U srednjoj školi sam upoznala jednu devojku, koja mi je ubrzo postala dobra drugarica, zatim i njenog momka. Družili smo se sedam godina. Ponekad smo se viđale samo nas dve, ponekad ja sa njima dvoma, a najčešće smo bili svi zajedno, u društvu. Niti je njima dvoma smetalo da sam ja tu, niti je meni smetalo što je on sa nama dvema, niti je bilo kome iz društva smetalo da su oni zajedno sa nama. Ne volim kada dođe par u društvo pa se ljubakaju, to radite kad ste sami. Ok je jedan, dva poljupca, ali da se ne razdvajaju, to mi ne prija. Što ste onda i dolazili? Uglavnom, htedoh reći da nikada niko nije imao problem kada bi neko u društvo doveo momka/devojku ili se nalazili pojedinačno sa njima, svi smo se družili . . . Jednom prilikom sam rekla kako sam se uvek više družila sa dečacima i mislim da ne bih uspela izbrojati sve njihove devojke koje sam upoznala za ove godine druženja . . .

No, šta je bilo – bilo je. Takva situacija je bila u tinejdžerskim danima i vezama kada smo svi, manje-više, znali da te veze nisu ozbiljne i one ‘for life’. Jer, priznaćete, retko ko je svog životnog partnera našao sa šesnaest godina.

Složićete se da je sada situacija drugačija. Mislim, za mene. Imam dvadeset i osam godina i mislim da sam po većini tačaka zrela i formirana, onoliko koliko priliči mojim godinama. I trudim se i radim na razvijanju svoje ličnosti koliko god mi uslovi dopuštaju. Trenutno imam momka i po tom pitanju sam zrela i ozbiljna odavno, jer su sve moje veze bile uglavnom duge i sa namerom. U ovom momentu mislim da je moj sadašnji momak osoba sa kojom ću provesti život. Nikada ni u šta ne možemo biti sigurni, niti mogu da tvrdim da će on biti taj, ali iz situacije u kojoj se nalazim, to jeste tako. Dakle, svi moji drugari i prijatelji, ako planiraju da nastave da se družimo bi trebali i njega da prihvate uz mene. Sada smo ‘dvoje’.  Now it’s us.

I, nekad ću se verovatno udati. Da li za njega ili nekog drugog, nije bitno. U svakom slučaju, period kada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala drugarima i prijateljima je prošlo. Naravno da ga i sada posvećujem ljudima koje volim, na bilo koji način: dopisivanje preko neta, smsa, razgovor telefonom i sl, ali nije ni blizu u onolikoj meri kao ranije. Sada se viđam sa prijateljima ‘u paru’ tj zajedno sa momkom, ali to nije bio problem, bio/la moj drug sam ili i on poveo devojku (momka). Viđam se i sama sa drugaricama, ali ne ciljano, kako se uklopim sa kim. Uglavnom mi je Đo tu, kada sam slobodno, pa tako sve i planiram . . .

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da, vremenom, svi moraju da prihvate da će im se drugovi/drugarice poženiti/poudavati i da će im ta osoba, a kasnije i deca biti važniji od prijatelja i da neće doći baš na svaku utakmicu/koncert već će radije pogledati film kod kuće ili sa detetom otići na bazen. I da je to potpuno normalno. Tako da, nema ljutnje, niti prigovaranja. Ima, da imamo po petnaest godina, kada su drugari primarni. Ali nemamo. Imamo dovoljno godina da možemo da razumemo i da shvatimo da se sve menja i da nećemo zauvek ludovati zajedno, već da smo dovoljno ‘veliki’ da stvaramo porodice i kako sve to već ide. I kada imamo vremena, otvoreni smo za druženja sa svima, imali partnera ili ne.

Tako da, ono što sam nedavno doživela od osobe koju poznajem preko petnaest godina je reakcija jedne nezrele i sebične persone koja ne shvata da mi je on trenutno ispred nje i njenih izmišljotina, zanovetanja i vređanja. Volim sve jednako, samo na drugačije načine. I, izvinite, ali ću radije tri puta nedeljno sa njim pogledati seriju ili film, nego sa istom osobom piti kafu. Pogotovo što sada imam mnogo više obaveza nego pre deset godina i manje slobodnog vremena.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Savremena umetnost je naziv za aktuelnu umetnost tj. umetnost koja se događa u trenutku kada se o njoj govori i piše.

Savremenost je institucionalizovana kao perspektiva indeksnog prepoznavanja, imenovanja, klasifikovanja, prisvajanja i kolekcioniranja umetnosti unutar vremena koje sebe reflektuje između prošlosti i budućnosti.

