Ovaj rat je rasturio moju familiju na sto strana. Bukvalno je pao kao bomba i ljudi odleteli. Srećom, svi su živi i snašli su se.

Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto je ona najmlađa i mene je dosta kasno dobila, desilo se to da se jedna od mojih sestara od tetke udala rano i rodila sina 13 dana pre nego što je moja mama rodila mene. Drugog sina je rodila nekoliko godina kasnije. Ostali su stariji od mene, ali sam nekako uvek bila u njihovom društvu. Od jedne tetke su tu bile dve sestre (i dva sina od jedne sestre), a od druge brat i sestra. Najmanja razlika u godinama je sa sestrom koja sada živi u Osijeku i iznosi osam godina. Svako leto, do rata sam provodila kod bake i deke u Bosni, sa svima njima. Najlepši periodi mog života. Divno je imati rodbinu.
continue reading "Do you speak english?"

Konačno i ja da se pridružim Azbuci upoznavanja koju je započena Džejni. Svaka čast na ideji, odlična je! Još da nađemo psihologa, da definiše ovolike asocijacije i razotkriveni smo :D

continue reading "Azbuka upoznavanja"

Sinoć je kod mene bila moja dugogodišnja drugarica i buduća kuma Mina, neobavezno, ćaskanje i druženje. Kroz priču smo se vratile u prošlost i Mladenu prepričavale zajedničke doživljaje iz muzičke škole, gde smo se i upoznale. Naravno, nismo mogle da izostavimo jedno takmičenje na koje smo išle zajedno. Meni je i posle 16 godina toliko bilo smešno, da jednostavno moram sve ovo da podelim sa vama.
continue reading "Drago mi je da konačno neko spava u ovoj sobi, na tom krevetu!"

Izvesno vreme nisam razmišljala o detinjstvu . . . verovatno od posta Moja mama divno priča svake noći. Ne bih se pokušala ni večeras setiti detalja i čeprkati po uspomenama, da me Miss Cybernaut na twitteru nije podsetila na to . . .

continue reading "Uskrs"

Smešljiva sam osoba. Neko bi rekao detinjasta. Verovatno i to. Često se smejem i mnogo se smejem. Događaji, situacije, igre rečima, i slične stvari su mi izgleda smešnije nego drugima. Šta ću, ne mogu protiv sebe. Desi mi se da se danima, mesecima pa i godinama smejem nečemu, kada god me nešto podseti na to. Možda nekom čudno, meni tako uobičajeno.

Nisam vam pričala o Žarku. Žarko je veoma duhovit, večito nasmejan. Stariji je neku godinu od mene. Upoznali smo se na fakultetu, čudnim spletom okolnosti. Sad je već diplomirao i kako sam čula radi u školi. Vratio se u grad odakle je. Retko se čujemo. Ali ga se neretko setim.
continue reading "Osmeh :)"

Drugi put u Osijeku sam bila letos :) išli smo kolima posle svadbe koju nikad ne zapisah ovde :/

Uglavnom, bilo je fino, na kraju su sestra i zet odlučili da me dovezu, da oni budu sigurni da se opet neću vratiti :D i dan danas se šalimo na konto toga kako je mene teško ispratiti kući, nikako da odem ;))) nekoliko slika iz tog perioda imate kod mene na deviantart profilu.

