Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto je ona najmlađa i mene je dosta kasno dobila, desilo se to da se jedna od mojih sestara od tetke udala rano i rodila sina 13 dana pre nego što je moja mama rodila mene. Drugog sina je rodila nekoliko godina kasnije. Ostali su stariji od mene, ali sam nekako uvek bila u njihovom društvu. Od jedne tetke su tu bile dve sestre (i dva sina od jedne sestre), a od druge brat i sestra. Najmanja razlika u godinama je sa sestrom koja sada živi u Osijeku i iznosi osam godina. Svako leto, do rata sam provodila kod bake i deke u Bosni, sa svima njima. Najlepši periodi mog života. Divno je imati rodbinu.

Ne sećam se mnogo toga. Rat je počeo kada sam imala sedam – osam godina. Neću pisati o tom periodu, samo ću reći da se desilo to da su svi morali da odu. Ostali su baka, tetke i teče. Baka je umrla pre nekoliko godina i srećna sam što sam imala priliku da je ponovo upoznam.

Nažalost, dve sestre i brat su otišli daleko. Preko bare. Odveli i decu koja su se rodila u ratu. Neka su se rodila i tamo. Uglavnom, tamo su već petnaest godina. Ni oni ne žive u istom mestu, razdvojeni su i to dosta.

Deca porasla, životi se nastavili u nekim drugačijim smerovima. Borba se nastavila. Nismo imali tehničkih mogućnosti da se čujemo, telefon skup, tako da su pozivi bili retki. Nismo izgubili kontakt, to nikako, ali ne možemo reći ni da ga imamo. Tačnije, ja ga nemam. Sećam se sviju, uglavnom po jedan ili dva frejma imam u glavi i to je to . . . Sada? Sada ih ne poznajem.

Pre neki dan je moj brat od tetke sa porodicom došao u Bosnu. Došao da poseti majku i oca, da deca vide njihovu baku i deku i mesto gde je odrastao. U pitanju je jedan gradić u Bosni. Tetka ima nalog na skajpu i često je online, jer je putem njega u kontaktu sa svojom decom.

Prekjuče, kada sam došla kući i uključila sam laptop. Sa windowsima se podigao i skajp. Dok sam oprala ruke i vratila se, videla sam propušten poziv od tetke. Pošaljem joj poruku na skajpu, kada mi stiže sledeći odgovor.

Jedno od bratove dece je bilo za računarom. Deca odrasla u Americi, tamo se školuju . . . čak mi je i logično da ne znaju da čitaju i pišu naš jezik. Iako ga govore, manje-više. Realno kada sagledam situaciju, i šta će im . . . Samo me duša boli. Toliko nas je bilo, a sada smo svi sami. Udaljeni jedni od drugih toliko da više i nemamo osećaj da smo rod. Najbliža mi je sestra u Osijeku, ali se i sa njom retko viđam . . .

I eto. Bez ikoga, nastavljamo kroz život. Sve ih volim i jako mi nedostaju.

A – Alibaba i popaj, crtać koji sam imala na VHSu, uz koji sam odrasla. Azbuka, i moje poznavanje iste. Znam za svako slovo na kom mestu se nalazi. Kao i Čarolija, napravila sam svoju azbuku i njom pisala dnevnik, na koji sam nedavno naišla, pa razmišljam da li da skeniram neke stranice i postavim na blog :)

B - Breza, koja raste pored Dunava u Futogu, gde imamo kuću i gde sam provodila letnje raspuste. Drvo sa najlepšom i najnežnijom korom. Sećam se da smo od njene kore i (ako se ne varam) stabljika trske pravili kućice na drvetu. Koju nikada nismo napravili. Bazen, u nedostatku mora. Iako ga retko posećujem. Volim da plivam. Bosiljak, začin koji sve češće uvodim i pokušavam ukućane da naviknem na njegov ukus.

V – Voljenje, kao moj alter-ego. Volim sve i svašta. Od destinacija, događaja, podataka, suvenira, sećanja, do nauka, saznavanja, životinja, insekata. Rođeni sam altruista. Ponekad me nervira što toliko volim, gledaju me kao kretena i u pravu su. Svako gleda samo sebe. Visibake, omiljeni cvet, jer su toliko posebne i nežne, da su jednostavno savršene.

G – Gramatika, izuzetno mi zanimljiva nauka. Dok sam bila mala, rado sam ‘čeprkala’ po rečnicima i pravopisu, a kada bi nam u goste došao neko sa čijim detetom nisam volela da se igram, neretko sam posezala za knjige i govorila: “Ajde da učimo gramatiku” i dete bi odbilo ili bi mu bilo dosadno, pa su brzo išli kući ili je sedelo sa roditeljima, a ja opet imala svoju slobodu.

D - Deca, volim dobru decu. Volim da radim sa njima, da se igramo i učimo, da razgovaramo, družimo se. Verovatno žalim što sam odrasla. Detinjstvo, bez briga i problema. Drama, omiljeni književni žanr, od Antike do danas.

