No, sada će, nadam se, biti drugačije. Jutros sam napravila sok od jabuka, šargarepa, cvekle, narandži i limuna. I, za razliku od ranije, dodala obične vode. Nije bio loš, malo gorak, ali ukusan. A sigurno je hranljiv i dobar za organizam.

Pa, proleće je svakako došlo kod nas, i na ovaj način. Pijete li vi ceđene sokove?

Kolica nije lako gurati, ali kada se uvežbate, nije ni teško. Malo mišići, malo tehnika i ide.

Samo, moram da primetim da je izuzetno malo prodavnica prilagođeno osobama u kolicima. Uglavnom je pred ulazom stepenik koji je izuzetno teško preći, jer je potrebno podići kolica. Kada je niži stepenik i uspem, ali viši su mi problem. U ovom slučaju moram da pohvalim DM koji ima ‘uzbrdicu’ na ulazu tj rampu, svaka čast :)

Uglavnom, lepo smo se prošetali, umorili i pazarili povrće za ručak. Nasmejani i srećni što smo živi i što smo zajedno.

A to i vama želimo, od srca!

Osobe koje volim najviše na svetu

• Ko jeeee?
• Komšijaaa.

Tata je nešto komšiji nedavno napravio i nije hteo da naplati, pa se čovek zahvaljuje. To ‘nešto’ on koristi da bi napravio ove korpice.

Hvala komšija, živ bio, mnogo korpica napravio!

Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)

A sada svaki dan pevam ovu pesmu. Glasno.

To je ono što me drži . . .

You gotta have a dream!

Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom

(Sugestije za pravilno ponašanje radi bolje komunikacije sa osobama koje imaju invalidititet)

Bonton je tradicionalno skup pravila ponašanja u društvu. Svako društvo na bilo kojem stepenu razvoja je imalo i ima svoja pravila ponašanja. Ova pravila ponašanja su tekovina naše civilizicaje XXI stoljeća i općeprihvaćena su širom svijeta!