Ovaj put u Osijek je bio planski. Rekla sam sestri da ću biti tamo za njen rođendan, i bila sam :) zanimljivo mi je koliko se ona obraduje kada dođem, kao da smo daleko, a do Osijeka mi je potrebno autobusom nešto manje od tri sata, kolima dva. Razdaljina je oko 120 km. Uglavnom, sada, poučena prethodnim iskustvom, odem na stanicu i raspitam se isključivo za Osiječkog prevoznika, te tek na dan polaska kupim kartu (što je veoma neuobičajeno za mene, jer ja kartu kupim minimum sedam dana ranije). U nedelju odem prepodne na stanicu i kupim povratnu kartu. Pa šta mi Bog da :))) autobus polazi u 16.10h iz Novog Sada. Ja u 15.30h na peronu :))) upoznam neke fine ljude, te smo malo popričali do dolaska autobusa. Autobus stigao, krenusmo na vreme (wow!). Za 45 minuta smo na granici. Meni mama naravno spakovala hrane kao da idem do Egipta kopnenim putem, bez mogućnosti da kupim bilo šta negde usput. Iskreno, bojala sam se da me zbog glupih sendviča ne opomene neko, kakav sam baksuz, ne bi me ni čudilo da mi se to i desi. “O da, imate tri sendviča i bananu, a zabranjeno je unošenje voća u Hrvatsku, molim Vas, izađite iz autobusa”, imala sam sliku u glavi. Prvo naša granica. Ulazi policajka i uzima putovnice od ljudi, udara pečat i nastavlja. Sedela sam u četvrtom – petom redu iza vozača. Znam da su putovnice, jer udara pečat, u pasoš ne udara. Dolazi do mene i dobro me zagleda. Ja se tri puta ohladila. Vraća mi pasoš, nastavlja dalje. Čujem kako pečat radi cak-cak. Žena prekoputa mene jede. Uh . . . a meni muka koliko se sekiram. Nemam pojma zbog čega. Stižemo na hrvatsku granicu. Ulazi policajac i uzima isprave. U autobusu ima trideset i pet putnika. Da li možete verovati da od nas trideset pet samo ja imam pasoš? Da, trideset i četiri putnika imaju putovnice (tj državljani su Hrvatske), samo ja imam pasoš (tj državljanin sam Srbije)  :D ahahaha, kada se setim smešno mi je, uostalom, i tada sam se u sebi smejala, više od neverice nego što mi je zaista bilo smešno. Odnese čovek moj pasoš i vrati se za koji minut, u autobusu se svi zezaju, samo meni frka . . . dođe i stade pored mene i pita:

• Gdje idete?
• U Osijek.
• Kod koga?
• Kod sestre.
• Koliko ostajete?
• Sedam dana.

Obrće pasoš, gleda, gleda, da bi na kraju pogledao prvu stranu i rekao:

• Niste se ovdje potpisali  (pokazuje na mesto gde treba biti potpis)
• (ja ćutim)
• Trebali biste to učiniti
• (na šta ću ja zabezeknuto) Sada ???

Ceo autobus sluša šta se dešava i kada mi je policajac rekao:

• Pa, što prije, to bolje.

. . . počinju da se smejulje :D Eto, morao je zbog nečeg da me opomene. Tako ja uvek prolazim, koliko god da pazim na sve, a zaista pazim. Marfi i eto. No, bitno da sam prešla granicu ok i da nastavljamo dalje. Pao je mrak i zaspala sam. Probudih se na ulazu u Osijek. Na stanici sestra, zet i sestrić, drže plakat koji možete videti na klipu koji sam napravila sa slikama Osijeka jesen ’08. :)   Čak je i vozač prokomentarisao “doček” lol :D blesavi su . . . inače, kako sam stigla zahladnelo je, i svaki put kada odem u Osijek vreme se naprasno pogorša, videli ste da je zimus pao sneg do kolena :D te su mi rekli da će mi biti zabranjen ulazak u Hrvatsku u letnjoj sezoni, da ne kvarim turistima vreme :D znam da se šale :D (ahahahaha da da ;) )

Fino mi je bilo, ništa nismo radili, nigde nismo posebno išli (a da već nisam bila). A da, pročitala sam lektiru za šesti razred jednog hrvatskog pisca (Osiječnina) “Čvrsto drži džojstik” koju je moj sestrić imao da napiše za lektiru, pa da mu malo pomognem. To je bila subota veče, a ja sam sutradan išla kući. I, pošto smo to napisali u vežbanku uzmem da mu diktiram da prepiše u svesku za lektiru. Svaki put na kraju rečenice mu kažem: “Tačka”, a on me ispravi i kaže:”Točka” :D negde pred kraj diktiranja, na nekoliko rečenica se setim ja i kažem: “Točka”. Kada smo završili kaže mi on sav ozbiljan:”Eto, taman si naučila Hrvatski, a već ideš kući” :D hehehe, pala sam od smeha . . . a mali je genijalac, ima odvale da umrem. Kada je imao pet godina pitao me je zbog čega ja kažem belo a on kaže bijelo. Kako detetu da objašnjavam reflekse jata i šta već, pa da skratim muku, a da mu ipak dam koliko – toliko logičan odgovor, kažem mu da sam ja tako naučila da pričam i da u Novom Sadu svi tako pričaju. On me sav ozbiljan pita:”Tako si naučila?” na šta mu ja potvrdim, kad klinac spusti glavu i odmahuje uz reči:”Još ćeš i nas tako pogrešno naučiti” :D lol

