Verovatno ste primetili da je većina dvogodišnjaka fit. Sinulo nam je da je to možda zbog njihove ishrane. Nije skupa, a raznovrsna i kvalitetna. Zato smo zapisali tačno šta jedu dvogodišnjaci i došli do fantastične nove dijete kojom možete garantovano biti u top formi. Srećno!

Prvi dan

Doručak
Kajgana od jednog jajeta. Parče tosta s marmeladom.
Prstima pojedite dva zalogaja kajgane, ostatak bacite na pod.
Pojedite jedan zalogaj tosta a marmeladu razmažite po licu i odeći.

Ručak
Četiri bojice (bilo koje boje), šaka čipsa i čaša mleka.

Žvacite naizmenično bojice i čips. Potegnite tri gutljaja mleka, a ostatak prospite.

Užina
Štapić, dva novčica od 2 dinara i jedan od 1, četiri gutljaja ustajalog piva.

Večera
Ispržite tost, namažite ga buterom i bacite na kuhinjski pod.

Drugi dan

Doručak
Pojedite jucerašnji tost s poda. Popijte pola flašice arome vanile.

Ručak
Pojedite pola ružičastog karmina i jednu cigaretu.
Posle toga progutajte kocku leda.

Užina
Ližite lizalicu dok ne postane lepljiva. Izađite iz kuće i bacite je u prašinu.
Uzmite nazad i cuclajte dok ponovno ne bude čista. Zatim je unesite u kuću i bacite na tepih.

Večera
Kamenčići ili sirovi pasulj, koje ste čuvali u levoj nozdrvi. Pire od krompira preliven ledenim čajem.
Jedite viljuskom.

Treći dan

Doručak
Dve palačinke s mnogo preliva. Jedite prstima, pa ih obrišite o kosu. Popijte pola čaše mleka, pa
je napunite palačinkama.
Posle doručka pokupite jučerašnju lizalicu sa tepiha, poližite dlačice i stavite je pod jastuk.

Rucak
Tri ribice, puter od kikirikija i hleb s marmeladom. Između zalogaja pljujte na pod.
Razlijte čašu mleka po stolu i pijte ga tako što ćete umakati prst u njega.

Večera
Čaša sladoleda, šaka čipsa, nešto vina i kafe.

Poslednji dan

Doručak
Prelijte čašu pahuljica čašom mleka i dodajte šolju šecera. Kad pahuljice omekšaju, popijte mleko
a pahuljicama nahranite psa.

Ručak
Četvrt tube paste za zube, komadić sapuna i maslina.
Pronađite onu lizalicu i dovršite je.

Užina
Maskara.

Večera
Čaša špageta bolonjeze prelivenih čokoladnim mlekom.

Ako ste se strogo pridržavali ove dijete, trebalo bi da ste do sada izgubili 4-6 kilograma i nalazite se na oporavku u bolnici, posle gubitka svesti trećeg dana. Dijetu možete ponoviti još dva puta u toku sezone, kombinujući sastojke.

Prijatno i srećno!!

za bolju rezoluciju, klikni na sliku

Pošto sam po prirodi veoma radoznala i uvek željna znanja, u životu sam išla u milion kojekvih školica, kurseva jezika, debatni klub i slično. Ali sam išla i u (pored osnovne) nižu muzičku školu, dve srednje škole uporedo i na fakultet. A na fakultetu sam bila izuzetno aktivna u jednoj studentskoj organizaciji, tako da sam imala prilike da upoznam skoro sve tadašnje studente. Ustvari, imali su prilike oni da upoznaju mene, ja za većinu ne mogu da garantujem, jer je zaista ogroman broj studenata, kojima sam pomagala oko istih stvari. Plus gomila ljudi koje sam upoznala putem blogova ili twittera, ali smo u svakodnevnoj komunikaciji, te vas je teže zaboraviti ili pomešati :)

Uglavnom, pošto nije mogao da pohrani tolika lica i poveže ih sa imenima, poreklom, studijskom grupom i slično, moj mozak je jednostavno odlučio da ih ignoriše. I iako je uvek bio uključen autosave, jednostavno me nije zarezivao i većina podataka je zauvek izgubljena.

Da se vratim suštini priče.

Pre neki dan, idem do prodavnice koja se nalazi 50m od ulaza u zgradu u kojoj živim. Bilo je oko 19h, dakle dosta mračno, ulično osvetljenje čkilji u oči, sve u svemu, niš’ ne vidim. Pošto taj dan nisam izlazila iz kuće, onako u trenerici, polusanjiva, sam krenula. U jednom momentu se ispred mene stvori simpatična (po izgledu sam pomislila) devojčica sa osmehom od uva do uva, i baca mi se u zagrljaj:

• Marijaaaa, jao kako mi je drago što te vidim!

