodiče ili druge životinje koje pomažu osobama sa invaliditetom. One rade.

Dodala bih da je važno da se uvek na neki način prilagodite osobi sa invaliditetom. Naravno, u zavisnosti od težine i vrste invaliditeta. Ukoliko osoba ne čuje, sporije govorite, kako bi mogla lakše da čita sa usana. Nije potrebno vikati. Ukoliko teško hoda, usporite i brzinu prilagodite osobi sa invaliditetom, ukoliko ne vidi, slikovitije joj objasnite ono o čemu govorite i sl.

Pošto sam po prirodi veoma radoznala i uvek željna znanja, u životu sam išla u milion kojekvih školica, kurseva jezika, debatni klub i slično. Ali sam išla i u (pored osnovne) nižu muzičku školu, dve srednje škole uporedo i na fakultet. A na fakultetu sam bila izuzetno aktivna u jednoj studentskoj organizaciji, tako da sam imala prilike da upoznam skoro sve tadašnje studente. Ustvari, imali su prilike oni da upoznaju mene, ja za većinu ne mogu da garantujem, jer je zaista ogroman broj studenata, kojima sam pomagala oko istih stvari. Plus gomila ljudi koje sam upoznala putem blogova ili twittera, ali smo u svakodnevnoj komunikaciji, te vas je teže zaboraviti ili pomešati :)

Uglavnom, pošto nije mogao da pohrani tolika lica i poveže ih sa imenima, poreklom, studijskom grupom i slično, moj mozak je jednostavno odlučio da ih ignoriše. I iako je uvek bio uključen autosave, jednostavno me nije zarezivao i većina podataka je zauvek izgubljena.

Da se vratim suštini priče.

Pre neki dan, idem do prodavnice koja se nalazi 50m od ulaza u zgradu u kojoj živim. Bilo je oko 19h, dakle dosta mračno, ulično osvetljenje čkilji u oči, sve u svemu, niš’ ne vidim. Pošto taj dan nisam izlazila iz kuće, onako u trenerici, polusanjiva, sam krenula. U jednom momentu se ispred mene stvori simpatična (po izgledu sam pomislila) devojčica sa osmehom od uva do uva, i baca mi se u zagrljaj:

• Marijaaaa, jao kako mi je drago što te vidim!

Šok. U search moždane memorije ubacujem lik, boju glasa. No match. Zatim tražim detaljniju pretragu, makar odakle se znamo. Ništa. Ako se moj mozak pita, ovu devojku prvi put vidimo. Kud ću, šta ću, i ja razvučem kez (uz veliku dozu nelagode koju pokušavam da prikrijem) i odlučim da pustim nju da priča. Pošto mi se ovo ne dešava prvi put, iskustvo me je naučilo da u ovakvim situacijama OBAVEZNO pustite sagovornika da govori. I onda iz razgovora hvatate informacije. Pošto me je izbombardovala pitanjima, na koja sam odgovorila kako sam umela i znala, stala je sa osmehom očekujući da ja nju nešto pitam. Čoveče, koje lično pitanje da postavim osobi koju vidim prvi put u životu . . .

• Pa . . . kako tvoja nauka?

E sad, ovo je odlično pitanje za izvlačenje iz neprijatnih situacija. Kako tvoja nauka može da se odnosi na niz zanimacija kojima se bavi: fax, srednja škola, hobi, pa čak i posao u određenim strukama. Bitno je iz odgovora hvatati informacije za dalji razgovor.

• Jao Marija, pa ja sam diplomirala . . . i udala se! Sećaš se mog momka (pa poče da mi objašnjava ko je on, a ja se ubijam da skontam ko je ona, a ne da znam ko je on) …

Ok, situacija iz koje sam se izvukla, sada imam niz pitanja koja mogu da joj postavim, što sam i učinila, lepo se nas dve rastadosmo, izljubismo i odosmo dalje.

U prodavnici kupih hleb i vodu i taman izađoh, kad na vratima me dočeka devojka, otprilike mojih godina, sa detetom u kolicima, opet sa osmehom od uva do uva, kačeći mi se na vrat povika:

• Marija! Kako mi je drago da te vidim! Baš sam mu pričala (pokaza na dete u kolicima od oko dve, tri godine), kako nam je super bilo na faxu i kako se tako dobra ekipa retko kad okupi . . .

Hahahaha, opet šok. Mozak ponovo svetlosnom brzinom pokušava da pronađe lice (ime, podatke, situaciju, bilo šta) sa kojim će utvrditi prepoznavanje, ali mu ne ide. Lik prepoznaje, viđale smo se, ali kada i gde i sa kojim razlogom . . . pojma nemam ni danas. Ali, zna mi ona ime, zna da sam studirala, dakle poznaje me.