Đ – Đomla, moj momak. Veći deo slobodnog vremena mi je trenutno usmereno na njega. Đuveč, jedino jelo od kog mi se, kada sam bila mala, okretao stomak. Mama ga nikad nije pravila, a u vrtiću su me prisiljavali da ga jedem. Sećam se kako sam plakala dok su mi kašiku po kašiku gurali u usta. Ni danas ga ne volim.

E – E-knjige, obožavam knjige, a e-knjige su mnogo praktičnije po pitanju prostora tj površine i težine. Pogotovo kada je put u pitanju, poneti 700 e-knjiga nije nikakav problem. Jedva čekam da se dokopam nekog ebook readera ili nečeg sličnog i da uživaaam. (dodatak via Đomla: Sa e-bookova ne moraš brisati prašinu”. )

Ž – Životinje, volim životinje, oduvek smo imali psa u Futogu, a ja kućne ljubimce u stanu. Kod jednog dečaka (osnovca) na FB sam pročitala sledeće: “Životinje što duže žive zajedno, više se vole, slažu i vežu, a ljudi se više mrze i svađaju”. Mislim da je sve rečeno time. Žvazbuka, Žele zeka i Životinjsko carstvo, koji su nam obeležili detinjstvo.

Z – Zima sa zimskim radostima, moje omiljeno godišnje doba. Rođena sam u januaru, kažu da ima veze. Zuma, igrica koju sam obožavala da igram. Imala sam je i na telefonu i platila za download.

I – Idila, tj priroda. Neretko me lepote prirode ostave bez daha i to nazivam idilom. Idilu za mene predstavlja i sledeća slika

J – Jovan Jovanović Zmaj, i njegova Riznica pesama za decu. Odrasla uz nju, čak imam dva primerka. Nekada sam sve pesmice znala napamet, sada nekoliko. Jaffa cakes, jedan od omiljenih slatkiša.

K – Klizanje, prvi put sam na klizaljke stala sa nepunih šest godina – brat je u to vreme trenirao hokej, pa je to nekako išlo familijarno. Nažalost, u svojoj klizačkoj karijeri se nisam proslavila, pravim velike pauze (višegodišnje), ali strast prema ovom sportu ostaje. Kvasac, me podseća na kiflice koje često pravim u poslednjih godinu dana. Kinder jaje i baka koja ih mi je kupovala i slala na put od 300km :) svako jaje je stavljala u jednu rolnu toalet papira, da bi do mene ostalo čitavo . . . Tada su bila retka i skupa. Knjige, bez kojih ovaj život i svet ne bi imao smisao. Književnost, potpuno novo poimanje tradicije i klasika koje imate u glavi. Kašnjenje, ne kasnim iako trčim u poslednji momenat, a kašnjenje bez javljanja tolerišem do petnaest (akademskih) minuta. Kiki bombone.

L – Laž, ne podnosim. Ublaži, prećuti, al nemoj slagati. Teško i opraštam istu. Benigne tj bele laži su manje podložne ovakvoj kritici. Laptop, sprava koja je kod mene kao živo biće, promenila mi je život u potpunosti. Doslovno ga volim.

LJ – Ljubičice, pored visibaka, moj omiljeni cvetić. Ljuljaške na Sajmištu pored kojih smo satima čekali red, zarad pet minuta ljuljanja, da bi nas učiteljica prekinula i da bismo se vraćali u školu.

M - Mama, definitivno najbitnija osoba u mom životu. Uvek me je podržavala, razumela, savetovala. Ona je zaslužna za stvaranje mene kakva jesam, za oblikovanje moje ličnosti. Maslačak, od kog smo kao mali pravili venčiće i stavljali ih na glavu. Mačke, koje nisam toliko volela, dok nisam dobila jednu i posle toga postala luda za njima. Munchmallow, ubedljivo najbolji slatkiš otkako znam za sebe, do dana današnjeg. Ali isključivo originalna verzija, nikako ove sa dodavanjem aroma. Maza, bila i ostala, prevelika.

N – Novi Sad, najlepši grad na svetu, grad u kom sam rođena, odrasla, školovala se i nemam posao. Nova godina, kao najlepši praznik kad sam bila mala. Danima sam se igrala pored jelke, pa ju je mama kitila pred 25.12. i ostavljala do slave 20.01. Eh, to su bila vremena :)

NJ – Njegoš, čija su mi dela oduzela pola života dok sam ih čitala i tumačila za ispit. Sada mi je sve to zanimljivo, ali kada se mora . . . Njujork, kao metropola u kojoj nikada ne bih mogla živeti, jer se jednostavno ne bih snašla. Ipak je simpatično predstavljen u seriji Sex&city.

O – Online, stanje koje mi se dešava poslednjih godina. Orah, i njegov hlad, sakupljanje plodova, jesen. Ozbiljnost, nešto što mi se desilo pre 7-8 meseci, mada verujem da ću zauvek ostati neozbiljna. Odgovorna, ali neozbiljna.