Nedelju dana podle mog dolaska u Osijek su me pratili na stanici, sestra i ušla u autobus da vidi gde sedim, valjda se oji da neć biti mesta, pa da ne ostanem koji dan duže ;))) palkala je kao kiša, ne znam zbog čega, nekako jeste strašno što je to sada druga država (ne sada, ali eto, u odnosu na pre 20 godina), ali je blizu i nije frka, da me sada nazove i kaže da sutra dođem ja bih otišla. Bez problema.

Moram spomenuti da sam se opet šokirala kako se u Osijeku vozi. Osijek je manji grad od Novog Sada dosta. Volim da ga poredim sa Novim Sadom od pre dvadeset godina, kada se nije ovoliko proširio. Samo što je njihova katedrala u centru crvena, a naša je žuta, ostalo je isto ;) Uglavnom, ulice su male i velike, ključne imaju max po četiri trake u oba pravca. Ali, u ulicama u kojim nema semafora, svaki, ali svaki vozač će stati na pešačkom ukoliko vidi da pešak stoji. Kaže sestra da su kazne velike i da to zbog tog rade. Nema veze, toliko se čovek oseća sigurno i kada ide peške . . . oduševljena sam :)

Bila, videla, vratila se.
Kao što već negde rekoh, ova poseta je bila malo manje ‘dinamična’ nego prethodne, a pošto o prethodnim nisam pisala, osvrnuću se ovaj put i na njih.

U decembru prošle godine se dogovorim sa sestrom da dočekamo Novu godinu u Osijeku. Sve super, sve dogovoreno, moje je samo da se pojavim. Sva srećna, bacim oko na pasoš, validan, viza ne treba, para imam, da čovek ne poveruje da meni nešto ide glatko. Namučih se sa prevoznikom, sa glavne stanice nema polazaka za Osijek, vozom je klackanje ceo dan plus dva presedanja, kaže zet da dođem do Vukovara, doći će on kolima po mene, i to mi bezveze i nekako saznam da sa privatne autobuske ima polazaka za Osijek i to dva puta dnevno (čak!). Odem dve nedelje ranije i kupim kartu, šta znam, praznici su, da ne bude gužva. Autobus polazi tačno u podne. Nacrtam se pola sata ranije, prvi put idem sa te stanice (sada znam da je i poslednji), malo razgledam, super, u čekaonici toplo . . . Pet minuta do dvanaest najavi onaj glas što najavljuje autobuse da će za koji minut biti postavljen autobus . . . i svi mi napolje . . . tu sretnem kolegu sa kojim sam radila na radiju, malo se ispričamo, a napolju minus pet, zimaaa, sve štipa. Ja volim zimu, pa mi je bilo hladno, mogu misliti kako je bilo ostalima. U razgovoru prošlo petnaest minuta, autobusa nema. Ljudi cupkaju, ali niko ništa. Sačekam ja onih petnaest akademskih i pravac unutra, do šaltera.

•    Izvinite, nešto da li autobus za Osijek polazi danas?
•    Da, malo kasni.
•    A zašto to niste javili, već dopuštate da se trideset ljudi smrzava napolju?