Šta ću, ista priča, nabacim kez na lice i krenem klasičnu spiku:

• De si ti, ladno si se udala? Ovo je tvoj sin? Već velik dečak, kako se zove? Radiš negde? Šta još ima novo?

I slična pitanja, fraze, sve uopšteno. Ispričasmo se nas dve, bogznakako, izljubile i svaka na svoju stranu. Na kraju mi je još bilo i drago što smo se srele posle toliko vremena. Samo još da znam ko je :P

Uopšte ne razmišljamo o njoj. Jednostavno je tu otkako znamo za sebe, samo otvorimo slavinu i huuuh, operemo ruke, istuširamo se ili uradimo šta nam je već potrebno. I baš nas briga.
Da li ste se ikad zapitali odakle ta voda dolazi? Da li ste ikada razmišljali kako je to ranije izgledalo? Znate li kako je živeti bez kupatila i vode u kući? I da nisu retki ljudi koji taj luksuz nemaju?

Nekada su ljudi otpadne vode izbacivali u kanale koji su išli kroz grad. Nekada su se kupali jednom nedeljno. Ali su je koristili onoliko koliko im je potrebno.

Danas ne razmišlojamo o tome. Ne shvatamo da je voda ograničen resurs i da će generacije koje dolaze ostati bez iste. Ne može se sprečiti, ali se može odgoditi.

Kao mali smo pili vodu iz česme, sada je kupujemo flaširanu/filtriranu. Jer smo kreteni i ne umemo da počistimo za sobom. Jer nas ne zanima gde to odlazi, dokle god ne dođemo u situaciju da se zapitamo, šta smo to učinili?

Dunav ne mora da bude siv, kiše ne moraju da budu kisele i ljudi ne moraju da umiru negde od žeđi ili različitih bolesti koje dobijaju preko prljave vode.

Kako mogu da pomognem?

Potrudi se da slavine ne kaplju. Deluje smešno, ali zamisli samo po jedna kap u svim stanovima . . . uštedi se ogromna količina vode, koja čista, neupotrebljena odlazi u kanalizaciju.

Dok se briješ, sapunjaš pri tuširanju ili pereš sudove, zavrni slavinu, da voda ne otiče bespotrebno dok je ne koristiš. Ogromne količine vode pšojedinci mogu uštedeti na taj način.

Znaj da mnogo ljudi danas nije bilo u mogućnosti da popije gutljaj čiste, sveže, hladne vode.

Ovaj tekst planiram već nekoliko dana, ali nažalost nisam stigla ranije da ga napišem. Trenutn sam premorena i zbog toga ne sija, ali se nadam da je preneo bilo kakvu poruku.

Ne znam zbog čega, ali me smiruje muzika. Ne bilo koja. Isključivo pevanje ili ples izuzetno talentovane dece. Tako da, kad god mi je teško, visim na yt i gledam bgt i slične emisije i oduševljavam se. Toliko je talentovane dece, toliko snova i toliko želja . . . koje će se, u to iskreno verujem, sigurno ostvariti.

Zato želim da podelim sa vama nekoliko snimaka na kojima izuzetno talentovana deca pevaju. Čisto, neiskvareno, dečije, puni ljubavi. Onako kako bih volela da je ceo svet izgrađen.

Ima ih još mnogo, satima i satima sam dosad gledala klipove sa različitih audicija. Ima tu i fantastičnih ljudi koji su život posvetili pevanju. Ali sam ovaj put odabrala samo decu.
Često uživam u njihovim glasovima, nadam se da ste/ćete i vi :)

• Samo da vidim da li ste dobro . . . svako jutro ustajete u 8h, a sada ste baš produžili . . .

Prolazi pored kreveta do prozora, da podigne roletnu i otvori isti. Čist vazduh ispunjava sobu i olakšanje dubokim udahom mi daje snagu da promrmljam:

• Malo smo se uspavali . . .

Đo sve ignoriše i drema.

Kanim se da ustanem i odem do kupatila.

On ustaje, ja za njim. Ulazimo u kupatilo i odlazim do umivaonika. Gledam se sanjivo u ogledalu, uzimam novu pastu za zube i cedim je na čestkicu. Puna tuba istiskuje poveliku količinu zelenkaste gnjecave smese.

Stavljam četkicu u usta i počinjem intenzivno da trljam. Čudan i nesvakidašnji ukus mi ispunjava usta.

• Ova pasta ima ukus Denim-a.

Đo prilazi komentarišući:

• Uzeo sam eukaliptus, ne znam kako misliš ukus Denim-a?