P – Punk, koji je obeležio polovinu mog života i pomogao mi da preguram najgore godine u najgora vremena na najbolji mogući način. Paštašuta, i način na koji moja mama izgovara naziv ovog jela, njamiii. Prkos, je ono što činim kada me neko uvredi ili povredi. Onda dok se ne odljutim ide sve kontra. Srećom, retko se ljutim :) i ne bez razloga.

R – slovo koje kao mala nisam umela da izgovorim pravilno i svi u dvorištu su me zadirkivali zbog toga. Radoznalost, jedna od dominantnih osobina koje imam. Ali ne u smislu “zanima me šta komšinica kuva”, naprotiv, radoznalost u smislu saznavanja novih stvari. Zanima me sve osim politike.

www.youtube.com/watch?v=YPYuhqIzc9k

S – Sneg, omiljen mi oblik koji voda može da dobije. Kada pada sneg, presrećna sam. Sve mi deluje mirnije, staloženije, manje napeto. A o savršenstvu pahuljica ne moram posebno pisati. Slatkiši su deo moje svakodnevnice, definitivno sam zavisnik od slatkiša. Suze. Smoki, prisutan je otkako znam za sebe, jedini, pored bananica, koji je zadržao oblik, ukus i miris i istrajava sve ove godine. Sankanje uz sneg = vrhunska radost. Umela sam da se sankam na atomcu dok ne budem skroz mokra od penjanja i snega. A kada dođem kući, mama mi skine ski odelo i stavi me na radijator, da se ‘otopim’.

T – Prvo što mi je na ovo slovo palo na pamet je tokata. Uspomene iz muzičke škole. Tufahija, specijalitet koji sam prvi put probala u hotelu Bosna u Banjaluci i pokajala se . . . a svi su toliko pričali o tome, baš sam se razočarala. Ne volim ni tortilje, kad smo već kod hrane na t. Nije da ih ne jedem, samo malo manje volim da ih jedem.

Ć – Ćufte u paradajz sosu, mmm!

U – Uslov na fakultetu koji sam redovno davala u oktobru, pa mi je celo leto ‘odlazilo’ na učenje.

F - Fabrika čokolade i verovatno u njoj Čarli. Ali onaj iz knjige, ne onaj iz filma. Fortuna i Carmina Burana koju sam imala prilike jedno polugodište da pevam, u srednjoj muzičkoj školi, u horu. Fornetti volem, al ne smem, pa i ne jedem.

H – Hrčak, mnogo njih koje sam imala tokom godina. Jednom su nam spasili život. Mnogo volim ove male glodare. Harmonika, instrument koji sam svirala osam godina u nižoj muzičkoj školi, koji mi je dao mnogo zadovoljstva, treme, straha, nervoze, sreće, ljubavi, strpljenja, istrajnosti. Hrana, volim da je spremam, volim da je jedem.

C – Cvekla, često je jedemo zimi kao salatu. Cveće, posebno livadsko, poljsko. Volim svo cveće, ali ne umem dobro da se brinem o njemu, tako da sam uglavnom imala kaktuse koji su najmanje zahtevni. Cipele, bile su isključivo martine ili slične njima, glomazne, kabaste, dečije. Ponekad se setim da sam žensko, pa kupim ponešto što “liči”.

Č - Čokolada, forever and ever. Totalni sam zavisnik i nijedan dan ne mogu da provedem bez makar dve kockice iste. Sve vrste volim osim sa suvim grožđem i sa mentolom. Čarape, soknice uglavnom, šarene, dečije.

DŽ – Džem, od divljih jagoda koje je moj deda brao negde daleko, a baka ga kuvala. Njamiii!

Š – Švićmobrkl, prezime koje sam izmislila jednom prilikom dok sam preko skajpa razgovarala sa Dzejni i od tada me ona tako zove, a i Đo u poslednje vreme. Simpatično mi je i dopada mi se :) Šnenokle, uvek volela ono žuto, a kada mi sipaju i belo, mešala sam ga dok se skroz ne stopi i postane žuto.

* sve linkovane fotografije su ostale na njihovom prvobitnom hostingu, tako da izvor vidite u adresi. Nijedna fotografija nije downloadovana i ponovo uploadovana, niti je ijedna objavljena na ovom blogu bez linkovanog izvora.

Dakle, imale smo po 13-14 godina, kada smo išle na takmičenje sa muzičkom školom u jedan gradić u Srbiji. Bila je to 1996. godina ako se ne varam, Srbija u sankcijama, kriza, teško stanje, sećam se da su nas roditelji jedva pustili da idemo. Shema je bila sledeća: putujemo oko 6-7 sati, kada stignemo ‘preuzimaju’ nas deca – domaćini tj deca koja su se prijavila da prime nekoga od nas (pun autobus je išao) u svoje porodice i od njih idemo na probe i na kraju takmičenje, zatim poslednje veče na kom nastupaju oni koji su ostvarili dobre rezultate (zaboravih kako se zvalo) i kućama u nedelju uveče. Nismo imali mnogo slobodnog vremena dok smo bili tamo, ali smo ga pronalazili za druženje i upoznavanje porodice u kojoj smo bili smešteni. Zaista nezaboravno iskustvo. Dve godine sam bila tako smeštena i imam lepa sećanja :) moram naglasiti: svaka čast ljudima koji su nas primali u to vreme nestašice, neimaštine i krize.

