I have known him for more than thirty years. We are of the same age. A long time ago, we used to have an active friendship. Back then, we were children. He was always different, smaller, and thinner. He wore glasses, always with muddled lenses, and was all messy and untidy. When he spoke, he lisped and twisted his lip in a strange way, so his saliva was on his lips and in the corners of his mouth all the time. I found that disgusting. To be honest, I used to avoid him. He was not a fast runner, he was clumsy with a ball and had no bike. I simply had no idea what to do with him.
When we did play together, he slowed down the whole team. We would lose games, ruin our reputation in the eyes of the neighbourhood boys, we were teased because of him. That is why he spent most of his time alone, playing with needles. We called him a tailor for that. Sometimes he cried, and that would made us even louder:
Tailor, tailor, dirty as a sailor!
Tailor, tailor, ugly as a jailor! (more…)

• Ahahahahahaha . . . Aaaaahahahahaha . . . koji sam ja jbni mazohistaaaa . . . aaahahahaha!

Noćna tišina se grubo cepala pod bahatim sečivom preglasnog smeha.

• Mator konj aaaahahahaha a još nisam naučio lekciju . . . aaaahahahahaha! Tako mi i treba . . . aaahahahaha . . . !

Svetla na komšijskim prozorima su bila sve prisutnija. Smeh je smenjivalo bolno jecanje.

• Neeee . . . ne mogu još jednom da podnesem . . . ovaj put ću te izvaditi . . . znam gde si i ne trebaš miiiii . . . stomak mi je opet ukočeeeen . . . (more…)

Izvukao sam i poslednji papir iz štampača. Bio sam već obuven, te sam ga samo stavio u fasciklu i krenuo. Sunce je bilo visoko i, iako sam imao tamne naočare, smetalo mi je. Udahnuo sam duboko. Sve je mirisalo na proleće.

Danima tražim posao, idem na razgovore, prepravljam CV, smeškam se, cimam. Nigde ništa. Nemam vezu da me progura, nemam novac da potplatim.

Sada mi se i ne ide. Umoran sam. Slabo spavam. Stalno sam ispred računara. Ne mogu da mu se oduprem. (more…)

Trgoh se. Nekoliko trenutaka je potrebno da dođem sebi. Opet ružan san. Lice mi je mokro. Uvek ružno sanjam kada odlučim da dremnem ’još malo’. A uporno dremkam ’još malo’, svakodnevno. Možda bih ih svakako sanjala, ko zna. Potresa me sadržina sna. Ne sanjam terorističke napade, ubistva, krv, čudovišta, nepoznate predele, nesreće ili prirodne nepogode. Moji košmari su zasnovani na mojoj psihi. Heh, podsvest zna čega se najviše plašim, te se toga oslobađa u snu. Samo tako i može da se oslobodi, jer joj drugačije ne dozvoljavam.

Ustajem. Mehanički odlazim do kupatila, piškim, umivam se, perem zube. Zatim vraćam u sobu i oblačim. Osećam se jadno. Kao i svaki put kada sanjam zahtevne snove. Toliko zahtevne da ne mogu da ih se oslobodim na javi.

Nismo u vezi skoro sedam meseci. Znam šta bi sada rekao. Mojom krivicom. Jeste, moja je. Nije mi bio dovoljan povetarac koji me je milovao, htela sam košavu. A dobila oluju. Jebi ga. Nezgodno je to što je veoma teško kontrolisati prirodu. Čovekovu prirodu. Planirali smo zajednički život, porodicu, godišnje odmore. Zaista smo uživali dok smo provodili vreme osećajući miris i ukus tela onog drugog. Ne znam da li sam ispravno postupila. Možda je trebalo da učiniti drugačije? Ne znam kome da postavim to pitanje, pitanje koje me ubija.

Ne živi se od ljubavi je dobro poznata rečenica koja je toliko puta ponovljena da je prešla u frazu. Zašto moramo da budemo realni? Zašto ne možemo da plutamo u snovima? Eh, kako je za snove malo potrebno. Ali me uporno neko vuče unazad.