Muk. Gledam ja uporno u nju, ona ćuti. Valjda joj nije palo na pamet, da ne kažem da je boli uvo. Ništa, izađem ja opet napolje. Čekali smo do 12.35h i onda se pojavio autobus, uskočismo i pravac Osijek. Zaboravih reći da me je do tada zvalo pola Novo Sada da pita da li sam krenula i sestra 100x da pita kada da izađe pred mene. A ja sa dve tone stvari. Uh.
Do Osijeka stigla sasvim ok, nikakvih problema. Na granici su izbacili dva momka, ne znam zbog čega, navodno jer nisu imali po 100e (?!?), ostali smo ok prešli. Sneg je padao, i pošto je to bio moj prvi samostalni put u Hrvatsku, bila sam presrećna, jer sam se savršeno provela. Za Ng otišli do trga, a tamo tamburaši, ljudi dovoljno, sneg pada, ne znam sa kim sam sve igrala :))) sve u svemu, super je bilo i došao je dan povratka kući. Sneg do kolena, a ja čekiram kartu za 6 am :D Računam, zet radi od 7am pa taman mene odbaci, vrati se, popije kafu i na posao. Ustali mi, spremili se, poljubim sestru koja je oko otvorila da se pozdravimo i krenemo. Mislim da je čovek 20 vozio na sat, zbog snega. Jedva mi nekako stignemo, izljubimo se i krene on kući, da ne zakasni na posao. Stojim ja i neka žena, nije još ni svanulo. Šest i petnaest, ona sve viče: “Isuse Bože”, izgleda da joj je to uzrečica, zimaaa, para se još u plućima ledi, nigde nikoga i nigde autobusa. Kada je “šalter za obavijesti” ispunilo svetlo, odem ja i pitam i cura mi kaže da ne vozi taj u 6am više . . .  ??? wtf ???

•    Kako ne vozi ???
•    Ne vozi još od Božića, raskinuli smo ugovor sa njima . . .

Ja poludela. Šta ću sada? Zovem sestru na mob (ne pitajte koliki mi je račun za mob stigao u januaru ’08.), probudim je, objasnim joj kakva je situacija, zet taman ušao u stan, ona mu kaže da se ne skida, nego po mene da se vraća, stigao je posle pola sedam po mene, nazad u stan i nazad u krevet, a svi ostali na posao . . . Haos, onda je zet zbrisao sa posla, došao po mene i vozio me u podne, jer je tada išao autobus . . . i isto me ostavi na stanici, sačeka da dođe autobus, opet se izljubimo i čovek se vrati na posao. Uđemu autobus, predam kartu vozaču, kad ono.

•    Ne važi ova povratna karta.
•    Zbog čega ne važi?
•    Raskinuli smo ugovor sa tom privatnom novosadskom stanicom, nisu nam plaćali deo koji su trebali.
•    Koliko je karta?
•    (kaže on koliko) kuna ili (kaže negde preko 600 dinara).

Pogledam u novčanik, a tamo 10 kuna (oko 100din), 20e i možda 500 dinara. Sve pare sam potrošila koje sam nosila, uvek sve potrošim kada idem na put. Razmišljam šta da radim, da opet zovem zeta, da mi pozajmi novce, neće stići da dođe, autobus će otići, menjačnice na stanici nema, užas.

•    Primate li eure?

Pogleda me čovek, valjda video da mi je već muka od svega, da samo hoću kući, tih 120 km koji su zaista smešni, a oni me toliko muštraju, i reče:

•    Ne primamo, ali ajde, učiniću ti ovaj put.

Huh, ne da mi je bilo lakše. Konačno idem kući. Malo je bila frka kod Vukovara, put vijugav na sve strane, a snega ima baš baš, ali smo ok prošli. Posle smo se zezali kako nikako tetku kući ispratiti (to sam ja :) ).

Napravila sam izbor slika sa tog putovanja, pa možete pogledati ako hoćete. Hvala Čaroliji na pomoći :)

Detinjstvo koje sam ja imala je bilo detinjstvo kakvo se samo poželeti može. Ja imam ubedljivo najbolju mamu na svetu :))) Ona se potrudila da moje detinjstvo od najranijeg doba bude ispunjeno mnogim stvarima, da se moja ličnost počne razvijati od malena i imala je mnooogo strpljenja . . . Bila je učiteljica, preko trideset godina je radila sa decom. Obožavala je svoj posao. Kada ponekad razgovaramo o tome, kaže da joj jako nedostaju deca, da bi, da je zdrava, sada ponovo ‘krenula u prvi razred’ sa njima :) Moja mama je bila proglašena za učiteljicu decenije :) Već je osam godina u penziji, a neretko nam zazvoni telefon, zovu je njeni bivši učenici ili njihovi roditelji, da je pitaju kako je, da je pitaju za zdravlje.