Šok. U search moždane memorije ubacujem lik, boju glasa. No match. Zatim tražim detaljniju pretragu, makar odakle se znamo. Ništa. Ako se moj mozak pita, ovu devojku prvi put vidimo. Kud ću, šta ću, i ja razvučem kez (uz veliku dozu nelagode koju pokušavam da prikrijem) i odlučim da pustim nju da priča. Pošto mi se ovo ne dešava prvi put, iskustvo me je naučilo da u ovakvim situacijama OBAVEZNO pustite sagovornika da govori. I onda iz razgovora hvatate informacije. Pošto me je izbombardovala pitanjima, na koja sam odgovorila kako sam umela i znala, stala je sa osmehom očekujući da ja nju nešto pitam. Čoveče, koje lično pitanje da postavim osobi koju vidim prvi put u životu . . .

• Pa . . . kako tvoja nauka?

E sad, ovo je odlično pitanje za izvlačenje iz neprijatnih situacija. Kako tvoja nauka može da se odnosi na niz zanimacija kojima se bavi: fax, srednja škola, hobi, pa čak i posao u određenim strukama. Bitno je iz odgovora hvatati informacije za dalji razgovor.

• Jao Marija, pa ja sam diplomirala . . . i udala se! Sećaš se mog momka (pa poče da mi objašnjava ko je on, a ja se ubijam da skontam ko je ona, a ne da znam ko je on) …

Ok, situacija iz koje sam se izvukla, sada imam niz pitanja koja mogu da joj postavim, što sam i učinila, lepo se nas dve rastadosmo, izljubismo i odosmo dalje.

U prodavnici kupih hleb i vodu i taman izađoh, kad na vratima me dočeka devojka, otprilike mojih godina, sa detetom u kolicima, opet sa osmehom od uva do uva, kačeći mi se na vrat povika:

• Marija! Kako mi je drago da te vidim! Baš sam mu pričala (pokaza na dete u kolicima od oko dve, tri godine), kako nam je super bilo na faxu i kako se tako dobra ekipa retko kad okupi . . .

Hahahaha, opet šok. Mozak ponovo svetlosnom brzinom pokušava da pronađe lice (ime, podatke, situaciju, bilo šta) sa kojim će utvrditi prepoznavanje, ali mu ne ide. Lik prepoznaje, viđale smo se, ali kada i gde i sa kojim razlogom . . . pojma nemam ni danas. Ali, zna mi ona ime, zna da sam studirala, dakle poznaje me.

Šta ću, ista priča, nabacim kez na lice i krenem klasičnu spiku:

• De si ti, ladno si se udala? Ovo je tvoj sin? Već velik dečak, kako se zove? Radiš negde? Šta još ima novo?

I slična pitanja, fraze, sve uopšteno. Ispričasmo se nas dve, bogznakako, izljubile i svaka na svoju stranu. Na kraju mi je još bilo i drago što smo se srele posle toliko vremena. Samo još da znam ko je :P

Dakle, imale smo po 13-14 godina, kada smo išle na takmičenje sa muzičkom školom u jedan gradić u Srbiji. Bila je to 1996. godina ako se ne varam, Srbija u sankcijama, kriza, teško stanje, sećam se da su nas roditelji jedva pustili da idemo. Shema je bila sledeća: putujemo oko 6-7 sati, kada stignemo ‘preuzimaju’ nas deca – domaćini tj deca koja su se prijavila da prime nekoga od nas (pun autobus je išao) u svoje porodice i od njih idemo na probe i na kraju takmičenje, zatim poslednje veče na kom nastupaju oni koji su ostvarili dobre rezultate (zaboravih kako se zvalo) i kućama u nedelju uveče. Nismo imali mnogo slobodnog vremena dok smo bili tamo, ali smo ga pronalazili za druženje i upoznavanje porodice u kojoj smo bili smešteni. Zaista nezaboravno iskustvo. Dve godine sam bila tako smeštena i imam lepa sećanja :) moram naglasiti: svaka čast ljudima koji su nas primali u to vreme nestašice, neimaštine i krize.

Mina nije bila te sreće :D Primila ju je četvoročlana porodica – tata, mama, dečak i devojčica naših godina. Iako smo bili tri dana tamo, malo je to vremena za upoznavanje i bilo kakvo zbližavanje, jer smo stalno jurcali negde, imali probe i bili pod stresom zbog takmičenja, pa je jedino što je svima u slobodnim momentima trebalo bio odmor i san. Prvi dan je prošao kako je prošao i s obzirom da smo ustali u 5h i krenuli u 6h ujutru, već smo u 22h svi bili pospani. Ostatak pišem onako kako mi je Mina ispričala.