1. Najosnovnije? Usredsredite se na osobu, a ne na njen invaliditet!
2. Pristojno je rukovati se sa osobom sa invaliditetom, pa čak i kad osoba ima ograničene mogućnosti pokreta ruke ili koristi protezu ili je slijepa.
3. Prije nego priskočite u pomoć, uvijek upitajte osobu sa invaliditetom da li želi Vašu pomoć. Možda pomoć nije potrebna, ili je nepoželjna.
4. Nemojte se vješati ili naslanjati na nečije ortopedsko pomagalo (kolica, hodalica, štake, štap). Pomagala su dio nečije osobnosti, pa ih se nesmije tresti, naslanjati se na njih, itd.
5. Govorite izravno osobi sa invaliditetom, ne nekome pokraj, kao da ta osoba ne postoji. Naročito kada su u pitanju slijepe i osobe oštećenoga sluha.
6. Ako će razgovor trajati više od nekoliko minuta sa osobom u invalidskim kolicima, sjednite, kako bi došli u istu visinu očiju. Obje strane bit će pošteđene ukočenog vrata!
7. Nemojte ponižavati ili ponašati se zaštitnički prema osobi sa invaliditetom time što ćete je tapšati po ramenima ili glavi.
8. Kada nekome objašnjavate put, mislite na stvari kao što su udaljenost, gdje su udubljeni trotoari ili postavljene rampe, vremenski uslovi i fizičke prepreke koje mogu ometati kretanje osoba sa invaliditetom.
9. Nemojte obeshrabrivati djecu u postavljanju pitanjâ osobi sa invaliditetom o njezinim ortopedskim pomagalima (kolica, hodalice, štake, proteze, štapovi). Otvoren razgovor pomaže u premoštavanju predrasudâ koje proističu iz strahova ili zabluda.
10. Kad se osoba koja koristi kolica „prebaci” iz njih u automobil ili na stolicu, klupu, WC školjku, krevet i slično, nemojte micati kolica izvan njenog dohvata. Ako se ipak moraju maknuti iz nekog razloga, pitajte za mišljenje osobu koja koristi kolica. Isto se odnosi i na osobe koje koriste hodalice i štake!
11. U redu je koristiti izraze kao: „hodati pokraj” ili „idemo se prošetati” kad razgovarate s osobom u kolicima. Ona to shvaća kao izražavanje zamisli o kretanju u istom smjeru.
12. Ljudi koji koriste kolica različitih su fizičkih mogućnosti. Neke osobe koje koriste kolica mogu hodati uz pomoć štaka ili drugih ljudi na kraće udaljenosti. Oni koriste kolica, jer im ona pomažu u očuvanju snage i za efikasnije kretanje na udaljenostima.
13. Nemojte misliti o ljudima sa ortopedskim pomagalima kao o bolesnicima. Ortopedska pomagala su vid pomoći osobama u prilagođavanju ili za kompenzaciju funkcija oštećenih organâ za kretanje. Oštećenja mogu nastati i bez pojave zaraznih ili drugih bolesti. Neki od razloga korištenja ortopedskih pomagala mogu biti: oštećenje kičmene moždine, moždani udar, amputacija, mišićna distrofija, cerebralna paraliza, skleroza multipleks, dječja paraliza, bolesti srca, teži oblici reumatičnih pojava i još mnogo drugih uzroka pri oštećenju organa za kretanja.
14. Pazite na svoje predrasude! Nemojte misliti kako je upotreba ortopedskih pomagala tragedija. Kad su invalidska kolica dobro opremljena i odabrana, ona zapravo mogu značiti slobodu koja pruža korisniku mogućnost slobodnog kretanja i punog angažmana u životu.
15. Razgovarajte normalno, koristeći svakodnevne izraze, kao što su: “Vidimo se”; “Pozdravljam, trčim dalje”; “Ćujemo se”; te druge izraze, bez obzira na vrstu invaliditeta osobe sa kojom razgovarate.
16. Ako razgovarate sa osobom koja ima poremećaj govora, pa nešto niste razumjeli, ne pravite se da ste razumjeli, nego zamolite tu osobu da vam ponovi.
17. Kada razgovarate sa osobom oštećenoga sluha, izravno joj se okrenite, ne povisujte glas, i ne govorite joj u uho. Ta osoba će razumjeti vaše izraze lica, čitati sa usana ili koristiti pomoćnika da joj vaše riječi prenese internacionalnim ručnim znacima. Možete koristiti i pisanje teksta, ako situacija to dozvoljava.
18. U saobraćaju posebno poštujte vozače – osobe sa invaliditetom, koje imaju na svojem vozilu istaknutu međunarodnu oznaku, tako što ćete povećati rastojanje, smanjiti brzinu i povećati oprez, jer većina osoba sa invaliditetom su dobri vozači, ali sa neznatno sporijim reagiranjem, jer su im komande ručne.
19. U javnim prevoznim sredstvima ne koristite mjesta označena za osobe sa invaliditetom, a kada su takva mjesta zauzeta, ponudite svoje. Pomozite pri ulasku i izlasku iz sredstava javnoga prevoza.
20. Ne zaboravite, da osobe sa invaliditetom imaju prednost u javnim ustanovama i svim drugim mjestima.
21. Nemojte maziti pse vodiče ili druge životinje koje pomažu osobama sa invaliditetom. One rade.

Dodala bih da je važno da se uvek na neki način prilagodite osobi sa invaliditetom. Naravno, u zavisnosti od težine i vrste invaliditeta. Ukoliko osoba ne čuje, sporije govorite, kako bi mogla lakše da čita sa usana. Nije potrebno vikati. Ukoliko teško hoda, usporite i brzinu prilagodite osobi sa invaliditetom, ukoliko ne vidi, slikovitije joj objasnite ono o čemu govorite i sl.

Pošto sam po prirodi veoma radoznala i uvek željna znanja, u životu sam išla u milion kojekvih školica, kurseva jezika, debatni klub i slično. Ali sam išla i u (pored osnovne) nižu muzičku školu, dve srednje škole uporedo i na fakultet. A na fakultetu sam bila izuzetno aktivna u jednoj studentskoj organizaciji, tako da sam imala prilike da upoznam skoro sve tadašnje studente. Ustvari, imali su prilike oni da upoznaju mene, ja za većinu ne mogu da garantujem, jer je zaista ogroman broj studenata, kojima sam pomagala oko istih stvari. Plus gomila ljudi koje sam upoznala putem blogova ili twittera, ali smo u svakodnevnoj komunikaciji, te vas je teže zaboraviti ili pomešati :)

Uglavnom, pošto nije mogao da pohrani tolika lica i poveže ih sa imenima, poreklom, studijskom grupom i slično, moj mozak je jednostavno odlučio da ih ignoriše. I iako je uvek bio uključen autosave, jednostavno me nije zarezivao i većina podataka je zauvek izgubljena.