Uzimam mobilni i ubacujem ga u torbu. Neće mi trebati, ne znam zbog čega ga i nosim. Ali ga ipak nosim. Tu je i omiljena knjiga, koju čitam po hiljaditi put. Zbirka pripovedaka koje obožavam. Ti si mi je poklonio, kada smo pre dve godine bili na letovanju. Kartonski cvetić koji mi služi kao graničnik mi se smeška dok ga priklještenog među tvrde korice zlatne knjige stavljam u torbu. Novčanik i cigare. Žvake, sjaj i ključevi.

Obuvam se, izlazim. Stavljam naočare za sunce, da me ljudi ne bi zagledali. Oči su mi natečene od suza sa kojima sam se probudila. Izgleda da je danas jedan od onih dana. Nisam znala da čovek može toliko da plače. Nikada nisam bila plačljiva osoba.

Ubija me to što si mi sada daleko. Iako nismo zajedno, deli nas zamišljena crta do koje mogu da stignem na dva načina. Samo nisam sigurna koji je pravi. Koji se završava u tvom naručju.

Čeprkam po displeju mp4 plejera koji si mi ti poklonio. Ništa za chill. Koja ironija. Puštam bend da urla. Da mogu i ja bih. Kada sam te ostavila rekao si da bi vrisnuo do neba samo da možeš. Sada razumem.

Tvoja baka mi je pre mesec dana rekla da si otišao preko, kod mame. Verovatno se zato ne javljaš. Tešim li se?!

Stojim na semaforu. Crveno za prelaz, kola maltene nigde. Ogroman bulevar. Čini mi se još većim. Ogroman, pust. Nedelja, vreme ručka. Uvek sam mislila da je nedelja odvratan dan, dan za umiranje, dan koji nosi smrt sa sobom, koja leluja i ispunjava sve njegove pukotine. Sunce me smara, iscrpljuje svojim štipanjem za obraze na kojima su se suze odavno pretvorile u so. Strašno sam umorna, psihički iznurena. Počinjem da se pitam zbog čega li sam izlazila, ne znam kuda sam pošla, nisam se nikom javila . . .

Počinje moja omiljena pesma.

Another day wont come to rescue you again, no good morning.

Sa početkom refrena uključuje se zeleno svetlo.

Prepao me je. Više sam se uplašila nego što me je bolelo. Jedva uspeh da ga vidim, krajičkom oka, pre nego što me je srušio i pregazio. Počela sam plakati, ali više od straha nego od bola. Bolelo me je samo u početku, kratko, ruka i oko grudi, i odmah je prestalo. Nepomično sam ležala, mrdajući prstima na rukama i nogama. Ok je, nisam jako povređena, osećam i ruke i noge. Imala sam sreće, s obzirom da me je udario kamion. Pomislila sam kako će me mama izgrditi, kako će se uplašiti kada dođem kući poderana i ispričam joj šta se desilo.

Ustala sam i izvukla se ispod točkova. Vozač je otrčao do prodavnice prekoputa. Prošlo mi je kroz glavu da je sebičan, nije pogledao kako sam, odmah je otišao u prodavnicu, sigurno da bi se osvežio po ovoj vrućini. Sela sam na bankinu i malo se uredila, popravila garderobu, obrisala lice, namestila kosu.

Sirene. Policija. Hitna pomoć. Odjednom gomila ljudi, koja se činila nekako nestvarna naspram pustoši koja je do malopre vladala na bulevaru. Svi su mi bili kao u izmaglici.

Tada si se pojavio. I dalje u šoku, ustala sam. Nasmejan, sa onim tamnim cvikama na očima, u bermudama koje sam ti kupila. Lepo očešljan, doteran. Kada sam prišla, zagrlio si me i bez reči me nežno poljubio u slepoočnicu. Kao i uvek. Zaustila sam da pitam gde si bio svo ovo vreme, da sam se brinula, da mi je žao što sam se onako ponela, da te još uvek volim kao i prvog dana i kako želim sa tobom da provedem ceo život, kada si samo rekao: „Ššššš“ i poljubio me u ugao usana. Skinuo si naočare za sunce i u očima sam videla onaj pogled. Pogled koji mi je govorio koliko me voliš, da bi dao život za mene, da ćeš sve učiniti da budem srećna. Zaboravila sam sve šta se desilo, presrećna uzvratila osmeh i šapnula: „Volim te“. Zaštitnički si me zagrlio i povukao u suprotnom pravcu od mesta nesreće na kom su pokrivali telo neke devojke koja je poginula. Mislim da ju je pregazio kamion.

možda . . . nekad . . . ponovo . . . u nekoj novoj realnosti

Izašla je iz kupatila u hodnik, ugasila svetlo i zatvorila vrata. Oh, mrak je. Kako to da nisam upalila svetlo u hodniku . . . – pomisli, dok joj lagana uznemirenost prođe kroz telo i um.