Koncept “savremena umetnost” se ne odnosi samo na umetnost druge polovine dvadesetog veka, prelaza vekova i prve decenije dvadeset prvog veka, već i na aktuelizovani projekt mapiranja i interpretiranja diskontinuiteta, odnosa, razlika, prisvajanja i razmena aktuelnih i istorijskih modela znanja, fascinacija i identifikacija sa umemtničkim praksama izvan stabilnosti tradicije.

Avangarda se ukazuje kao radikalni i militantni oblik modernizma od kraja druge decenije do sredine tridesetih godina.

Krize modernizma karakterizuju ekonomski, politički i umetnički razlozi.

Avangarda uspeva da razori autonomiju umetničkih disciplina modernističke umetnosti i kulture, pokazujući da se umetnošću može (stvarno ili fikcionalno) revolucionarno preobraziti individualni i kolektivni život, društvo, kultura i umetnost.

Pokazalo se da bez „kubističkog apstrahovanja“, kao osnove likovnog „formalizma“, ipak nema koncepta i pojave modernističkog, pre svega apstraktnog slikarstva u pravom smislu. „Kubizam“ se, iz istorijske perspektive, ukazao kao pred-određujući formalistički uslov dvadesetovekovne slikarske modernosti, kao razvijenog horizonta očekivanja autonomije slike unutar samog slikarstva.

Slikarke i skulptorke socijalističkog modernizma su radile upravo na cenzuri predočivosti svog rodnog identiteta i izvođenju „univetzalnog“ upisa umetnika u umetničko delo, što je kontigentan formalni rezultat plastičnog stvaranja. Taj čin samog ženskog precrtavanja ili cenzurisanja nije išao lako, i nije, sem u retkim „remek-delima“, doveden do prekoznatljivog znaka. Naprotiv, bio je kontradiktoran i često nerazrešiv u svojoj stvaralačkoj i egzistencionalnoj drami.

Dolazi do suštinske promene karaktera umetničkog roda. Ta promena je u preobražaju „stvaralačkog principa“ u polju čulnog prikazivanja i izražavanja. U ovom području je, tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, delovao sasvim mali broj žena – umetnica u Srbiji i Vojvodini: Biljana Tomić, Bogdanka Poznanović, Katalin Ladik, Ana Raković, Judita Šalgo, Marina Abramović i Maja Savić.

Razbijana nasilnost i brutalnost ovog slikarstva je povezana sa odbijanjem idealiteta modernističke umetnosti, pre svega apstraktnog slikarstva. Za ovo slikarstvo bitna je emocija otuđenja. Otuđenje je društveno stanje subjekta u kom su mu vlastite želje, fantazije, oblici ponašanja, ideologije, religiozna uverenja i proizvodi njihovog rada postali strani i nedokučivi. Slike su postale neka vrsta „samog pokaznog govora“ ili „egzistencijalnog pisma“ o slikaru kao čoveku u izolovanim ćelijama života.

Brutalna figuracija proizilazi iz suočenja sa traumatičnim neuspesima modernosti i ubrzanim otuđenjima modernog urbanog načina života.

Naiva je imala ulogu u isticanju umetničkog stvaralaštva manjinskih etničkih grupa i njihovih kultura na platformama socijalističke izgradnje multikulturalnog društva.

Nova figuracija je zbirni naziv za figurativne slikarske pojave evropskog odgovora na američki proto-pop i pop art. Nova figuracija se zasniva na kritici idealizacija i autonomija apstraktne umetnosti. Apstraktna umetnost se pokazuje kao istorijski dovršeni i istrošeni koncept modernosti, koji je otuđen od ljudskog sveta i prikazivanja predmeta i čoveka u svetu.

Ekstremna negacija socijalističkog realizma nije bitno izmenila bilans književnosti u socijalizmu. Nije dala rešenje. Njome nije prevaziđe  socijalistički realizam, već samo napušten. Njegovi problemi su ostali. Pluralizam u tom estetizmu, ako nije prividan, nije ni stvaran.

Konceptualno čista i dosledna apstraktna slika nastala u vreme kada su sve ostale nefigurativne slike srpske umetnosti, zapravo, transpozicija motiva pejsaža.

