Odlučili smo da izvučemo sokovnik iz špajza. Prvi pokušaj druženja sa njim je bio pre nekoliko godina, kada smo ga i kupili i prošao je prilično neslavno. Znate i sami koliko je vremena potrebno da se isti opere nakon upotrebe, a sokove su svi nešto brljavili i nisu hteli da piju.

No, sada će, nadam se, biti drugačije. Jutros sam napravila sok od jabuka, šargarepa, cvekle, narandži i limuna. I, za razliku od ranije, dodala obične vode. Nije bio loš, malo gorak, ali ukusan. A sigurno je hranljiv i dobar za organizam.

Pa, proleće je svakako došlo kod nas, i na ovaj način. Pijete li vi ceđene sokove?

Danas smo prvi put nakon bolesti i amputacije izašli u pravu šetnju. I to, možete zamisliti, do pijace i nazad :)

Kolica nije lako gurati, ali kada se uvežbate, nije ni teško. Malo mišići, malo tehnika i ide.

Samo, moram da primetim da je izuzetno malo prodavnica prilagođeno osobama u kolicima. Uglavnom je pred ulazom stepenik koji je izuzetno teško preći, jer je potrebno podići kolica. Kada je niži stepenik i uspem, ali viši su mi problem. U ovom slučaju moram da pohvalim DM koji ima ‘uzbrdicu’ na ulazu tj rampu, svaka čast :)

Uglavnom, lepo smo se prošetali, umorili i pazarili povrće za ručak. Nasmejani i srećni što smo živi i što smo zajedno.

A to i vama želimo, od srca!

Osobe koje volim najviše na svetu

Baš u vreme večere, negde između 18 i 19h neko zazvoni. Nikog ne očekujemo, tako da se baš iznenadih.

• Ko jeeee?
• Komšijaaa.

Tata je nešto komšiji nedavno napravio i nije hteo da naplati, pa se čovek zahvaljuje. To ‘nešto’ on koristi da bi napravio ove korpice.

Hvala komšija, živ bio, mnogo korpica napravio!

Moram da priznam da smo počeli, jer smo morali. Ali se nismo zaustavili na tome :)

Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)

Volela sam da gledam ovaj film kao dete. Kad se samo setim koliko sam svaki put strepela da li će Eni biti usvojena i kada, iako sam film pogledala nebrojeno mnogo puta . . .

A sada svaki dan pevam ovu pesmu. Glasno.

To je ono što me drži . . .

You gotta have a dream!

Ivana me je podsetila i kod nje na blogu sam pronašla nešto veoma interesantno, pa sam rešila taj deo da preuzmem. Nadam se da nema ništa protiv.

Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom

(Sugestije za pravilno ponašanje radi bolje komunikacije sa osobama koje imaju invalidititet)

Bonton je tradicionalno skup pravila ponašanja u društvu. Svako društvo na bilo kojem stepenu razvoja je imalo i ima svoja pravila ponašanja. Ova pravila ponašanja su tekovina naše civilizicaje XXI stoljeća i općeprihvaćena su širom svijeta! (more…)

Znate ono kad idete ulicom, mirno, pošteno, kao sav normalan svet i vidite osobu sa kezom oko glave, kako se (maltene) zatrčava prema vama, raširenih ruku, a vi nemate pojma ko je? E pa, ja znam. I to već duže vreme znam.

Pošto sam po prirodi veoma radoznala i uvek željna znanja, u životu sam išla u milion kojekvih školica, kurseva jezika, debatni klub i slično. Ali sam išla i u (pored osnovne) nižu muzičku školu, dve srednje škole uporedo i na fakultet. A na fakultetu sam bila izuzetno aktivna u jednoj studentskoj organizaciji, tako da sam imala prilike da upoznam skoro sve tadašnje studente. Ustvari, imali su prilike oni da upoznaju mene, ja za većinu ne mogu da garantujem, jer je zaista ogroman broj studenata, kojima sam pomagala oko istih stvari. Plus gomila ljudi koje sam upoznala putem blogova ili twittera, ali smo u svakodnevnoj komunikaciji, te vas je teže zaboraviti ili pomešati :)

(more…)