Klizi rukom po zidu. Traži kvaku. Zenice joj se šire, instinkt je upozorava na opasnost. Vraća se polako, ide unazad, opreznošću životinje. Kvake nema. Počinje da je hvata strah. Panično traži bilo kakav orijentir. Sijalicu od bojlera, senku, bilo šta, da zna gde se nalazi. Ali u hodniku je potpuni mrak. Tama je obavija. Kruži oko nje i pokušava da prodre u nju. Ona uporno mlatara rukama pipajući gole zidove koji joj se čine ogromni. Kilometarsko ogromni. Gubi dah, počinje da se guši, strah je obuzima celu. Zna da je u svom stanu, da je na sigurnom, ali je strah jači i urođena želja za preživljavanjem je tera da se bori protiv tame. U momentu kada otvara usta da vriskom potraži pomoć udara šakom u tupi istureni predmet. Kvaka. Ah, kako sam smešna, tražila sam je previsoko, odahnula je. Tih nekoliko sekundi joj je bilo predugačko i potpuno su je iscrpile.

Ulazi u dnevni boravak. Za svaki slučaj baca pogled na ulazna vrata. Sigurnosna brava je aktivirana. Osmehnula se. Laknulo joj je. Otkad je bila sa njim na kafi, ne spava mirno. Zašto je to prihvatila? Ni sama ne zna. Valjda zbog prošlosti, zbog sećanja. Očekivala je da će razgovor teći u drugom smeru. Da će razgovarati o danima koji su protekli od njihovog poslednjeg viđenja. Satima se spremala, doterivala. Blistala je kada ga je ugledala da je čeka. Mahnula je. Odmahnuo je i pošao prema njoj. Kada su se približili jedno drugom paralisala se.

Bože, i dalje je jednako lep.

Miris koji joj je tako poznat opijao ju je. Kao začarana lebdela je pored njega. Nešto ju je pitao, nešto je odgovarala, ne seća se šta. Seli su u elitni kafić. Tu su bili za njen rođendan pre dve godine. Kada joj je priredio iznenađenje. Ah, kako je bila srećna! Stare emocije su se vratile i gledala ga je zaljubljeno, kao da su i dalje u vezi . . .

Pored njih je prošla devojka sa punom korpom ruža. Nije obratio pažnju. Trgla se. Uvek bi joj kupio ružu. Neprimetno se nadurila, napućila je usne i uvređeno ga slušala. Pa ona je bila njegova princeza, kako se sada tako ponaša?

Pričao je o poslu, o psu kog je kupio posle onoga što mu se desilo sa njom, kako je pas najvernije biće koje i postoji i slične stvari. Gledala ga je i ćutala. U ustima joj se stvarao gorak ukus poraza, odbačenosti. On je bio miran. Ozbiljan. Proračunat. Nasmešila se. Zna da je voleo njen osmeh. Nije reagovao, kao da ga nije ni video. Nastavio je da priča. Glas mu je postajao sve oporiji. Kao osećaj kada rakija prođe kroz grlo. Rezak. Odjednom je počela da oseća mržnju uperenu ka njoj. Uplašila se.

Idemo, naredio je oštro. Pogledala je oko sebe. Kafić je bio prazan. Ostavio je novac u knjižicu sa računom, uzeo svoj mantil i krenuo. Ona je uzela svoj kaput i nemo išla za njim. Ispratio ju je do kola. Kada mu je poželela laku noć prošaputao je: Jelka, uništila si me. Posle onoga nisam isti. Ne mogu da radim onako produktivno, ne mogu da nađem devojku, ne mogu da se sredim. Ja ne postojim! Zato i nemam šta da izgubim. Uništiću i ja tebe. Vratiću ti sve!