]]> http://drveniadvokat.com/2010/06/trijumf-savremene-umetnosti/feed/ 1 http://drveniadvokat.com/2010/06/iznenadenje/ http://drveniadvokat.com/2010/06/iznenadenje/#comments Thu, 10 Jun 2010 20:50:40 +0000 Drveni Advokat http://drveniadvokat.com/?p=1201 Ko prati ovaj blog, sigurno zna da nisam zaposlena i da nemam redovan izvor primanja. Nažalost, nemam nikakav izvor primanja trenutno (nadam se da će se uskoro promeniti). Ponekad nešto honorarno uradim, ali to nije velika svota novca koju zaradim + ne isplaćuju mi posle obavljenog posla, tako da se desi da čekam i mesecima na novac. Shodno tome, nisam u prilici da si priuštim ‘velike’ investicije. Naime, šta je u pitanju. Već izvesno vreme želim da kupim blender, mikrotalasnu pećnicu i pizza pekač. Blender sam kupila početkom godine, jedan od skupljih. Kad kupujem, ne volim da uzmem proizvod kojim neću biti u potpunosti zadovoljna. Ili kako moja mama uvek kaže: “Nismo dovoljno bogati da kupujemo jeftine stvari”. Mikrotalasna i pizza pekač još nisu došli na red.

Nedavno sam, tačnije pre dve nedelje, pretražujući internet naišla na portal Žena. Ono što me je u tom momentu najviše zanimalo su recepti. Videla sam opciju da svako ko se registruje ima mogućnost da postavi svoj recept, što sam i učinila. Postavila sam recept sa bloga, ajmokac. Moj prvi, ali ne i poslednji recept, na njihovom portalu.

Nekoliko dana kasnije sam videla da sam dobila nedeljnu nagradu. Jeeeej, iskreno sam se obradovala, iako nigde nisu naveli šta je u pitanju. Nema veze, poklonu se u zube ne gleda, kako kaže narodna poslovica.

Pre tri dana, tačnije u ponedeljak me je probudio poštar. Mama je preuzela pismo i donela mi ga u krevet. Nasmeših se, setivši se vremena kada su mi fanzini, kasete i knjige skoro svakodnevno stizali :) Otvorim, kad ono knjiga. Dole u uglu piše Blic žena, tako da sam, iako nije bilo nikakve naznake, poruke ili sličnog, znala od koga je i da mi je to nagrada. “Lepo od njih”, pomislih, volim da dobijem knjigu, čak i knjigu recepata. Doduše, možda su malo ‘prekomplikovane’ za moj ukus, ali nema veze, svakako ću praviti neke od njih. Uz knjigu je poštar ostavio i karton da se ode u poštu i pokupi paket. Šta se uporedo dešava.

Nekoliko dana pre nego što ću postaviti recept na portal Blic žena, Đo i ja smo osvojili majice putem portala HBOa, te sam bila sigurna da su i oni poslali majice. Nisam stigla u ponedeljak, a ni u utorak da odem po njih, te sam rešila da odem u sredu.

Sreda  09.06.2010. 15h

Krećem od kuće. Mislila sam prvo da odem do pošte na liman i pokupim majice, ali, pošto mi je naišao autobus broj 3, rešila sam da je centar trenutno uklopljiviji, te odem prvo tamo i obavim šta imam. Zove me Tijana da se vidimo. Dogovaramo se da se javim kada završim sve.

Sreda 09.06.2010. 17h

Završila sam sa obavezama, javljam se Tijani da idem na liman (aFtobusom) u poštu da pokupim majice i da se nađemo kod Spensa za pola sata.

Sreda 09.06.2010. 17.20h

Nalazim se u pošti i čekam red za podizanje paketa. Razmišljam da li će mi majica stati u torbu i da li sam možda trebala poneti neku kesu. Stižem na red i predajem karton. Gospođa mi naplaćuje ležarinu. Hmm, ne mogu da se setim za koju veličinu se naplaćuje ležarina, ali nema veze, plaćam i čekam. Dolazi čovek i na obližnji otvor između šaltera (koji je namenjen za primopredaju paketa – stoji vaga) spušta paket ogromnih dimenzija, a službenica na šalteru mi pruža karton da potpišem. U neverici gledam paket i razmišljam kakav su mi promo materijal poslali uz majice da je tolikog formata, te mi na pamet padaju samo plakati. Dok sam upisivala broj LK, pitala sam odakle je paket i ko ga šalje, te dobih odgovor da je neka firma u pitanju i da je iz Beograda.

Ok, završila sam sa papirologijom i odlučujem da zakinem paket sa strane i tako ga ponesem, do mesta gde sam se dogovorila da se nađem sa Tijanom. Prilazim paketu i kada sam krenula da ga podignem shvatam da isti ima preko deset kilograma!!! Shock! Podižem ga i zovem Tijanu da joj kažem da ću malo teže staviti paket u torbu, te menjamo plan . . . uglavnom, šta se desilo.