Uzima tubu u ruku i počinje histerično da se smeje. Kroz smeh jedva progovara: “Pljuni, pljuni!”

Sanjiva nisam primetila da na tubi piše: PASTA ZA BRIJANJE.

*Slika preuzeta sa sajta  femina.hr

U srednjoj školi sam upoznala jednu devojku, koja mi je ubrzo postala dobra drugarica, zatim i njenog momka. Družili smo se sedam godina. Ponekad smo se viđale samo nas dve, ponekad ja sa njima dvoma, a najčešće smo bili svi zajedno, u društvu. Niti je njima dvoma smetalo da sam ja tu, niti je meni smetalo što je on sa nama dvema, niti je bilo kome iz društva smetalo da su oni zajedno sa nama. Ne volim kada dođe par u društvo pa se ljubakaju, to radite kad ste sami. Ok je jedan, dva poljupca, ali da se ne razdvajaju, to mi ne prija. Što ste onda i dolazili? Uglavnom, htedoh reći da nikada niko nije imao problem kada bi neko u društvo doveo momka/devojku ili se nalazili pojedinačno sa njima, svi smo se družili . . . Jednom prilikom sam rekla kako sam se uvek više družila sa dečacima i mislim da ne bih uspela izbrojati sve njihove devojke koje sam upoznala za ove godine druženja . . .

No, šta je bilo – bilo je. Takva situacija je bila u tinejdžerskim danima i vezama kada smo svi, manje-više, znali da te veze nisu ozbiljne i one ‘for life’. Jer, priznaćete, retko ko je svog životnog partnera našao sa šesnaest godina.

Složićete se da je sada situacija drugačija. Mislim, za mene. Imam dvadeset i osam godina i mislim da sam po većini tačaka zrela i formirana, onoliko koliko priliči mojim godinama. I trudim se i radim na razvijanju svoje ličnosti koliko god mi uslovi dopuštaju. Trenutno imam momka i po tom pitanju sam zrela i ozbiljna odavno, jer su sve moje veze bile uglavnom duge i sa namerom. U ovom momentu mislim da je moj sadašnji momak osoba sa kojom ću provesti život. Nikada ni u šta ne možemo biti sigurni, niti mogu da tvrdim da će on biti taj, ali iz situacije u kojoj se nalazim, to jeste tako. Dakle, svi moji drugari i prijatelji, ako planiraju da nastave da se družimo bi trebali i njega da prihvate uz mene. Sada smo ‘dvoje’.  Now it’s us.

I, nekad ću se verovatno udati. Da li za njega ili nekog drugog, nije bitno. U svakom slučaju, period kada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala drugarima i prijateljima je prošlo. Naravno da ga i sada posvećujem ljudima koje volim, na bilo koji način: dopisivanje preko neta, smsa, razgovor telefonom i sl, ali nije ni blizu u onolikoj meri kao ranije. Sada se viđam sa prijateljima ‘u paru’ tj zajedno sa momkom, ali to nije bio problem, bio/la moj drug sam ili i on poveo devojku (momka). Viđam se i sama sa drugaricama, ali ne ciljano, kako se uklopim sa kim. Uglavnom mi je Đo tu, kada sam slobodno, pa tako sve i planiram . . .

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da, vremenom, svi moraju da prihvate da će im se drugovi/drugarice poženiti/poudavati i da će im ta osoba, a kasnije i deca biti važniji od prijatelja i da neće doći baš na svaku utakmicu/koncert već će radije pogledati film kod kuće ili sa detetom otići na bazen. I da je to potpuno normalno. Tako da, nema ljutnje, niti prigovaranja. Ima, da imamo po petnaest godina, kada su drugari primarni. Ali nemamo. Imamo dovoljno godina da možemo da razumemo i da shvatimo da se sve menja i da nećemo zauvek ludovati zajedno, već da smo dovoljno ‘veliki’ da stvaramo porodice i kako sve to već ide. I kada imamo vremena, otvoreni smo za druženja sa svima, imali partnera ili ne.

Tako da, ono što sam nedavno doživela od osobe koju poznajem preko petnaest godina je reakcija jedne nezrele i sebične persone koja ne shvata da mi je on trenutno ispred nje i njenih izmišljotina, zanovetanja i vređanja. Volim sve jednako, samo na drugačije načine. I, izvinite, ali ću radije tri puta nedeljno sa njim pogledati seriju ili film, nego sa istom osobom piti kafu. Pogotovo što sada imam mnogo više obaveza nego pre deset godina i manje slobodnog vremena.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Savremena umetnost je naziv za aktuelnu umetnost tj. umetnost koja se događa u trenutku kada se o njoj govori i piše.