Bez reči je ušla u auto. Ne seća se kako je ušla u stan. Plakala je satima i kroz jecanje ponavljala: Bojane, nisam htela da te prevarim, nisam, života mi!

To se desilo pre dva meseca. Uspela je da se sredi i vrati u normalu. I dalje je radila kao model, veoma uspešan i poznat. Polako je zaboravljala na negativan susret sa Bojanom. To jutro se kao i svako čula sa mamom kada je ustala. Uključila računar i proverila poštu. Iznenadio ju je mail od njega. Sa strepnjom ga je otvorila. Bio je prazan. Zbunila se. Možda je greškom poslat. Mahinalno je prodrmala glavom, kao da želi da negativne misli otera od sebe. Zatim je otišla na probu kostima koji je trebala da nosi na snimanju za neki katalog. Kada je došla kući bila je iznurena, samo se skinula i utonula u toplu kupku koja je uspevala da je opusti svaki put.

Tišinaaa . . . konačno tišina . . .

Iako ju je stres nadvladavao, te je zato i uhvatila panika u mraku dok je tražila kvaku, trudila se da bude smirena. Meka, nežna, mirišljava, ogrnula se bade mantilom i krenula ka spavaćoj sobi. Ušla je i pritisnula prekidač. Zatvorila je vrata i okrenula se. Vrisnula je. Bojan je sedeo na njenom krevetu. Nemo ga je gledala, ne pomerajući se.

Otkud ti tu u u ??? – nekako je prozborila.

O draga, ne deluješ srećna što me vidiš. Ne brini, navratio sam samo na kratko. Došao da uzmem nešto što je moje i odlazim i neću ti više smetati. – rekao je smireno, čak se i nasmešio. Pružio joj je ružu. Ne, nisam zaboravio da voliš ruže draga. Ovo je ona koju ti dugujem od pre dva meseca.

Šokirana je uzela ružu, nesvesno je pomirisala i malo se opustila. Bojane, kako si ušao? Znam da nemaš ključ, promenila sam sve brave . . . kako to izgledaš, zašto si tako prljav? – izgovorila je i dalje šokirana njegovim prisustvom, ali sada nekako smirenije.

Bojan se nasmešio. Draga, znaš da ja izvršim sve što naumim, rekao je nežno. I dalje te volim. Obožavam te. Živim za tebe. Tačnije, živeo sam – nasmejao se gorko.

Prišao joj je. Sve vreme ju je gledao u oči. Odnegde se čula tiha muzika sa radija. Zagrlio ju je. Bila je uplašena, ali i opuštena, ipak je to Bojan, njen Bojan, čovek sa kojim je planirala da provede ceo život. Zaplesali su. Nežno ju je poljubio u čelo. Zatim u vrat. I dalje me opija tvoj miris draga, šapnuo joj je poljubivši je u uvo. Pripila se uz njega. Bio je prašnjav, ali ona to sada više nije primećivala. Na sve je zaboravila. Zagrlila ga je. Njegova teksas jakna je bila nekako lepljivo vlažna. Pogledala je u dlan i on je bio krvav. Pogledala ga je u oči zabezeknuto, a on se samo nežno i mirno smeškao. Odgurnula ga je. Video je njene krvave ruke i okrenuo glavu ka prozoru. Falilo mu je pola lobanje, a mozak mu je curio niz leđa zajedno sa krvlju koja se sušila i lepila za odeću. Počela je da vrišti. Ponovo ju je zagrlio.

Draga, draga, gotovo je, draga, smiri se.

Jednim udarcem ju je onesvestio. Hladnim oružjem joj je izmasakrirao telo. Obrisao je ruke o pantalone i mirno krenuo ka prozoru. Kao mačka je iskočio napolje i nestao u mraku.

Sačekaću te iza ugla, rekao je i namignuo.

Muzika se više nije čula. Ozbiljan i zvaničan glas spikera je saopštavao najnovije vesti.

Još uvek neidentifikovani mladić, star 32 godine, se bacio pred šleper na autoputu Novi Sad – Beograd. Na sebi ima teksas jaknu i crne somotske pantalone . . .