DOBILA SAM MIKROTALASNU PEĆNICU KAO NAGRADU! Dakle, nagrada za recept se sastoji iz dva dela! Jedan je knjiga, koju mi je poštar doneo na kućnu adresu, a drugi je paket u kom se nalazilo ono što već duže vreme želim :))) Bila sam oduševljena! Toliko sam se iznenadila da sam celo veče bila u šoku, nisam mogla verovati :)

Hvala mnogo na nagradama, koristiću ih, itekako :)

P.S. Ukoliko želite da ostavite svoj recept i učestvujete u nagradnoj igri, kliknite ovde.

EDIT: Hvala svima koji su glasali za mene :)

]]> http://drveniadvokat.com/2010/06/iznenadenje/feed/ 20 http://drveniadvokat.com/2010/05/1187/ http://drveniadvokat.com/2010/05/1187/#comments Thu, 20 May 2010 00:12:19 +0000 Drveni Advokat http://drveniadvokat.com/?p=1187 Konačno i ja da se pridružim Azbuci upoznavanja koju je započena Džejni. Svaka čast na ideji, odlična je! Još da nađemo psihologa, da definiše ovolike asocijacije i razotkriveni smo :D

A – Alibaba i popaj, crtać koji sam imala na VHSu, uz koji sam odrasla. Azbuka, i moje poznavanje iste. Znam za svako slovo na kom mestu se nalazi. Kao i Čarolija, napravila sam svoju azbuku i njom pisala dnevnik, na koji sam nedavno naišla, pa razmišljam da li da skeniram neke stranice i postavim na blog :)

B - Breza, koja raste pored Dunava u Futogu, gde imamo kuću i gde sam provodila letnje raspuste. Drvo sa najlepšom i najnežnijom korom. Sećam se da smo od njene kore i (ako se ne varam) stabljika trske pravili kućice na drvetu. Koju nikada nismo napravili. Bazen, u nedostatku mora. Iako ga retko posećujem. Volim da plivam. Bosiljak, začin koji sve češće uvodim i pokušavam ukućane da naviknem na njegov ukus.

V – Voljenje, kao moj alter-ego. Volim sve i svašta. Od destinacija, događaja, podataka, suvenira, sećanja, do nauka, saznavanja, životinja, insekata. Rođeni sam altruista. Ponekad me nervira što toliko volim, gledaju me kao kretena i u pravu su. Svako gleda samo sebe. Visibake, omiljeni cvet, jer su toliko posebne i nežne, da su jednostavno savršene.

G – Gramatika, izuzetno mi zanimljiva nauka. Dok sam bila mala, rado sam ‘čeprkala’ po rečnicima i pravopisu, a kada bi nam u goste došao neko sa čijim detetom nisam volela da se igram, neretko sam posezala za knjige i govorila: “Ajde da učimo gramatiku” i dete bi odbilo ili bi mu bilo dosadno, pa su brzo išli kući ili je sedelo sa roditeljima, a ja opet imala svoju slobodu.

D - Deca, volim dobru decu. Volim da radim sa njima, da se igramo i učimo, da razgovaramo, družimo se. Verovatno žalim što sam odrasla. Detinjstvo, bez briga i problema. Drama, omiljeni književni žanr, od Antike do danas.

Đ – Đomla, moj momak. Veći deo slobodnog vremena mi je trenutno usmereno na njega. Đuveč, jedino jelo od kog mi se, kada sam bila mala, okretao stomak. Mama ga nikad nije pravila, a u vrtiću su me prisiljavali da ga jedem. Sećam se kako sam plakala dok su mi kašiku po kašiku gurali u usta. Ni danas ga ne volim.

E – E-knjige, obožavam knjige, a e-knjige su mnogo praktičnije po pitanju prostora tj površine i težine. Pogotovo kada je put u pitanju, poneti 700 e-knjiga nije nikakav problem. Jedva čekam da se dokopam nekog ebook readera ili nečeg sličnog i da uživaaam. (dodatak via Đomla: Sa e-bookova ne moraš brisati prašinu”. )

Ž – Životinje, volim životinje, oduvek smo imali psa u Futogu, a ja kućne ljubimce u stanu. Kod jednog dečaka (osnovca) na FB sam pročitala sledeće: “Životinje što duže žive zajedno, više se vole, slažu i vežu, a ljudi se više mrze i svađaju”. Mislim da je sve rečeno time. Žvazbuka, Žele zeka i Životinjsko carstvo, koji su nam obeležili detinjstvo.

Z – Zima sa zimskim radostima, moje omiljeno godišnje doba. Rođena sam u januaru, kažu da ima veze. Zuma, igrica koju sam obožavala da igram. Imala sam je i na telefonu i platila za download.

