Hipokratova zakletva

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.

I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Poslednjih nekoliko godina smo mama i ja nažalost prinuđene da se, zbog mame i njene teške bolesti, vucaramo po zdravstvenim ustanovama i padamo u milost kojekakvih zdravstvenih radnika. Jednu situaciju o kojoj sam pisala možete pročitati ovde.

Nedavno sam čula da na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici “ne leče mrtve ljude”. Šta se desilo? Žena je imala metastaze . . . i oni se jednostavno nisu hteli više truditi da joj produže život, jer je ‘previše puta bila’. Ja se samo pitam, ako nisu mogli da joj pomognu fizički, da li su možda mogli psihički? Da li su mogli da joj pomognu da dostojanstveno umre?

Nedavno sam išla da zakažem mami ultrazvuk bubrega. Kao pacijent na dijalizi ima prednost. Iako je na uputnici pisalo HITNO sestra-tehničar me je ‘izgrdila’ povišenim tonom (čuli su je verovatno dva sprata iznad) što dolazim ‘hitno’ . . . jedva mi je na kraju zakazala za dve nedelje i kada smo došle na red, doktorica je bila predivna i prefina . . .

Kasnije smo išle na ultrazvuk srca, pacijenti na dijalizi imaju svoj termin. Doktorica je takođe bila jako fina, dobra, strpljiva . . .

Dakle, ima ljudi koji u zdravstvu pošteno zarađuju svoju platu, a ima i onih koje moraš pogurati kovertom . . . ne kaže se za džabe ‘para vrti gde burgija neće’.

Želim da se situacija u zdravstvu promeni, da počnu da rade ljudi koji to zaista vole i koji su se za to školovali iz viših ciljeva od ambicija roditelja da im dete bude lekar/medicinski radnik. Moglo je to dete da bude štošta drugo, bezopasnije.

Želim da nam deca ne pate po bolnicama, nisu ona želela da se rode bolesna i da njihove majke ne pate sa njima.

Želim da, kada bilo ko zatraži pomoć, istu i dobije srčano, a ne uz prevrtanje očiju.

Želim da, kada neko mora u bolnicu na lečenje, odmah dobije krevet, a ne da čeka mesecima, jer su kreveti popunjeni kojekakvim likovima koji u njima čekaju penziju.

Želim da očaj i strah koji osećam svaki put kada moram kod lekara zameni nada i vera, poverenje i altruizam.

Ako je za ispunjenje ovoga potrebna smena hiljada ljudi, onda želim i da se to desi. Ajmo redom.

Drugu i treću sezonu takođe nisam propuštala. Neretko sam i zaplakala pred izlivom emocija nepoznatih mi ljudi, različitih životnih priča. Jeste, smetalo mi je što se ‘oni’ petljaju u tuđe živote, ali su uspevali da spoje razdvojene, izmire posvađane, nasmeju tužne, obraduju zaljubljene. Činilo mi se da usrećuju ljude i mislim da je zaista tako i bilo. Iz nedelje u nedelju smo se mama i ja plakale i radovale se sa njima, jer su uglavnom sve bili srećni završeci. Neretko su jednoj strani dali dezinformacije, da bi iznenađenje bilo veće i intenzivnije. I to mi je bilo super kada su bili pokloni u pitanju, prosidbe ili slično. Čak sam i zamišljala kako bih reagovala da me neko iznenadi putem te emisije :)))

Ovu emisiju, nekad mi tako dragu, sam pre izvesnog vremena prestala da pratim. Zbog čega?

U svakoj emisiji prikažu po nekoliko odvojenih ‘priča’. U poslednjoj koju sam gledala je u jednoj od ‘priča’ bila devojka koja se prijavila da posle dvadeset i kusur godina upozna majku koja trenutno živi u Hrvatskoj. I sada, pronašli su oni majku, pokupili devojku i otputovali u mesto gde majka živi. Kada su stigli u selo gde se majka nalazi, devojku su odveli u kafić, a sa majkom se sreli. Pričali su sa njom o njenoj kćerki, videlo se da žena istinski pati za njom i iskreno im je ispričala svoj životni put. Onda se desilo to zbog čega mi se ova emisija zgadila za sva vremena, i emisija i voditelji i svi koji učestvuju u snimanju iste . . .  rezultat -> više je ne gledam.