Satima sedim. I gledam. Satima, danima, mesecima. Pa i godinama. Sedim i gledam. Gledam kako prolazi. Gledam lipu kako cveta. Gledam žrtve koje svakodnevno isijavaju kroz mene. A ja ne činim ništa. Gledam reči koje se kombinuju i upliću u krošnje koje ih zadržavaju i ubijaju. Pa njihovi leševi vijore i podsećaju me kako sam slaba. Gutam knedle. Gutam suze. Gore mi je kada plačem.

Slobodna sam. Samo kada sanjam. Onda trčim daleko i brzo, kroz šume i cveće, ptice i pečurke, lako kao marioneta koja nije svesna svog postojanja. I uvek na kraju nailazim na vodu. Vodu u ranu zoru. Vodu koja je prekrivena maglom. Sunca nema. Trčim u očaju pored vode i ne uspevam da nađem prolaz dalje. Ne smem da zagazim, stene su oštre. Patike su pokvašene. Stajem. Budim se. Gledam.

I dalje. Kako prolazi. A ja ne činim ništa. Hoću u Rovinj. Da vidim gde je živeo barba Dragan. Ne znam ko mi je poklonio tu knjigu. Ni taj ko mi je poklonio ne zna koliko je ta knjiga uticala na mene. Još kao dete čitala sam je desetinama puta uzastopno. Nisam je dugo videla. Selili smo se, verovatno je spakovana u nekoj od kutija. Ili je zaboravljena na nekoj od polica. Nema veze, pročitana je. Tada nisam gledala. Ali me je naučila da vidim i kada ne gledam. Da nije potrebno govoriti da bi se reklo.

Može ponekad da se udahne. Rano, pred svitanje ili kada tek svane. Dešavalo se da mu se otrgne dašak i da ga osetim i predveče i po danu, ali znala sam da pokušava da me prevari. U početku sam vikala: „Jesi osetio?“, ali sam odustala. Polako shvatam da retki osete. Ja još nisam srela takve.

Najgore se što i dalje sedim. I gledam. Podnosim sve bolove koje mi nanosi. Prestao je jedno vreme, odustao. Ali je shvatio koliko ga volim, koliko sam zavisna od njega. Pa se vratio. Volim bol koju mi zadaje. Toliko je božanska da ništa ne mogu uporediti sa njom.

Uvek sam se pitala zašto ljudi plaču pod tušem. Videla sam to nekad u nekom filmu i ostalo mi je u sećanju. Mislim da mi je bilo smešno. Sada znam. Tada suze manje peku.

Opet se selim. Tako je sa nama podstanarima. Nikad ne znaš koliko ćeš se zadržati na istom mestu. Uvek je postoji neki razlog.

- ”Žao mi je, prodajem stan.”

Sledeći gazda je ustupio stan rođaku, taman kada sam se navikao na novi prostor, a onaj posle njega je, nakon šest meseci našeg boravka u tom stanu tražio da mu platim kiriju godinu dana unapred. Nisam imao tolike novce. I naravno, selio sam se.

Poslednjih pet meseci živimo u dvorišnom stanu. Skromno, ali lepo. Centar grada, a mirno i tiho. Zaista sam mislio da ću se ovde duže zadržati. Možda zauvek. Pristupačno, a dovoljno. Za mene i Cecu. Nego, navikli smo već. Maltene i ne bacamo velike kartonske kutije kada ih imamo. ’’Ko zna, možda će nam zatrebati’’, smejemo se. U jednu takvu kutiju pakujem knjige. Knjige su moje ja. Otkad znam za sebe volim knjige. Poeziju, prozu, dramu. Nekako sam oduvek čitao. Kad god sam nalazio vremena, od škole, od faksa, od posla. Knjige su bile moj mir, neko ko je uvek tu, neko ko je stalan. Knjige su moj dom. Zato ih sa pažnjom i pakujem. Posebno francusku književnost. Pa englesku. Pa nemačku. I tačno znam koju knjigu ću na koje mesto staviti. Ali sa najvećom pažnjom pakujem nacionalnu, domaću književnost. Ona mi je, razume se, po svemu najbliža. Ali mi je i najdraža. Ne samo jer je srpska, nego zato što sam mnogo knjiga dobio. Veći broj ovih koje imam. Svi znaju koliko volim da čitam. I koliko volim knjige. Zato su ih mi i kupovali. I istina je, svi oni žive sa mnom, kroz te knjige. Čarape se iznose, sat se pokvari, ali je knjiga nekako večno tu. Uvek prisutna.