Sećam se, da mi je pravila figurice od gline, mace, kuce, Saru Kej. Bojila ih je i lakirala, pa je u njih ubadala zihernadle ili im pravila rupice, te sam imala brošiće ili priveske kakve sam želela. Pravile smo svašta zajedno, od saksija, preko posudica, mozaici su mi išli (imala sam strpljenja), maske, ogrlice, narukvice, kape koje nose samo princeze. Ona je i šila često i mnogo. U vrtiću sam uvek imala najoriginalniji kostim na maskembalu, jer joj nije bilo mrsko da sedi i danima šije nešto što ću ja samo jednom obući. Jer je znala da će me to usrećiti.

Slikale smo zajedno otkad znam za sebe. Joj, šta sve ta žena nije pokušala da bi me naučila da crtam :D džaba, kada sam ja antitalenat :D a ona je držala likovnu sekciju u školi u kojoj je radila.

Nešto što je ostavilo najveći uticaj na mene je muzika. Pevala mi je oduvek, kupovala ploče i kasete Kolibra i kasete talentovane dece koja su pevala dečije pesme. Kada sam napunila šest godina upisala me je u muzičku školu i muzika je postala moja svakodnevnica. Gledale smo dečije festivale na televiziji zajedno, iz naše zemlje, ali i inostranstva, dobro se sećam i miša Điđa koji je vodio italijanski festival za decu :)

Pre neki dan sam na youtube-u naišla na pesme koje mi je često pevala. Neke smo pevale zajedno uz gramofon ili kasetofon, a neke same . . . ova mi je bila jedna od omiljenih

Zeko i potočić

Uz nju mi je pevala još jednu, koju nisam uspela da pronađem, tekst ide ovako (tačno mogu da se setim izraza njenog lica dok mi peva, iako je prošlo dvadeset i više godina od tada):

Trči zeka iz daleka,

oblio ga znoj.

Trči jadan, žedan, gladan

i uziše: JOJ! (ovde jako razrogači oči i promeni glas)

Prepao se

jer je neko povikao: STOJ! (promeni glas)

(pa pokaže u mene rukom, kao da ima pištolj, a ja dignem ruke kao da se predajem)

pa će brzo da se skloni

u kućerak svoj.

Hehe, volela sam tu pesmicu :) Ma, volela sam sve pesmice. I volela sam i da sviram i da pevam . . . i dugo nisam mislila na ovo, čak sam i zaboravila, dok slučajno nisam preko Kolibrića naletela na mnogo pesmica koje su obeležile moje detinjstvo i moj život . . . Neću nikada moći da se dovoljno zahvalim mojoj mami, ni da joj se odužim . . . a nekako i ne umem da joj (po)kažem koliko je volim . . .

Moja mama divno priča

Ovo su moje omiljene pesmice od Kolibra. Neke od omiljenih, jer bi bilo stvarno previše da ih sve okačim. uživajte! :)