Mina nije bila te sreće :D Primila ju je četvoročlana porodica – tata, mama, dečak i devojčica naših godina. Iako smo bili tri dana tamo, malo je to vremena za upoznavanje i bilo kakvo zbližavanje, jer smo stalno jurcali negde, imali probe i bili pod stresom zbog takmičenja, pa je jedino što je svima u slobodnim momentima trebalo bio odmor i san. Prvi dan je prošao kako je prošao i s obzirom da smo ustali u 5h i krenuli u 6h ujutru, već smo u 22h svi bili pospani. Ostatak pišem onako kako mi je Mina ispričala.

Došlo je veče i konačno smo stigli u stan. Deca su dobro govorila srpski, ali se sa roditeljima nisam mogla sporazumeti. Krenula sam u kupatilo da se istuširam, a maćeha devojčice kod koje sam bila je išla za mnom. Iako sam zaključala vrata, pokušavala je da uđe. Presvukla sam se u pidžamu i izašla. Otišla sam u sobu u kojoj su mi rekli da ću spavati sa devojčicom koja me je primila. Bila sam strašno iscrpljena od puta, nošenja istrumenta i slabog sna prošle noći zbog uzbuđenja od puta i svega. Bila su spremljena dva kreveta i ona je već nasmejana ležala u jednom. Uvukla sam se u svoj jedva čekajući da zaspim, odmorim se  i skupim snagu za sutrašnje takmičenje. Malo smo pričale i jedna drugoj poželele laku noć i lepe snove. Posle nekoliko trenutaka sam je pitala zbog čega ne ugasi svetlo. Tada mi je rekla:

* Bojim se. Ali mi je drago da konačno neko spava u tom krevetu.
* Čega se bojiš?
* Znaš, na krevetu na kom spavaš je pre manje od mesec dana umrla moja baka.

Hehehe, meni je i sada smešno, jer mogu da zamislim Mininu facu hehehe, dete od 13 godina u drugom gradu, potpuno nepoznati ljudi i ovako nešto . . . hehehe :D Kaže da oka nije sklopila celu noć hehehe :D Naravno, osvojili smo prvo mesto tada (između 90 i 100 bodova) i sve je prošlo ok, ali je ovo nešto zbog čega plačem od smeha kada se setim ili pomenemo :D

Jesam, pravila sam gnezdo . . . i to kakvo gnezdo! Otvorila sam uspomene i ponovo se vratila više od dvadeset godina unazad.

Veliki petak. Imam između četiri i osam godina (mislim da su mi posle rekli da nema Zeke). Imali smo divnu, veliku pletenu korpu, nalik ovoj *, nešto manja, sa oblim ivicama, koja mi je služila za sakupljanje trave od koje smo kasnije zajedno  pravile gnezdo. Dakle, mama mi je tada objasnila da, što veće i lepše gnezdo napravim, Zeka će mi doneti više jaja. Pokloni su, kao i kod Deda Mraza bili uslovljeni ‘dobrotom’ i ‘slušanjem’.

Šta se ustvari dešavalo. Živele smo na drugom spratu i kuhinjski prozor je bio okrenut ka dvorištu. Tamo se nalazila mala livada i negde u vreme Uskrsa je već bilo dovoljno trave za ubrati. Posle doručka mi je mama davala tu pletenu korpu i slala me na tu livadu da berem travu za gnezdo. Sva srećna sam odlazila i provodila pola sata, pa i tri četvrtine sata berući travu. Za to vreme je moja mama farbala jaja i motrila na mene sa prozora (ipak sam bila mala, a i da ne dođem kući i ne vidim da to farba ona, a ne Zeka). Kada bi mi dosadilo ili bih se umorila vikala sam:

• Maaamaaa, jel ovo dosta?

Podižući korpu u vis, da ona bolje vidi.

A mama, ako nije stigla da ofarba sva jaja je odgovarala:

• Nije, moraš još nabrati, da mu napravimo veliko gnezdo, da sva jaja stanu.