Savremenost je institucionalizovana kao perspektiva indeksnog prepoznavanja, imenovanja, klasifikovanja, prisvajanja i kolekcioniranja umetnosti unutar vremena koje sebe reflektuje između prošlosti i budućnosti.

Koncept “savremena umetnost” se ne odnosi samo na umetnost druge polovine dvadesetog veka, prelaza vekova i prve decenije dvadeset prvog veka, već i na aktuelizovani projekt mapiranja i interpretiranja diskontinuiteta, odnosa, razlika, prisvajanja i razmena aktuelnih i istorijskih modela znanja, fascinacija i identifikacija sa umemtničkim praksama izvan stabilnosti tradicije.

Avangarda se ukazuje kao radikalni i militantni oblik modernizma od kraja druge decenije do sredine tridesetih godina.

Krize modernizma karakterizuju ekonomski, politički i umetnički razlozi.

Avangarda uspeva da razori autonomiju umetničkih disciplina modernističke umetnosti i kulture, pokazujući da se umetnošću može (stvarno ili fikcionalno) revolucionarno preobraziti individualni i kolektivni život, društvo, kultura i umetnost.

Pokazalo se da bez „kubističkog apstrahovanja“, kao osnove likovnog „formalizma“, ipak nema koncepta i pojave modernističkog, pre svega apstraktnog slikarstva u pravom smislu. „Kubizam“ se, iz istorijske perspektive, ukazao kao pred-određujući formalistički uslov dvadesetovekovne slikarske modernosti, kao razvijenog horizonta očekivanja autonomije slike unutar samog slikarstva.

Slikarke i skulptorke socijalističkog modernizma su radile upravo na cenzuri predočivosti svog rodnog identiteta i izvođenju „univetzalnog“ upisa umetnika u umetničko delo, što je kontigentan formalni rezultat plastičnog stvaranja. Taj čin samog ženskog precrtavanja ili cenzurisanja nije išao lako, i nije, sem u retkim „remek-delima“, doveden do prekoznatljivog znaka. Naprotiv, bio je kontradiktoran i često nerazrešiv u svojoj stvaralačkoj i egzistencionalnoj drami.

Dolazi do suštinske promene karaktera umetničkog roda. Ta promena je u preobražaju „stvaralačkog principa“ u polju čulnog prikazivanja i izražavanja. U ovom području je, tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, delovao sasvim mali broj žena – umetnica u Srbiji i Vojvodini: Biljana Tomić, Bogdanka Poznanović, Katalin Ladik, Ana Raković, Judita Šalgo, Marina Abramović i Maja Savić.

Razbijana nasilnost i brutalnost ovog slikarstva je povezana sa odbijanjem idealiteta modernističke umetnosti, pre svega apstraktnog slikarstva. Za ovo slikarstvo bitna je emocija otuđenja. Otuđenje je društveno stanje subjekta u kom su mu vlastite želje, fantazije, oblici ponašanja, ideologije, religiozna uverenja i proizvodi njihovog rada postali strani i nedokučivi. Slike su postale neka vrsta „samog pokaznog govora“ ili „egzistencijalnog pisma“ o slikaru kao čoveku u izolovanim ćelijama života.

Brutalna figuracija proizilazi iz suočenja sa traumatičnim neuspesima modernosti i ubrzanim otuđenjima modernog urbanog načina života.

Naiva je imala ulogu u isticanju umetničkog stvaralaštva manjinskih etničkih grupa i njihovih kultura na platformama socijalističke izgradnje multikulturalnog društva.

Nova figuracija je zbirni naziv za figurativne slikarske pojave evropskog odgovora na američki proto-pop i pop art. Nova figuracija se zasniva na kritici idealizacija i autonomija apstraktne umetnosti. Apstraktna umetnost se pokazuje kao istorijski dovršeni i istrošeni koncept modernosti, koji je otuđen od ljudskog sveta i prikazivanja predmeta i čoveka u svetu.

Ekstremna negacija socijalističkog realizma nije bitno izmenila bilans književnosti u socijalizmu. Nije dala rešenje. Njome nije prevaziđe  socijalistički realizam, već samo napušten. Njegovi problemi su ostali. Pluralizam u tom estetizmu, ako nije prividan, nije ni stvaran.

Konceptualno čista i dosledna apstraktna slika nastala u vreme kada su sve ostale nefigurativne slike srpske umetnosti, zapravo, transpozicija motiva pejsaža.

]]> http://drveniadvokat.com/2010/06/trijumf-savremene-umetnosti/feed/ 1