Rekli su majci da joj, eto, nisu doveli kćer iz ne znam kojih razloga. Žena se vidno rastužila. Šetali su i iza ćoška ih je čekala devojka. Kada su se srele, uspavane emocije su izletele poput vatrometa i očigledno je bilo da obe neizmerno pate. Nažalost, iz privatnih razloga neće moći da žive zajedno, možda neće biti ni u kontaktu. Uglavnom, mislim da je majka bila na milimetar od šloga ili srčanog udara! I da ovakvo poigravanje ljudskim sudbinama i emocijama nije za pohvalu! Obe su neutešno plakale . . .

Bila sam šokirana! Sada sam ljuta! Da bi podigli gledanost uradiće sve . . . nije im bitno da li će nekoga više ili manje povrediti . . .

Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto je ona najmlađa i mene je dosta kasno dobila, desilo se to da se jedna od mojih sestara od tetke udala rano i rodila sina 13 dana pre nego što je moja mama rodila mene. Drugog sina je rodila nekoliko godina kasnije. Ostali su stariji od mene, ali sam nekako uvek bila u njihovom društvu. Od jedne tetke su tu bile dve sestre (i dva sina od jedne sestre), a od druge brat i sestra. Najmanja razlika u godinama je sa sestrom koja sada živi u Osijeku i iznosi osam godina. Svako leto, do rata sam provodila kod bake i deke u Bosni, sa svima njima. Najlepši periodi mog života. Divno je imati rodbinu.

Ne sećam se mnogo toga. Rat je počeo kada sam imala sedam – osam godina. Neću pisati o tom periodu, samo ću reći da se desilo to da su svi morali da odu. Ostali su baka, tetke i teče. Baka je umrla pre nekoliko godina i srećna sam što sam imala priliku da je ponovo upoznam.

Nažalost, dve sestre i brat su otišli daleko. Preko bare. Odveli i decu koja su se rodila u ratu. Neka su se rodila i tamo. Uglavnom, tamo su već petnaest godina. Ni oni ne žive u istom mestu, razdvojeni su i to dosta.

Deca porasla, životi se nastavili u nekim drugačijim smerovima. Borba se nastavila. Nismo imali tehničkih mogućnosti da se čujemo, telefon skup, tako da su pozivi bili retki. Nismo izgubili kontakt, to nikako, ali ne možemo reći ni da ga imamo. Tačnije, ja ga nemam. Sećam se sviju, uglavnom po jedan ili dva frejma imam u glavi i to je to . . . Sada? Sada ih ne poznajem.

Pre neki dan je moj brat od tetke sa porodicom došao u Bosnu. Došao da poseti majku i oca, da deca vide njihovu baku i deku i mesto gde je odrastao. U pitanju je jedan gradić u Bosni. Tetka ima nalog na skajpu i često je online, jer je putem njega u kontaktu sa svojom decom.

Prekjuče, kada sam došla kući i uključila sam laptop. Sa windowsima se podigao i skajp. Dok sam oprala ruke i vratila se, videla sam propušten poziv od tetke. Pošaljem joj poruku na skajpu, kada mi stiže sledeći odgovor.

Jedno od bratove dece je bilo za računarom. Deca odrasla u Americi, tamo se školuju . . . čak mi je i logično da ne znaju da čitaju i pišu naš jezik. Iako ga govore, manje-više. Realno kada sagledam situaciju, i šta će im . . . Samo me duša boli. Toliko nas je bilo, a sada smo svi sami. Udaljeni jedni od drugih toliko da više i nemamo osećaj da smo rod. Najbliža mi je sestra u Osijeku, ali se i sa njom retko viđam . . .

I eto. Bez ikoga, nastavljamo kroz život. Sve ih volim i jako mi nedostaju.

Primetila sam u poslednje vreme ogromnu količinu negativne energije u blogosferi, i samim tim i na twitteru. Nervoza, frustracije, smanjena tolerancija i netrpeljivost nisu više retki i uočeni su kod velikog broja twitteraša. Da li ekonomska kriza utiče na nas? Finansijski problemi? (Ne)Vreme? Ne verujem, na besparicu smo po defaultu naviknuti, a sve ovo je počelo i pre kiše koja, sada već, danima pada. Drčni i neprijatni komentari na postove, blokiranja i svađe su postali svakodnevnica.