Kada bi završila sa farbanjem i ukrašavanjem jaja, zvala me je da se vratim u stan, jer “je sada dosta trave” i možemo da napravimo lepo gnezdo. Onda smo zajedno pravile gnezdo i ukrašavale ga, da bi Zeka znao gde da ostavi jaja i poklone. Na Uskrs smo se rano budili, jer smo svake godine putovali kod tetke, tatine sestre, u Šumadiju. I svake godine me je čekala puna korpa jaja, ni manje ni više nego sto komada, sto šarenih, nijedno isto . . . i pored pune korpe šarenih jaja pokloni. I to, kako je Miss Cybernaut rekla, bolji nego kad ih je Deda Mraz donosio tj sa više slatkiša i nekako svečaniji, vredniji. Ili kako je duhovito primetio Novinarska patka

Ovoliki trud moje mame svakako nije ostao zaboravljen i imao je veliki udeo u oblikovanju i stvaranju moje ličnosti. Opet želim da joj kažem: “Hvala što si bila najbolja mama na svetu. I dalje to jesi. Volim te.”  :)

*fotografija korpe je preuzeta sa ovog sajta

Nisam vam pričala o Žarku. Žarko je veoma duhovit, večito nasmejan. Stariji je neku godinu od mene. Upoznali smo se na fakultetu, čudnim spletom okolnosti. Sad je već diplomirao i kako sam čula radi u školi. Vratio se u grad odakle je. Retko se čujemo. Ali ga se neretko setim.

Mislim da se nikada nisam smejala kao onda Žarku. Čak događaj koji sam čula da se desio nisam čula od njega. Ispričali su mi ga na fakultetu, smejala sam se ceo put do kuće i narednih 48h! Smejala sam se i u snu, znate onaj momenat kada se probudite da se okrenete? Ja sam se i tada smejala. I sada se smejem. Kada god se setim toga, ne mogu da se kontrolišem.

Žarko je pravoslavac. Naravno da to nikome nije bitno, ali je veoma važno za priču. Krstio se kada je već ‘bio veliki’ tj na faxu, dakle nije previše religiozan i nije previše upućen u običaje. Njegova najbolja drugarica, inače katolkinja, ga je pozvala da idu zajedno preko crkve u inostranstvo. Da ne idem u detalje šta i kako, Žarko je pristao, super su se organizovali, spakovali i to jutro se našli na dogovorenom mestu. Smestili se u autobus i krenuli. Tada se Žarkova najbolja drugarica, koja se zove Marija (veoma bitno za dalji tok priče) setila da mu kaže da moraju da odu u crkvu po blagoslov, te da će ceo autobus otići tamo. Žarka je malo uhvatila panika, ali ga je Marija smirila. Otišli su do crkve i stali u red po blagoslov. Pošto nikada ranije nije bio u katedrali, Žarko je u panici pitao Mariju šta treba da radi i ona mu je odgovorila da ne brine, već da radi isto što i ona. Kada je došao njihov red, ona je stala ispred popa i rekla:

• Hvaljen Isus i Marija.

Pop ju je blagoslovio i prošla je. Došao je red na Žarka. Uspaničen, pun treme i onako simpatično i pozitivno smotan stao je pred popa i glasno i jasno (kao đak prvak) rekao:

• Hvaljen Isus i Žarko.

Hehehehehe, mislio je da treba svoje ime da kaže jer je njegova drugarica Marija rekla ‘svoje’ . . .

Ne znam da li su se i koliko smejali, ja sam se smejala mnogo . . .  i sada se smejem . . .

Uglavnom, bilo je fino, na kraju su sestra i zet odlučili da me dovezu, da oni budu sigurni da se opet neću vratiti :D i dan danas se šalimo na konto toga kako je mene teško ispratiti kući, nikako da odem ;))) nekoliko slika iz tog perioda imate kod mene na deviantart profilu.

Ovaj put u Osijek je bio planski. Rekla sam sestri da ću biti tamo za njen rođendan, i bila sam :) zanimljivo mi je koliko se ona obraduje kada dođem, kao da smo daleko, a do Osijeka mi je potrebno autobusom nešto manje od tri sata, kolima dva. Razdaljina je oko 120 km. Uglavnom, sada, poučena prethodnim iskustvom, odem na stanicu i raspitam se isključivo za Osiječkog prevoznika, te tek na dan polaska kupim kartu (što je veoma neuobičajeno za mene, jer ja kartu kupim minimum sedam dana ranije). U nedelju odem prepodne na stanicu i kupim povratnu kartu. Pa šta mi Bog da :))) autobus polazi u 16.10h iz Novog Sada. Ja u 15.30h na peronu :))) upoznam neke fine ljude, te smo malo popričali do dolaska autobusa. Autobus stigao, krenusmo na vreme (wow!). Za 45 minuta smo na granici. Meni mama naravno spakovala hrane kao da idem do Egipta kopnenim putem, bez mogućnosti da kupim bilo šta negde usput. Iskreno, bojala sam se da me zbog glupih sendviča ne opomene neko, kakav sam baksuz, ne bi me ni čudilo da mi se to i desi. “O da, imate tri sendviča i bananu, a zabranjeno je unošenje voća u Hrvatsku, molim Vas, izađite iz autobusa”, imala sam sliku u glavi. Prvo naša granica. Ulazi policajka i uzima putovnice od ljudi, udara pečat i nastavlja. Sedela sam u četvrtom – petom redu iza vozača. Znam da su putovnice, jer udara pečat, u pasoš ne udara. Dolazi do mene i dobro me zagleda. Ja se tri puta ohladila. Vraća mi pasoš, nastavlja dalje. Čujem kako pečat radi cak-cak. Žena prekoputa mene jede. Uh . . . a meni muka koliko se sekiram. Nemam pojma zbog čega. Stižemo na hrvatsku granicu. Ulazi policajac i uzima isprave. U autobusu ima trideset i pet putnika. Da li možete verovati da od nas trideset pet samo ja imam pasoš? Da, trideset i četiri putnika imaju putovnice (tj državljani su Hrvatske), samo ja imam pasoš (tj državljanin sam Srbije)  :D ahahaha, kada se setim smešno mi je, uostalom, i tada sam se u sebi smejala, više od neverice nego što mi je zaista bilo smešno. Odnese čovek moj pasoš i vrati se za koji minut, u autobusu se svi zezaju, samo meni frka . . . dođe i stade pored mene i pita:

• Gdje idete?
• U Osijek.
• Kod koga?
• Kod sestre.
• Koliko ostajete?
• Sedam dana.

Obrće pasoš, gleda, gleda, da bi na kraju pogledao prvu stranu i rekao:

• Niste se ovdje potpisali  (pokazuje na mesto gde treba biti potpis)
• (ja ćutim)
• Trebali biste to učiniti
• (na šta ću ja zabezeknuto) Sada ???

Ceo autobus sluša šta se dešava i kada mi je policajac rekao:

• Pa, što prije, to bolje.

. . . počinju da se smejulje :D Eto, morao je zbog nečeg da me opomene. Tako ja uvek prolazim, koliko god da pazim na sve, a zaista pazim. Marfi i eto. No, bitno da sam prešla granicu ok i da nastavljamo dalje. Pao je mrak i zaspala sam. Probudih se na ulazu u Osijek. Na stanici sestra, zet i sestrić, drže plakat koji možete videti na klipu koji sam napravila sa slikama Osijeka jesen ’08. :)   Čak je i vozač prokomentarisao “doček” lol :D blesavi su . . . inače, kako sam stigla zahladnelo je, i svaki put kada odem u Osijek vreme se naprasno pogorša, videli ste da je zimus pao sneg do kolena :D te su mi rekli da će mi biti zabranjen ulazak u Hrvatsku u letnjoj sezoni, da ne kvarim turistima vreme :D znam da se šale :D (ahahahaha da da ;) )

Fino mi je bilo, ništa nismo radili, nigde nismo posebno išli (a da već nisam bila). A da, pročitala sam lektiru za šesti razred jednog hrvatskog pisca (Osiječnina) “Čvrsto drži džojstik” koju je moj sestrić imao da napiše za lektiru, pa da mu malo pomognem. To je bila subota veče, a ja sam sutradan išla kući. I, pošto smo to napisali u vežbanku uzmem da mu diktiram da prepiše u svesku za lektiru. Svaki put na kraju rečenice mu kažem: “Tačka”, a on me ispravi i kaže:”Točka” :D negde pred kraj diktiranja, na nekoliko rečenica se setim ja i kažem: “Točka”. Kada smo završili kaže mi on sav ozbiljan:”Eto, taman si naučila Hrvatski, a već ideš kući” :D hehehe, pala sam od smeha . . . a mali je genijalac, ima odvale da umrem. Kada je imao pet godina pitao me je zbog čega ja kažem belo a on kaže bijelo. Kako detetu da objašnjavam reflekse jata i šta već, pa da skratim muku, a da mu ipak dam koliko – toliko logičan odgovor, kažem mu da sam ja tako naučila da pričam i da u Novom Sadu svi tako pričaju. On me sav ozbiljan pita:”Tako si naučila?” na šta mu ja potvrdim, kad klinac spusti glavu i odmahuje uz reči:”Još ćeš i nas tako pogrešno naučiti” :D lol

Nedelju dana podle mog dolaska u Osijek su me pratili na stanici, sestra i ušla u autobus da vidi gde sedim, valjda se oji da neć biti mesta, pa da ne ostanem koji dan duže ;))) palkala je kao kiša, ne znam zbog čega, nekako jeste strašno što je to sada druga država (ne sada, ali eto, u odnosu na pre 20 godina), ali je blizu i nije frka, da me sada nazove i kaže da sutra dođem ja bih otišla. Bez problema.