I – Idila, tj priroda. Neretko me lepote prirode ostave bez daha i to nazivam idilom. Idilu za mene predstavlja i sledeća slika

J – Jovan Jovanović Zmaj, i njegova Riznica pesama za decu. Odrasla uz nju, čak imam dva primerka. Nekada sam sve pesmice znala napamet, sada nekoliko. Jaffa cakes, jedan od omiljenih slatkiša.

K – Klizanje, prvi put sam na klizaljke stala sa nepunih šest godina – brat je u to vreme trenirao hokej, pa je to nekako išlo familijarno. Nažalost, u svojoj klizačkoj karijeri se nisam proslavila, pravim velike pauze (višegodišnje), ali strast prema ovom sportu ostaje. Kvasac, me podseća na kiflice koje često pravim u poslednjih godinu dana. Kinder jaje i baka koja ih mi je kupovala i slala na put od 300km :) svako jaje je stavljala u jednu rolnu toalet papira, da bi do mene ostalo čitavo . . . Tada su bila retka i skupa. Knjige, bez kojih ovaj život i svet ne bi imao smisao. Književnost, potpuno novo poimanje tradicije i klasika koje imate u glavi. Kašnjenje, ne kasnim iako trčim u poslednji momenat, a kašnjenje bez javljanja tolerišem do petnaest (akademskih) minuta. Kiki bombone.

L – Laž, ne podnosim. Ublaži, prećuti, al nemoj slagati. Teško i opraštam istu. Benigne tj bele laži su manje podložne ovakvoj kritici. Laptop, sprava koja je kod mene kao živo biće, promenila mi je život u potpunosti. Doslovno ga volim.

LJ – Ljubičice, pored visibaka, moj omiljeni cvetić. Ljuljaške na Sajmištu pored kojih smo satima čekali red, zarad pet minuta ljuljanja, da bi nas učiteljica prekinula i da bismo se vraćali u školu.

M - Mama, definitivno najbitnija osoba u mom životu. Uvek me je podržavala, razumela, savetovala. Ona je zaslužna za stvaranje mene kakva jesam, za oblikovanje moje ličnosti. Maslačak, od kog smo kao mali pravili venčiće i stavljali ih na glavu. Mačke, koje nisam toliko volela, dok nisam dobila jednu i posle toga postala luda za njima. Munchmallow, ubedljivo najbolji slatkiš otkako znam za sebe, do dana današnjeg. Ali isključivo originalna verzija, nikako ove sa dodavanjem aroma. Maza, bila i ostala, prevelika.

N – Novi Sad, najlepši grad na svetu, grad u kom sam rođena, odrasla, školovala se i nemam posao. Nova godina, kao najlepši praznik kad sam bila mala. Danima sam se igrala pored jelke, pa ju je mama kitila pred 25.12. i ostavljala do slave 20.01. Eh, to su bila vremena :)

NJ – Njegoš, čija su mi dela oduzela pola života dok sam ih čitala i tumačila za ispit. Sada mi je sve to zanimljivo, ali kada se mora . . . Njujork, kao metropola u kojoj nikada ne bih mogla živeti, jer se jednostavno ne bih snašla. Ipak je simpatično predstavljen u seriji Sex&city.

O – Online, stanje koje mi se dešava poslednjih godina. Orah, i njegov hlad, sakupljanje plodova, jesen. Ozbiljnost, nešto što mi se desilo pre 7-8 meseci, mada verujem da ću zauvek ostati neozbiljna. Odgovorna, ali neozbiljna.

P – Punk, koji je obeležio polovinu mog života i pomogao mi da preguram najgore godine u najgora vremena na najbolji mogući način. Paštašuta, i način na koji moja mama izgovara naziv ovog jela, njamiii. Prkos, je ono što činim kada me neko uvredi ili povredi. Onda dok se ne odljutim ide sve kontra. Srećom, retko se ljutim :) i ne bez razloga.

R – slovo koje kao mala nisam umela da izgovorim pravilno i svi u dvorištu su me zadirkivali zbog toga. Radoznalost, jedna od dominantnih osobina koje imam. Ali ne u smislu “zanima me šta komšinica kuva”, naprotiv, radoznalost u smislu saznavanja novih stvari. Zanima me sve osim politike.

www.youtube.com/watch?v=YPYuhqIzc9k

S – Sneg, omiljen mi oblik koji voda može da dobije. Kada pada sneg, presrećna sam. Sve mi deluje mirnije, staloženije, manje napeto. A o savršenstvu pahuljica ne moram posebno pisati. Slatkiši su deo moje svakodnevnice, definitivno sam zavisnik od slatkiša. Suze. Smoki, prisutan je otkako znam za sebe, jedini, pored bananica, koji je zadržao oblik, ukus i miris i istrajava sve ove godine. Sankanje uz sneg = vrhunska radost. Umela sam da se sankam na atomcu dok ne budem skroz mokra od penjanja i snega. A kada dođem kući, mama mi skine ski odelo i stavi me na radijator, da se ‘otopim’.