Misli mi lete dok pakujem knjige. Imam mnogo dela. Oko pet stotina autora . . . i sigurno preko dve hiljade naslova. Zanimljivo, ali ih nikada nisam brojao. Jer ih ne doživljavam kao broj.

U tom nizu korica, tvrdih i mekih poveza, listova više i manje kvalitetnih, uvek se zadržim na jednoj. Crne korice. Tvrd povez. Sto osamnaest strana. Dvadeset centimetara. Andrić. Ne spada mi među omiljene. Ali je volim. Volim je kao što volim sunce da vidim svaki dan, da udahnem punim plućima kada odem na Frušku goru, da posmatram Dunav u svojoj veličanstvenosti. Otvaram korice. Posveta. Potpis. Nataša.

Nataša.

Nataša.

Natašu sam upoznao na samom početku studija. Tj leto pre početka. Radio sam u kafiću na limanu. Dolazila je sa društvom. Pila je pivo. I tekilu. Ah, kako je bila lepa! Nije bila previše visoka, ali građe Zvončice iz Petra Pana. Kosu je imala do ramena. Farbala ju je u crveno. Tamno crveno. Sećam se da sam je satima posmatrao, iako ona nije bila tu. Postepeno smo počeli da se družimo. Postali smo nerazdvojni. Imao sam utisak da je poznajem ceo život, da je ona deo slagalice koju sam pokušavao da sklopim. Starija je od mene godinu dana. Ali iz velikog je grada, te je ta razlika tada bila još veća. Opasna je riba bila. Pametna. Umela je da odgovori svakom ko joj priđe. A prilazili su joj.

Jedva sam čekao da se nađemo da provedemo vreme zajedno. Viđali smo se skoro svaki dan. I bili zajedno od predveče do kasno u noć. Bio sam opijen njom. ’’Savršena je’’, mislio sam. Nataša je puno pila. Mogla je da popije toliko piva da je meni dolazilo zlo kad samo pomislim na količinu. A sa pivom je obavezno pila i tekilu. Neretko sam je mrtvu pijanu nosio kući. Ostavio bih je pred vratima, a ona bi se nekako uvukla u stan. Kroz otvoren prozor bih je čuo kako povraća. Kadkad. Nekad bih samo odjurio kući i legao u krevet. Navikao sam se na nju takvu. Nestalnu. Dešavalo se da se desetak dana ne vidimo, pa da zaređamo četiri – pet dana druženja. Radio sam, išao na predavanja, bio sam umoran, iscrpljen. Ali kada bi zazvonio telefon i kada bi rekla:’’Ej, šta radiš?’’, dobijao sam nadljudsku snagu i leteo da se nađem sa njom. Nataša je bila jedinica. Zapravo, imala je brata koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre petnaest godina. Tako da je sva pažnja njenih roditelja bila usmerena na nju. Bila je razmažena, drska, hirovita. Ali i mazna, mila, nežna. Njeni roditelji su joj dopuštali maltene sve. A šta nisu, ona je ipak činila. Znam da je uvek kukala kako joj nedostaje novaca. Kako i neće kada je toliko pila. Uglavnom je bila single, a veze koje je imala bile su površne i kratke. Nije volela obaveze. Kada smo bili zajedno trudio sam se da joj plaćam piće. Volela je da pije, a ja sam voleo nju. Navikla se. Počela je da me zove da se vidimo samo kada joj ponestane novaca. Ja sam sav srećan leteo na dogovoreno mesto, a ona me je čekala. Nasmejana, zagonetna, zanimljiva, lepa. Onda je počela da traži novac od mene. Nenametljivo, indirektno. Nisu to bile neke velike svote u pitanju, pa sam joj davao. Govorio sam kako mi nije problem i kako ne treba da mi vrati. A nisam imao za osnovne stvari. Za Natašu je moralo biti. Te takozvane pozajmice su postale sve češće. Kada sam je pitao na čega troši novac govorila je kako joj se svideo neki parfem i želi da ga kupi, pa joj nedostaje taman toliko novaca. Nije htela da mi kaže koji, jer nije htela da joj ja kupim parfem. Ili karmin ili nešto drugo. Jednom prilikom sam, dajući joj novac insistirao na odgovoru. Pobesnela je. Vikala je, napravila scenu i otišla. Sutradan se pojavila kod mene na vratima. Sa knjigom. Ovom koju držim u ruci. ’’Izvini’’, rekla je i pogledala me tužno. Srce mi se slomilo. ’’Izvini ti’’, odgovorio sam joj. Otišli smo na tvrđavu i dugo šetali, smejali se.