Da se vratim suštini priče.

Pre neki dan, idem do prodavnice koja se nalazi 50m od ulaza u zgradu u kojoj živim. Bilo je oko 19h, dakle dosta mračno, ulično osvetljenje čkilji u oči, sve u svemu, niš’ ne vidim. Pošto taj dan nisam izlazila iz kuće, onako u trenerici, polusanjiva, sam krenula. U jednom momentu se ispred mene stvori simpatična (po izgledu sam pomislila) devojčica sa osmehom od uva do uva, i baca mi se u zagrljaj:

• Marijaaaa, jao kako mi je drago što te vidim!

Šok. U search moždane memorije ubacujem lik, boju glasa. No match. Zatim tražim detaljniju pretragu, makar odakle se znamo. Ništa. Ako se moj mozak pita, ovu devojku prvi put vidimo. Kud ću, šta ću, i ja razvučem kez (uz veliku dozu nelagode koju pokušavam da prikrijem) i odlučim da pustim nju da priča. Pošto mi se ovo ne dešava prvi put, iskustvo me je naučilo da u ovakvim situacijama OBAVEZNO pustite sagovornika da govori. I onda iz razgovora hvatate informacije. Pošto me je izbombardovala pitanjima, na koja sam odgovorila kako sam umela i znala, stala je sa osmehom očekujući da ja nju nešto pitam. Čoveče, koje lično pitanje da postavim osobi koju vidim prvi put u životu . . .

• Pa . . . kako tvoja nauka?

E sad, ovo je odlično pitanje za izvlačenje iz neprijatnih situacija. Kako tvoja nauka može da se odnosi na niz zanimacija kojima se bavi: fax, srednja škola, hobi, pa čak i posao u određenim strukama. Bitno je iz odgovora hvatati informacije za dalji razgovor.

• Jao Marija, pa ja sam diplomirala . . . i udala se! Sećaš se mog momka (pa poče da mi objašnjava ko je on, a ja se ubijam da skontam ko je ona, a ne da znam ko je on) …

Ok, situacija iz koje sam se izvukla, sada imam niz pitanja koja mogu da joj postavim, što sam i učinila, lepo se nas dve rastadosmo, izljubismo i odosmo dalje.

U prodavnici kupih hleb i vodu i taman izađoh, kad na vratima me dočeka devojka, otprilike mojih godina, sa detetom u kolicima, opet sa osmehom od uva do uva, kačeći mi se na vrat povika:

• Marija! Kako mi je drago da te vidim! Baš sam mu pričala (pokaza na dete u kolicima od oko dve, tri godine), kako nam je super bilo na faxu i kako se tako dobra ekipa retko kad okupi . . .

Hahahaha, opet šok. Mozak ponovo svetlosnom brzinom pokušava da pronađe lice (ime, podatke, situaciju, bilo šta) sa kojim će utvrditi prepoznavanje, ali mu ne ide. Lik prepoznaje, viđale smo se, ali kada i gde i sa kojim razlogom . . . pojma nemam ni danas. Ali, zna mi ona ime, zna da sam studirala, dakle poznaje me.

Šta ću, ista priča, nabacim kez na lice i krenem klasičnu spiku:

• De si ti, ladno si se udala? Ovo je tvoj sin? Već velik dečak, kako se zove? Radiš negde? Šta još ima novo?

I slična pitanja, fraze, sve uopšteno. Ispričasmo se nas dve, bogznakako, izljubile i svaka na svoju stranu. Na kraju mi je još bilo i drago što smo se srele posle toliko vremena. Samo još da znam ko je :P

Uopšte ne razmišljamo o njoj. Jednostavno je tu otkako znamo za sebe, samo otvorimo slavinu i huuuh, operemo ruke, istuširamo se ili uradimo šta nam je već potrebno. I baš nas briga.
Da li ste se ikad zapitali odakle ta voda dolazi? Da li ste ikada razmišljali kako je to ranije izgledalo? Znate li kako je živeti bez kupatila i vode u kući? I da nisu retki ljudi koji taj luksuz nemaju?