T – Prvo što mi je na ovo slovo palo na pamet je tokata. Uspomene iz muzičke škole. Tufahija, specijalitet koji sam prvi put probala u hotelu Bosna u Banjaluci i pokajala se . . . a svi su toliko pričali o tome, baš sam se razočarala. Ne volim ni tortilje, kad smo već kod hrane na t. Nije da ih ne jedem, samo malo manje volim da ih jedem.

Ć – Ćufte u paradajz sosu, mmm!

U – Uslov na fakultetu koji sam redovno davala u oktobru, pa mi je celo leto ‘odlazilo’ na učenje.

F - Fabrika čokolade i verovatno u njoj Čarli. Ali onaj iz knjige, ne onaj iz filma. Fortuna i Carmina Burana koju sam imala prilike jedno polugodište da pevam, u srednjoj muzičkoj školi, u horu. Fornetti volem, al ne smem, pa i ne jedem.

H – Hrčak, mnogo njih koje sam imala tokom godina. Jednom su nam spasili život. Mnogo volim ove male glodare. Harmonika, instrument koji sam svirala osam godina u nižoj muzičkoj školi, koji mi je dao mnogo zadovoljstva, treme, straha, nervoze, sreće, ljubavi, strpljenja, istrajnosti. Hrana, volim da je spremam, volim da je jedem.

C – Cvekla, često je jedemo zimi kao salatu. Cveće, posebno livadsko, poljsko. Volim svo cveće, ali ne umem dobro da se brinem o njemu, tako da sam uglavnom imala kaktuse koji su najmanje zahtevni. Cipele, bile su isključivo martine ili slične njima, glomazne, kabaste, dečije. Ponekad se setim da sam žensko, pa kupim ponešto što “liči”.

Č - Čokolada, forever and ever. Totalni sam zavisnik i nijedan dan ne mogu da provedem bez makar dve kockice iste. Sve vrste volim osim sa suvim grožđem i sa mentolom. Čarape, soknice uglavnom, šarene, dečije.

DŽ – Džem, od divljih jagoda koje je moj deda brao negde daleko, a baka ga kuvala. Njamiii!

Š – Švićmobrkl, prezime koje sam izmislila jednom prilikom dok sam preko skajpa razgovarala sa Dzejni i od tada me ona tako zove, a i Đo u poslednje vreme. Simpatično mi je i dopada mi se :) Šnenokle, uvek volela ono žuto, a kada mi sipaju i belo, mešala sam ga dok se skroz ne stopi i postane žuto.

* sve linkovane fotografije su ostale na njihovom prvobitnom hostingu, tako da izvor vidite u adresi. Nijedna fotografija nije downloadovana i ponovo uploadovana, niti je ijedna objavljena na ovom blogu bez linkovanog izvora.

]]> http://drveniadvokat.com/2010/05/1187/feed/ 1 http://drveniadvokat.com/2010/04/sta-god-da-dodam-pokvaricu/ http://drveniadvokat.com/2010/04/sta-god-da-dodam-pokvaricu/#comments Thu, 15 Apr 2010 00:47:12 +0000 Drveni Advokat http://drveniadvokat.com/?p=1178

Razmišljanja  dokonog šetača

Imati i nemati

 

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što  nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I  zlo dolazi.

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica  duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog  anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem  jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“, i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim  zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši  stari su nas učili da podignemo  komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba  koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle  rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s  novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako  su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam  je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku  „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema  većeg straha od onog kad čovek  oseti da će biti zaboravljen. Taj  strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.

Gutajući  energiju, vreme i prostor, oni  veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna  generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali  zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac  Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i  kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju  predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz  to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese  se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao  prezrele tikve, a kriza se širi sve  do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada  umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.

Bar ćemo se siti naćutati.