Ko ko ko kolibri

Najlepša je zemlja moja

Pozdravite moga tatu

Moja mašta

Najlepša mama na svetu

Olivera

Negde 2003. ili 2004. (a možda i 2002. ne mogu tačno da se setim) je u NS bio organizovan jednodnevni festival, ako ga mogu tako nazvati, na kom su svirali bendovi (možete videti na slici i koji), između ostalog i Debeli precjednik, koji su tada prvi put svirali u Novom Sadu, a mislim i u Srbiji uopšte. I, devojka koja je to organizovala (ulaz je bio besplatan, ali ograničen) je mene i jednu moju drugaricu pitala da budemo u hostingu, doći će bend iz Sarajeva Skroz i bend iz Osijeka, Debeli precjednik, pa da ih ‘zbrinemo’. Ja oduševljena, godinama slušam ‘Debele’, a sada ću ih i upoznati, ma extra, plus ću biti plaćena za to, odlično. Ne znam iz kog razloga, ali smo morale u 10h da budemo tamo. Ja na posao nikad ne kasnim, u 10.00h smo se nacrtale u Petrovaradinu, u Enteru tadašnjem (nemam pojma kako se taj klub sada zove, ali verujem da znate na koji klub mislim, i da ne znate, nema veze). Blejale, popile kafu, oko podneva je počelo da stiže piće za backstage, osoblje i učesnike :D što je bilo odlično, samo nije bilo dobro što je tako rano stiglo. Odmah smo počeli da pijuckamo, vreme nekako prođe i dođe 17h kada stigoše momci iz benda Skroz. I eto, pripadoše meni i ja sam otišla sa njima (do stana u kom će prespavati da ostave kofere, pa do Ribarca na večeru, pa nazad za Petrovaradin, što nije bilo nimalo lako, jer su doputovali kombijem, a ja nisam vozač :D no, snašli smo se. Moram reći da su izuzetno fini i kulturni momci, sa manirima i svime što sam mogla i što nisam mogla od njih očekivati. Svaka čast). Malo mi je bilo krivo što ću propustiti da bolje upoznam Debele . . . ali šta sad da radim. U koliko sati smo stigli u Enter pojma nemam, znam samo da je bilo prepuno i da smo jedva ušli (ne mogu da pronađem akreditaciju sada da je skeniram, a kao da sam je negde skoro videla, no imam jednu propusnicu, skenirah je – pogledati ispod teksta) i naravno, odmah u backstage. Tu se upoznah sa članovima benda Debeli precjednik i veoma iznenadih kako su ‘mladi’. Iskreno, do tada sam gledala Hladno pivo i KUD Idijote uživo, te sam očekivala ljude koji će biti barem 15 – 20 godina stariji od mene, kad ono, maltene vršnjaci. Blesavi totalno. Pili smo pelinkovac iz čaša od 2dl, pokloniše mi cd, siti se nasmejali i napričali i nasvirali/napevali posle . . . Prošao koncert, u backstageu ostalo pića brdo, setim se ja mog drugara (neću navesti ime, zvaću ga po nadimku Debeli, spominjala sam ga u ovom postu – nadam se da neće biti konfuzno zbog naziva benda) Debelog i razmišljam kako da ga uvedem u backstage pored obezbeđenja. Mogu da izmem akreditaciju od nekoga (ako mu dam moju, ja ću ostati napolju), da ga provedem i da vratimo akreditaciju. I pitam ja jednog člana benda Debeli precjednik da mi da akreditaciju da uvedem druga i vratiću mu i lik mi da, nema frke. Odem ja po Debelog, uđemo mi, a on mrtav ladan, sa onom akreditacijom oko vrata (na kojoj je pisalo ‘član benda Debeli precjednik‘), sedne u separe gde su se nalazili članovi benda Debeli precjednik. Seo čovek, uzeo cugu i uživa. I nema pojma sa kim sedi. Sela i ja kod njih i svi se opet raspričali, oni umiru od smeha, ovaj ne konta i pita njega basista (parafraziram): “A iz kog si ti to benda?” i smeška se, a Debeli ni manje ni više, gura mu onu akreditaciju pod nos i kaže: “Pa iz Debelog precjednika, zar ne vidiš šta piše?”, svi u separeu plačemo od smeha. Nastavlja basista: “Stvarno, a šta sviraš?”, i Debeli mu mrtav-hladan i sav važan odgovara: “Bas”. :D

Posle kolektivnog plakanja od smeha smo mu objasnili zbog čega se smejemo, pa se onda i on smejao sa nama . . . :D

Uglavnom, zbog ove dogodovštine sam sve ovo i pisala . . . rekla sam Debelom da ga više nigde ne uvodim :D jer od toliko mesta, on baš tamo da se uglavi . . .

A zašto u posveti na cd-u piše Mariji vegeti ću ispričati nekom drugom prilikom :D

posveta na cd-u

propusnica, strana 1

propusnica, strana 2