Nekada su ljudi otpadne vode izbacivali u kanale koji su išli kroz grad. Nekada su se kupali jednom nedeljno. Ali su je koristili onoliko koliko im je potrebno.

Danas ne razmišlojamo o tome. Ne shvatamo da je voda ograničen resurs i da će generacije koje dolaze ostati bez iste. Ne može se sprečiti, ali se može odgoditi.

Kao mali smo pili vodu iz česme, sada je kupujemo flaširanu/filtriranu. Jer smo kreteni i ne umemo da počistimo za sobom. Jer nas ne zanima gde to odlazi, dokle god ne dođemo u situaciju da se zapitamo, šta smo to učinili?

Dunav ne mora da bude siv, kiše ne moraju da budu kisele i ljudi ne moraju da umiru negde od žeđi ili različitih bolesti koje dobijaju preko prljave vode.

Kako mogu da pomognem?

Potrudi se da slavine ne kaplju. Deluje smešno, ali zamisli samo po jedna kap u svim stanovima . . . uštedi se ogromna količina vode, koja čista, neupotrebljena odlazi u kanalizaciju.

Dok se briješ, sapunjaš pri tuširanju ili pereš sudove, zavrni slavinu, da voda ne otiče bespotrebno dok je ne koristiš. Ogromne količine vode pšojedinci mogu uštedeti na taj način.

Znaj da mnogo ljudi danas nije bilo u mogućnosti da popije gutljaj čiste, sveže, hladne vode.

Ovaj tekst planiram već nekoliko dana, ali nažalost nisam stigla ranije da ga napišem. Trenutn sam premorena i zbog toga ne sija, ali se nadam da je preneo bilo kakvu poruku.

Ne znam zbog čega, ali me smiruje muzika. Ne bilo koja. Isključivo pevanje ili ples izuzetno talentovane dece. Tako da, kad god mi je teško, visim na yt i gledam bgt i slične emisije i oduševljavam se. Toliko je talentovane dece, toliko snova i toliko želja . . . koje će se, u to iskreno verujem, sigurno ostvariti.

Zato želim da podelim sa vama nekoliko snimaka na kojima izuzetno talentovana deca pevaju. Čisto, neiskvareno, dečije, puni ljubavi. Onako kako bih volela da je ceo svet izgrađen.

Ima ih još mnogo, satima i satima sam dosad gledala klipove sa različitih audicija. Ima tu i fantastičnih ljudi koji su život posvetili pevanju. Ali sam ovaj put odabrala samo decu.
Često uživam u njihovim glasovima, nadam se da ste/ćete i vi :)

• Samo da vidim da li ste dobro . . . svako jutro ustajete u 8h, a sada ste baš produžili . . .

Prolazi pored kreveta do prozora, da podigne roletnu i otvori isti. Čist vazduh ispunjava sobu i olakšanje dubokim udahom mi daje snagu da promrmljam:

• Malo smo se uspavali . . .

Đo sve ignoriše i drema.

Kanim se da ustanem i odem do kupatila.

On ustaje, ja za njim. Ulazimo u kupatilo i odlazim do umivaonika. Gledam se sanjivo u ogledalu, uzimam novu pastu za zube i cedim je na čestkicu. Puna tuba istiskuje poveliku količinu zelenkaste gnjecave smese.

Stavljam četkicu u usta i počinjem intenzivno da trljam. Čudan i nesvakidašnji ukus mi ispunjava usta.

• Ova pasta ima ukus Denim-a.

Đo prilazi komentarišući:

• Uzeo sam eukaliptus, ne znam kako misliš ukus Denim-a?

Uzima tubu u ruku i počinje histerično da se smeje. Kroz smeh jedva progovara: “Pljuni, pljuni!”

Sanjiva nisam primetila da na tubi piše: PASTA ZA BRIJANJE.

*Slika preuzeta sa sajta  femina.hr