Na  kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni  prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

 

 

Momo  Kapor

Pre pet meseci mi se život potpuno promenio. Tačnije, promenio se pre tri godine, ali nisam bila svesna toga jer me je mama oduvek štitila i ništa nisam osetila. Da približim; sva rodbina mi je daleko, odrasla sam praktično sama, otac mi je sličnog mentalnog sklopa kao otac Jovana Sterije Popovića, tako da sam ekstremno vezana za majku. A bolju nisam mogla tražiti. I da sam tražila ne bih je dobila, jer mislim da bolja mama ne postoji. Neplanirano sam pisala o njoj pre izvesnog vremena, u sećanjima na detinjstvo. Bila i ostala najbolja mama na svetu. Mogu da kažem da nemam nikog osim nje. Nikog ko će me zagrliti, razumeti, bezuslovno voleti, želje mi ispuniti, pravednosti me naučiti, posavetovati, uputiti. Ona je mama koja mnogo zna, obrazovana, pametna, nežna, puna ljubavi, kreativnosti, optimizma, želje i volje. Niko mi i ne treba dok je imam. Nažalost, jako je bolesna i njeno telo se polako gasi i sa sobom vuče njen duh. Ima šezdeset i tri godine. Iskreno, očajna sam. Kada ona umre, veliki deo mene će otići sa njom. Većinu onoga što imam, materijalno i nematerijalno sam dobila od nje. Zato se nadam i trudim da živi što duže. Dala bih sve na svetu samo da joj bude bolje i da ne prolazi kroz sve kroz šta prolazi.

Ukratko. Dugogodišnji je dijabetičar, i ima mnogo posledica te bolesti. Ne vidi dobro (ponekad nikako), teško hoda pa se slabo i kreće, srce joj popušta, sklona je upalama pluća i ono što nas je poslednje potreslo i sa čime se borimo trenutno je teško oštećenje bubrega. Hitno je primljena u bolnicu. To je bio treći boravak tamo u poslednje četiri godine, i najduži. Ležala je oko dva meseca. Za ta dva meseca, kao da sam kroz pakao prošla, pogotovo poslednjih dana, kada nisam mogla ni da je posetim zbog objavljene pandemije. Strašno je kada nekoga koga volite najviše na svetu morate ostaviti u ustanovi u kojoj je sve strano, komotitet je na nuli, wc prljav i smrdi, a ne može sama da se istušira . . . a najgore je što ne znate da li će se uopšte i vratiti kući.

Nekoliko dana pre nego što je hitno primljena u bolnicu, joj je bilo jako loše i radili smo analize u privatnoj laboratoriji. Nismo imali kod koga da ih odnesemo pošto je naša divna lekarka bila na godišnjem i tada sam napisala ovaj post. Još jednom moram da se zahvalim Dijici koja je bez reči rekla da pošaljem rezultate (skenirala sam ih i poslala mailom), te je ona konsultovala svog kolegu i zajednički su nam pomogli. Lidija, hvala ti mnogo. U takvim trenucima, kada čovek nema kome da se obrati je sve toliko strašno da si mi pomogla više nego što možeš i da zamisliš.

Tada su mi dani bili isti. Probudim se, pospremim kuću ako šta ima, uključim mašinu, spremim se i krenem kod nje u posetu, u bolnicu. Usput kupim šta treba (u apoteci, prodavnici, butiku), tamo je malo uredim, presvučem, zategnem krevet, istuširam, i sve šta treba. Pokupim prljave stvari i nazad kući. Prostrem veš, skuvam nešto, blejim po netu i spavanjac. Svaki dan isti . . .

Nekako sam u to vreme operisala i umnjak (užasno iskustvo), hvala svima koji ste pitali kako sam i interesovali se, bila sam sama u stanu, obavljala sve šta sam imala i šta piše iznad i gurala, uz vas.

Negde početkom oktobra su joj rekli da mora da nabavi neke lekove koji se prodaju u Mađarskoj, jer spadaju u listu neregistrovanih lekova i kao takve, apoteke kod nas ne smeju da ih distribuiraju i prodaju. Kada sam došla u bolnicu, dala mi je spisak. Jedan od lekova je prašak Resonium A koji prečišćava krv do početka dijalize i bio joj je potreban hitno, tj kako su lekari rekli: “Odmah”. Zvala sam sve za koje sam mogla pretpostaviti da se kreću na relaciji Novi Sad – Mađarska tih dana . . . i naravno da niko nije u tom momentu tu ili neće uskoro putovati ili nema kako da mi donese lek. Na twitteru sam zamolila sve da mi jave ako ikako mogu da mi pomognu. Mnogo mojih twitt drugara je retwittovalo poruku, hvala još jednom. Tako mi se javila i ooppii sa velikodušnom ponudom i džejni koja se zaista potrudila. Janavi se ponudila da obiđe apoteke u kojima nabavlja uvezene lekove. Ooppii, bonieboy, džejni i janavi, hvala vam do neba! Lek sam pronašla u Novom Sadu nakon dva dana, dojavom koja apoteka prodaje neregistrovane lekove. Ne želim vam da ikada saznate kakav je osećaj kada vam lek treba ODMAH, a vi nemate nikoga, ni ovde ni napolju.