Moram spomenuti da sam se opet šokirala kako se u Osijeku vozi. Osijek je manji grad od Novog Sada dosta. Volim da ga poredim sa Novim Sadom od pre dvadeset godina, kada se nije ovoliko proširio. Samo što je njihova katedrala u centru crvena, a naša je žuta, ostalo je isto ;) Uglavnom, ulice su male i velike, ključne imaju max po četiri trake u oba pravca. Ali, u ulicama u kojim nema semafora, svaki, ali svaki vozač će stati na pešačkom ukoliko vidi da pešak stoji. Kaže sestra da su kazne velike i da to zbog tog rade. Nema veze, toliko se čovek oseća sigurno i kada ide peške . . . oduševljena sam :)

www.youtube.com/watch?v=spDgrS8XOIA

U decembru prošle godine se dogovorim sa sestrom da dočekamo Novu godinu u Osijeku. Sve super, sve dogovoreno, moje je samo da se pojavim. Sva srećna, bacim oko na pasoš, validan, viza ne treba, para imam, da čovek ne poveruje da meni nešto ide glatko. Namučih se sa prevoznikom, sa glavne stanice nema polazaka za Osijek, vozom je klackanje ceo dan plus dva presedanja, kaže zet da dođem do Vukovara, doći će on kolima po mene, i to mi bezveze i nekako saznam da sa privatne autobuske ima polazaka za Osijek i to dva puta dnevno (čak!). Odem dve nedelje ranije i kupim kartu, šta znam, praznici su, da ne bude gužva. Autobus polazi tačno u podne. Nacrtam se pola sata ranije, prvi put idem sa te stanice (sada znam da je i poslednji), malo razgledam, super, u čekaonici toplo . . . Pet minuta do dvanaest najavi onaj glas što najavljuje autobuse da će za koji minut biti postavljen autobus . . . i svi mi napolje . . . tu sretnem kolegu sa kojim sam radila na radiju, malo se ispričamo, a napolju minus pet, zimaaa, sve štipa. Ja volim zimu, pa mi je bilo hladno, mogu misliti kako je bilo ostalima. U razgovoru prošlo petnaest minuta, autobusa nema. Ljudi cupkaju, ali niko ništa. Sačekam ja onih petnaest akademskih i pravac unutra, do šaltera.

•    Izvinite, nešto da li autobus za Osijek polazi danas?
•    Da, malo kasni.
•    A zašto to niste javili, već dopuštate da se trideset ljudi smrzava napolju?

Muk. Gledam ja uporno u nju, ona ćuti. Valjda joj nije palo na pamet, da ne kažem da je boli uvo. Ništa, izađem ja opet napolje. Čekali smo do 12.35h i onda se pojavio autobus, uskočismo i pravac Osijek. Zaboravih reći da me je do tada zvalo pola Novo Sada da pita da li sam krenula i sestra 100x da pita kada da izađe pred mene. A ja sa dve tone stvari. Uh.
Do Osijeka stigla sasvim ok, nikakvih problema. Na granici su izbacili dva momka, ne znam zbog čega, navodno jer nisu imali po 100e (?!?), ostali smo ok prešli. Sneg je padao, i pošto je to bio moj prvi samostalni put u Hrvatsku, bila sam presrećna, jer sam se savršeno provela. Za Ng otišli do trga, a tamo tamburaši, ljudi dovoljno, sneg pada, ne znam sa kim sam sve igrala :))) sve u svemu, super je bilo i došao je dan povratka kući. Sneg do kolena, a ja čekiram kartu za 6 am :D Računam, zet radi od 7am pa taman mene odbaci, vrati se, popije kafu i na posao. Ustali mi, spremili se, poljubim sestru koja je oko otvorila da se pozdravimo i krenemo. Mislim da je čovek 20 vozio na sat, zbog snega. Jedva mi nekako stignemo, izljubimo se i krene on kući, da ne zakasni na posao. Stojim ja i neka žena, nije još ni svanulo. Šest i petnaest, ona sve viče: “Isuse Bože”, izgleda da joj je to uzrečica, zimaaa, para se još u plućima ledi, nigde nikoga i nigde autobusa. Kada je “šalter za obavijesti” ispunilo svetlo, odem ja i pitam i cura mi kaže da ne vozi taj u 6am više . . .  ??? wtf ???

•    Kako ne vozi ???
•    Ne vozi još od Božića, raskinuli smo ugovor sa njima . . .

Ja poludela. Šta ću sada? Zovem sestru na mob (ne pitajte koliki mi je račun za mob stigao u januaru ’08.), probudim je, objasnim joj kakva je situacija, zet taman ušao u stan, ona mu kaže da se ne skida, nego po mene da se vraća, stigao je posle pola sedam po mene, nazad u stan i nazad u krevet, a svi ostali na posao . . . Haos, onda je zet zbrisao sa posla, došao po mene i vozio me u podne, jer je tada išao autobus . . . i isto me ostavi na stanici, sačeka da dođe autobus, opet se izljubimo i čovek se vrati na posao. Uđemu autobus, predam kartu vozaču, kad ono.

•    Ne važi ova povratna karta.
•    Zbog čega ne važi?
•    Raskinuli smo ugovor sa tom privatnom novosadskom stanicom, nisu nam plaćali deo koji su trebali.
•    Koliko je karta?
•    (kaže on koliko) kuna ili (kaže negde preko 600 dinara).

Pogledam u novčanik, a tamo 10 kuna (oko 100din), 20e i možda 500 dinara. Sve pare sam potrošila koje sam nosila, uvek sve potrošim kada idem na put. Razmišljam šta da radim, da opet zovem zeta, da mi pozajmi novce, neće stići da dođe, autobus će otići, menjačnice na stanici nema, užas.