Došlo je veče i konačno smo stigli u stan. Deca su dobro govorila srpski, ali se sa roditeljima nisam mogla sporazumeti. Krenula sam u kupatilo da se istuširam, a maćeha devojčice kod koje sam bila je išla za mnom. Iako sam zaključala vrata, pokušavala je da uđe. Presvukla sam se u pidžamu i izašla. Otišla sam u sobu u kojoj su mi rekli da ću spavati sa devojčicom koja me je primila. Bila sam strašno iscrpljena od puta, nošenja istrumenta i slabog sna prošle noći zbog uzbuđenja od puta i svega. Bila su spremljena dva kreveta i ona je već nasmejana ležala u jednom. Uvukla sam se u svoj jedva čekajući da zaspim, odmorim se  i skupim snagu za sutrašnje takmičenje. Malo smo pričale i jedna drugoj poželele laku noć i lepe snove. Posle nekoliko trenutaka sam je pitala zbog čega ne ugasi svetlo. Tada mi je rekla:

* Bojim se. Ali mi je drago da konačno neko spava u tom krevetu.
* Čega se bojiš?
* Znaš, na krevetu na kom spavaš je pre manje od mesec dana umrla moja baka.

Hehehe, meni je i sada smešno, jer mogu da zamislim Mininu facu hehehe, dete od 13 godina u drugom gradu, potpuno nepoznati ljudi i ovako nešto . . . hehehe :D Kaže da oka nije sklopila celu noć hehehe :D Naravno, osvojili smo prvo mesto tada (između 90 i 100 bodova) i sve je prošlo ok, ali je ovo nešto zbog čega plačem od smeha kada se setim ili pomenemo :D

Nisam vam pričala o Žarku. Žarko je veoma duhovit, večito nasmejan. Stariji je neku godinu od mene. Upoznali smo se na fakultetu, čudnim spletom okolnosti. Sad je već diplomirao i kako sam čula radi u školi. Vratio se u grad odakle je. Retko se čujemo. Ali ga se neretko setim.

Mislim da se nikada nisam smejala kao onda Žarku. Čak događaj koji sam čula da se desio nisam čula od njega. Ispričali su mi ga na fakultetu, smejala sam se ceo put do kuće i narednih 48h! Smejala sam se i u snu, znate onaj momenat kada se probudite da se okrenete? Ja sam se i tada smejala. I sada se smejem. Kada god se setim toga, ne mogu da se kontrolišem.

Žarko je pravoslavac. Naravno da to nikome nije bitno, ali je veoma važno za priču. Krstio se kada je već ‘bio veliki’ tj na faxu, dakle nije previše religiozan i nije previše upućen u običaje. Njegova najbolja drugarica, inače katolkinja, ga je pozvala da idu zajedno preko crkve u inostranstvo. Da ne idem u detalje šta i kako, Žarko je pristao, super su se organizovali, spakovali i to jutro se našli na dogovorenom mestu. Smestili se u autobus i krenuli. Tada se Žarkova najbolja drugarica, koja se zove Marija (veoma bitno za dalji tok priče) setila da mu kaže da moraju da odu u crkvu po blagoslov, te da će ceo autobus otići tamo. Žarka je malo uhvatila panika, ali ga je Marija smirila. Otišli su do crkve i stali u red po blagoslov. Pošto nikada ranije nije bio u katedrali, Žarko je u panici pitao Mariju šta treba da radi i ona mu je odgovorila da ne brine, već da radi isto što i ona. Kada je došao njihov red, ona je stala ispred popa i rekla:

• Hvaljen Isus i Marija.

Pop ju je blagoslovio i prošla je. Došao je red na Žarka. Uspaničen, pun treme i onako simpatično i pozitivno smotan stao je pred popa i glasno i jasno (kao đak prvak) rekao:

• Hvaljen Isus i Žarko.

Hehehehehe, mislio je da treba svoje ime da kaže jer je njegova drugarica Marija rekla ‘svoje’ . . .

Ne znam da li su se i koliko smejali, ja sam se smejala mnogo . . .  i sada se smejem . . .

U toj mojoj panici sam web kamerom slikala crvenu površinu oka i, da bih je poslala drugu Maretu da vidi šta mi se desilo, uploadovala sam je na imageshack. Poslah link preko mesindžera sa porukom da pogleda kakvo mi je oko. On počeo da se smeje, ja se uvredila, reko’ mu da nije smešno, da me ne boli, ali da nije smešno, ali Mare ne može da prestane da se smeje, kaže, da sačekam, poslaće mi da vidim čemu se smeje.

U nepunih deset sekundi mi stiže sledeći screenshot

Kaže Mare: “Prvo sam pogledao, šta si se izbečila, onda sam pomislio, pa to nisi ti, pa sam pročitao tekst ispod . . . “

Ne da mi je bilo neprijatno . . . sreća pa sam njemu poslala link, zamislite da sam poslala sliku nekom za posao ili slično . . . nije me mnogo zafrkavao, ali je krajnje neukusno ispalo.

No, to može samo meni da se desi . . . šta reći ;)))

Pala sam od smeha . . . liku iza verovatno nije smešno :D

Wikipedia

ovo je muzička numera iz crtaća koju slušam po stoti put :)))

http://www.youtube.com/watch?v=NeifsOvIJz8