Džejni me je i zvala, slala smsove, tešila koliko je mogla. A i ne poznaje me. Hvala Džejni, stvarno si drug kakav se retko sreće.

Hvala mnogo na podršci!!!

U to vreme su bile uz mene i Dijica koju pomenuh ranije, Pričalica, Kremašica i Korepetitorka koje su jedan dan i došle do mene, kao i Vasilj, Niki, kada su mi u Win Win computers prodali laptop koji ne radi podršku su mi pružile Jasna i Angelina, kada sam imala bilo kakvih problema oko računara tu se našao Firusvg, a neretko me se setio Walter, kao i Slavko, tu je bila i Čarolija, a lepu reč mi uputili Suske, Gaga, Jovan, Vera, Jelena, Snježana, BarbaR_ZD, Bubullina, Mima, Lazar, Milan, Kakadu, Dejan. Nadam se da nikog nisam zaboravila. Verujem da su se neki iznenadili, ali ja ne zaboravljam. Posebno ne dobrotu. Hvala vam mnogo.

Posebno hvala mom momku koji je uvek uz mene, vozio me gde god je trebalo i pružao mi podršku koliko je mogao. I mojim drugaricama Milici i Jasmini.

Mama je krenula na dijalizu. Bojala se jako. Tešila sam je rečima kako preko dva miliona ljudi ide na dijalizu svakog dana i kako sam to pročitala na internetu. Mislile smo da će dijalizu obavljati preko fistule koju su joj ugradili operacijom i da je neće bosti. Debelo smo se prešle. Bodu je svaki put sa dve igle, a fistula služi valjda da održava cirkulaciju. Ove nedelje kreće tri puta, umesto dva puta nedeljno. Užasno je svaki put. Kada se vrati kući loše se oseća taj dan i nije u mogućnosti maltene ni da ustane iz kreveta. Nadam se da će se to promeniti i da će se organizam navići i bolje reagovati. Sutradan joj je već bolje. Dijaliza traje oko četiri sata. U toku dobije doručak i napitak. Tamo se mora presvući i sve je sterilno. Kaže da su lekari, medicinske sestre i medicinski tehničari divni i da paze na nju.

Ruka joj je modra. Maže nekom kremom stalno.

Sve ovo pišem, da bi ljudi mogli da se informišu. Mi nismo imale odakle, jer na netu nema ništa konkretno o tome. Sve je indirektno i nejasno. Skenirala sam liste koje je dobila od lekara po pitanju ishrane, koje nisam mogla pronaći na internetu. Nadam se da će nekom pomoći. Dijaliza joj produžava život. Iako je teško i neprijatno.

Uputstvo za pravilnu ishranu bolesnika sa povišenim vrednostima holesterola i hroničnom bubrežnom insuficijencijom

Preporuke za planiranje ishrane

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (1/2)

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (2/2)

• Jadan . . . sada mora sneg da očisti, da bi mogao da dostavi robu i to samo zato što niko nije očistio sneg ispred zgrade.

na šta mi je Jelena odgovorila:

• Ko mu je kriv, što nije završio fakultet, pa da nema posao.

Nekoliko puta mi se desilo da odem na nečiji blog i jednostavno se zakucam na stranicu na kojoj piše da je blog obrisan! I svaki put doživim stres kada se to desi. Ok, razumem, svako ko ima blog razmišlja na sledeći način: “Moj blog – moja stvar.” Nije toliko jednostavno. Ljudi se vezuju za blogove. Mene svačiji blog podseća na nešto/nekog/određeni vremenski period/emociju/štaveć i isfrustrirana sam kada kliknem na link u blogrollu i dočeka me sledeći prizor

Jednostavno ne vidim poentu. Zbog čega nešto pisati, voditi, negovati određeno vreme i potom ga izbrisati?! Navikneš ljude na svoje postojanje u blogosferi i onda puf?!

Ako odlučiš da više ne želiš da pišeš blog, u redu, tvoja stvar. Ali ako odlučiš da ga obrišeš, znaj da će neko, možda ne taj dan ili te nedelje ili čak ni tog meseca . . . ali će neko nekad navratiti na tvoj blog i sa osmehom čitati stare tekstove, možda čak i ponovo ostaviti komentar na iste. Zato nemojte brisati blogove, oni su svedoci jednog vremena, koliko god to apsurdno zvučalo.

www.youtube.com/watch?v=YY4hICSiRa4