•    Primate li eure?

Pogleda me čovek, valjda video da mi je već muka od svega, da samo hoću kući, tih 120 km koji su zaista smešni, a oni me toliko muštraju, i reče:

•    Ne primamo, ali ajde, učiniću ti ovaj put.

Huh, ne da mi je bilo lakše. Konačno idem kući. Malo je bila frka kod Vukovara, put vijugav na sve strane, a snega ima baš baš, ali smo ok prošli. Posle smo se zezali kako nikako tetku kući ispratiti (to sam ja :) ).

Napravila sam izbor slika sa tog putovanja, pa možete pogledati ako hoćete. Hvala Čaroliji na pomoći :)

www.youtube.com/watch?v=YJVl7G4OWDM

Sećam se, da mi je pravila figurice od gline, mace, kuce, Saru Kej. Bojila ih je i lakirala, pa je u njih ubadala zihernadle ili im pravila rupice, te sam imala brošiće ili priveske kakve sam želela. Pravile smo svašta zajedno, od saksija, preko posudica, mozaici su mi išli (imala sam strpljenja), maske, ogrlice, narukvice, kape koje nose samo princeze. Ona je i šila često i mnogo. U vrtiću sam uvek imala najoriginalniji kostim na maskembalu, jer joj nije bilo mrsko da sedi i danima šije nešto što ću ja samo jednom obući. Jer je znala da će me to usrećiti.

Slikale smo zajedno otkad znam za sebe. Joj, šta sve ta žena nije pokušala da bi me naučila da crtam :D džaba, kada sam ja antitalenat :D a ona je držala likovnu sekciju u školi u kojoj je radila.

Nešto što je ostavilo najveći uticaj na mene je muzika. Pevala mi je oduvek, kupovala ploče i kasete Kolibra i kasete talentovane dece koja su pevala dečije pesme. Kada sam napunila šest godina upisala me je u muzičku školu i muzika je postala moja svakodnevnica. Gledale smo dečije festivale na televiziji zajedno, iz naše zemlje, ali i inostranstva, dobro se sećam i miša Điđa koji je vodio italijanski festival za decu :)

Pre neki dan sam na youtube-u naišla na pesme koje mi je često pevala. Neke smo pevale zajedno uz gramofon ili kasetofon, a neke same . . . ova mi je bila jedna od omiljenih

Zeko i potočić

www.youtube.com/watch?v=n9rJPppHd14

Uz nju mi je pevala još jednu, koju nisam uspela da pronađem, tekst ide ovako (tačno mogu da se setim izraza njenog lica dok mi peva, iako je prošlo dvadeset i više godina od tada):

Trči zeka iz daleka,

oblio ga znoj.

Trči jadan, žedan, gladan

i uziše: JOJ! (ovde jako razrogači oči i promeni glas)

Prepao se

jer je neko povikao: STOJ! (promeni glas)

(pa pokaže u mene rukom, kao da ima pištolj, a ja dignem ruke kao da se predajem)

pa će brzo da se skloni

u kućerak svoj.

Hehe, volela sam tu pesmicu :) Ma, volela sam sve pesmice. I volela sam i da sviram i da pevam . . . i dugo nisam mislila na ovo, čak sam i zaboravila, dok slučajno nisam preko Kolibrića naletela na mnogo pesmica koje su obeležile moje detinjstvo i moj život . . . Neću nikada moći da se dovoljno zahvalim mojoj mami, ni da joj se odužim . . . a nekako i ne umem da joj (po)kažem koliko je volim . . .

Moja mama divno priča

www.youtube.com/watch?v=FP1wRJ2wxds

Ovo su moje omiljene pesmice od Kolibra. Neke od omiljenih, jer bi bilo stvarno previše da ih sve okačim. uživajte! :)

Ko ko ko kolibri

www.youtube.com/watch?v=Be9kZIMdk8U

Najlepša je zemlja moja

www.youtube.com/watch?v=1l5AqV-jv6Q

Pozdravite moga tatu

www.youtube.com/watch?v=U8J4bcxWZIw

Moja mašta

www.youtube.com/watch?v=YoHG4AxUEBk

Najlepša mama na svetu

www.youtube.com/watch?v=NzALAIK6Ymo

Olivera

www.youtube.com/watch?v=HHTtNIa9k4k

Posle kolektivnog plakanja od smeha smo mu objasnili zbog čega se smejemo, pa se onda i on smejao sa nama . . . :D

Uglavnom, zbog ove dogodovštine sam sve ovo i pisala . . . rekla sam Debelom da ga više nigde ne uvodim :D jer od toliko mesta, on baš tamo da se uglavi . . .

A zašto u posveti na cd-u piše Mariji vegeti ću ispričati nekom drugom prilikom :D

posveta na cd-u

propusnica, strana 1

propusnica, strana 2