• Da li barem jednom u toku noći i svako jutro na prstima prolazite pored sobe svoje mame i pažljivo slušate da li diše?
• Da li svaki dan gledate svoju mamu kako trpi ogromne bolove, a nikad ni reč ne kaže?
• Da li gledate svoju mamu u oči, i ona gleda vas, i smeškate joj se, a svesni ste toga da vas ne vidi?
• Da li podižete svoju mamu kada padne i ne može da ustane?
• Da li čekate mamu da dođe s dijalize malaksala i kaže vam: “Marija, igla je ovolika.” I raširi palac i kažiprst što više može?
• Da li gledate svoju mamu kako na 30 i kusur stepeni pije 2 dl vode na dan? Računajući i supu i jogurt u to?
• Da li, kada odete kod lekara da vam ispiše recepte, jer vaša mama nije u stanju sama da ode po njih, lekar samo odmahuje glavom i kaže vam kako će sledeća inekcija da odagna bol, ali će da učini više štete organizmu?

Ne? Hvala bogu da ne.

(more…)

Ne mogu da zaspim.  Prevrćem se po krevetu i pokušavam da oči držim sklopljene. No, dosadno mi je. Osećam se kao da gubim vreme.

Razmišljam. Planiram. Nerviram se. Ljutim. Nadam.

Kažu: “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”. Meni su se skoro sve želje ostvarile. Na neki način.

Oduvek sam želela da radim dva posla. Bez zezanja. Sada imam priliku to da iskusim i ne žalim se, naprotiv. Uživam. Samo, sve to ima jednu manu. Ogromnu. Da ne kukam o propratnim, koje postoje isključivo jer živim u Srbiji, ova mana je univerzalna. Nedostatak vremena. Koje povlači nerazumevanje.

(more…)

Najranija sećanja koja imam vode ka Desanki i njenim pesmama. Svako jutro dok me je vodila u vrtić, i popodne, kada smo se vraćale iz istog,  mama mi je recitovala njene pesme, tako da sam, još dok nisam krenula u školu, znala velik broj stihova napamet. Jednom prilikom na Zmajevim dečijim igrama sam je i upoznala, mama me je odvela da vidim baku koja piše tako lepe pesme. Sećam se da se nastavnica srpskog jezika iznenadila kada sam, dok smo obrađivali pesmu i imali prvi kontakt sa njom, ustala i izrecitovala celu “Krvavu bajku”. U petom ili šestom razredu. (more…)

Svi smo imali prilike da u tinejdžerskim danima osudimo druga/drugaricu, jer su zbog devojke/dečka zapostavili društvo. Dešavalo se da nestaju jedan po jedan, kako ko pronalazi devojku, pa da se, kada raskinu, vraćaju. I sve je to normalno.  I nekako mi je bilo logično što se svi ljute kada ih je drug ispalio zbog devojke. Ali, kada bi veza prestala i on se vratio, svi su ga čekali puni razumevanja i utehe, te se druženje nastaljalo kao da se ništa nije desilo. To su bile, ako mogu tako da kažem, dečije veze, neozbiljne, kratkotrajne, veze u kojima se tek sazrevalo.

(more…)

Danas je Msanko ostavio link do jednog teksta čiji mi je naslov privukao pažnju.

Što umiruje ljubomorne žene? (more…)