Prošlo je oko godinu dana kako sam je prvi put video, a oko šest meseci kako se intenzivno družimo. Jedan dan, posle predavanja su me kolege sa fakulteta pozvale da odemo na pivo. Naravno da sam prihvatio. Radio sam mnogo, a ostalo slobodno vreme, van fakulteta i učenja sam posvećivao knjigama ili Nataši, tako da ih i nisam dobro poznavao. Seli smo u kantinu i naručili. Priča se razvezla kada me je jedan od njih upitao:’’Jeli, a šta ti radiš sa onom Natašom? Video sam vas na tvrđavi pre neki dan. Jel se fiksate zajedno?’’ Nasmejao sam se. Nisam ga razumeo. Ali i da jesam, mislim da mu ne bih verovao. ’’Mi se ne drogiramo’’, odgovorio sam mu naivno. Svi su se nasmejali. Isti taj mi je rekao:’’Čoveče, Nataša se bode i to ceo grad zna. Pazi da i tebe ne uvuče u to, nećeš biti prvi, brate.’’ ’’Ili da ti ne prenese neku boleštinu, nemoj nju da fakaš’’, dodao je drugi. Ućutao sam. Promenili smo temu. Kada sam popio pivo otišao sam kući. Legao u krevet. Prošli su dani. Nije se javljala. Bio je vikend. Trebao sam da radim noć, od 20h. Pre 18h je zazvonio telefon. Nisam se javio. Znao sam ko je. Zvonio je na svakih pet minuta. Posle pola sata je neko zazvonio na vrata. Otvorio sam. Bila je Nataša. Plakala je. Ćutao sam. ’’Imam hepatitis C’’, prošaputala je. Ćutao sam. Plakala je i dalje. Zatim je otišla. Ćutao sam.

. . . nekoliko dana nisam otišao na fakultet. Ni na posao. Nisam izašao iz stana. Nisam imao snage da ustanem, da progovorim. Osećao sam da bih lakše podneo da me je pet grmalja premlatilo, nego ovo . . .

Kada sam se sabrao, otišao sam u biblioteku. I satima čitao o hepatitisu C. Čitao sam sve šta sam mogao pronaći o njemu. Nisam pronašao ništa posebno . . . osim da joj je život uništen. Nema više alkohola, slatkiša, bilo kakvih masti, rizik postoji ako želi da ima decu . . . i nema mnogo perspektive za izlečenje. Barem ne sada.

Nisam je video mesecima posle toga. Nisam ni želeo. Osećao sam se iznevereno. Napušteno, izigrano, iskorišćeno. Dao sam otkaz i nisam zalazio u taj kraj.

Opet je bilo leto. Dan kao onaj kada sam je prvi put video. Noge su me same vukle ka limanu. Otišao sam. Bila je tamo. Sedela je na istom mestu kao pre dve godine. I bila je jednako lepa, sa naočarima za sunce i dugom u kosi. Pored nje je sedeo neki meni nepoznat momak. Pila je pivo. I pušila cigaru. Pogledala me je, znam da jeste. Ali me je ignorisala. Prošao sam.

Od tada sam se selio više puta. Poslednja dva puta i Ceca sa mnom. Zajedno smo malo više od godinu dana. I funkcionišemo. Radim i dalje gde stignem, a fakultet privodim kraju.

Natašu ne viđam. Niti čujem bilo šta o njoj. Ali često mislim na nju. Bila je moja Zvončica.