Iskreno, volim kritiku. Pozitivnu ili negativnu, svejedno. Hmm, ustvari, nije svejedno, svako voli pozitivnu, naravno, kada se trud vidi, ali i negativnu ne propuštam da iskoristim na najbolji mogući način. Trudim se da ispravim to na čemu grešim, NARAVNO, samo ukoliko smatram da grešim. Uvek sam otvorena za savete, a samo je moje da li ću ih prihvatiti ili ne. Svakako cenim kada neko odvoji vreme za mene i moj blog i iznese svoje mišljenje, ukoliko je iskreno, a ne pakosno. I ukoliko ‘kritičar’ ima znanje da mi ponudi. Čuvam se impulsivnosti koja je po meni užasno loša. Sve ovo je samo slovo na ekranu, i svaku poruku koja vam ne prija u tom momentu morate ponovo pročitati drugim tonom. Možda je samo trenutna emocija koju imate prouzrokovala negativnu konotaciju poruke/komentara/twitta/čega god. Možda treba pogledati zbog čega je neko nešto zamerio, pogotovo ako ima više jednakih mišljenja. I, čak i ako dobijete negativan komentar, to ne znači da vam ta osoba misli loše ili da ne voli vaš blog ili nešto slično. Samo je došlo do neslaganja u mišljenjima i to je to. Ne treba sve prihvatati lično na prvu kartu.

Negde na početku blogovanja mi se desilo da sam ostavila komentar na jednom blogu i da me je devojka koja ga piše toliko napičila da sam odlučila da više nikada ne odem na taj blog. U pitanju je bio put i razmišljanje o literaturi koju da ponese. E sad, pošto sam završila književnost, i volim da čitam, te to i radim u velikim količinama (ne koliko ranije, ali opet više nego prosečan svet), mislila sam da joj mogu dati predlog. Pošto se nije složila sa e-knjigama (ok, ukusi su različiti), predložila sam joj nekoliko naslova, napomenuvši da smatram da su određeni naslovi kvalitetniji i da neke smatram šundom. Posle toga mi je rekla kako njen blog posećuju isključivo intelektualci i načitan svet i kako ne treba niko da soli pamet ili šta znam . . . Iskreno, jako sam se iznenadila reakcijom, pogotovo što nisam mislila ništa loše . . . već sam samo htela da dam svoju smernicu, što je tim postom i tražila. E sad, i meni je asistent iz svetske književnosti rekao je to što čitam Pračeta gubljenje vremena, pa sam kritiku prihvatila sa smeškom, jednostavno nam se mišljenja ne podudaraju i to je to.

Pre neki dan sam se zaista iznenadila blogpostom u kom su prozvani ljudi koji su uputili kritiku. Naravno, negativnu. Tačnije, to je bilo samo mišljenje, nije čak ni upućeno direktno. Izvin’te, ali ovo je internet i dostupan je apsolutno svima, kao i blogovi i tekstovi koje pišemo. Ukoliko neko ne želi komentar, može isključiti opciju za komentrisanje ili ograničiti pristup blogu. Zato i postoji opcija ‘private’ kako za blog, tako i za pojedinačne postove. A ne na sav glas kukati i osuđivati ljude zbog iznesenog mišljenja. Apsolutno je bezveze ako na svom blogu očekujete isključivo pozitivne komentare i hvalu. Onda treba razmisliti o samopouzdanju, sujeti i koječemu. Kao i o licemerju onih koji komentarišu.

Naravno, uvek treba paziti na koji način saopštiti kritiku, pogotovo negativnu.

Uglavnom, htedoh reći da nam je usled negative koja je zavladala, ponestalo elana za bilo šta. Ljudi napuštaju twitter i blogove ili manje pišu. Možda će ova #MoustacheWeek uneti malo više poverenja i smeha među blogere i dati im podsticaja da se međusobno poštuju i uče jedni od drugih, a ne samo da se ljute i impulsivno reaguju.

I kako je Deda malopre rekao na twitteru:  „Ko ne moze kritiku da izdrzi, ne mora ni da bloguje, lol…“.

Cheers!

Razmišljanja  dokonog šetača

Imati i nemati

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što  nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I  zlo dolazi.

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica  duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog  anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem  jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“, i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim  zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši  stari su nas učili da podignemo  komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba  koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle  rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s  novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako  su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam  je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku  „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema  većeg straha od onog kad čovek  oseti da će biti zaboravljen. Taj  strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.

Gutajući  energiju, vreme i prostor, oni  veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna  generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali  zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac  Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i  kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju  predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz  to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese  se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao  prezrele tikve, a kriza se širi sve  do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada  umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.

Bar ćemo se siti naćutati.

Na  kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni  prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

Momo  Kapor

Niz okolnosti me je sputao da o Beoviziji 2010 pišem ranije (oštećenje fajlova bloga na serveru, za koje je SezamPro bio potpuno nezainteresovan – da ne kažem bolelo ih je dupe i nedostatak vremena nakon što je Sad Clown reanimirao blog – tnx mate!).

Posle gomiletine pročitanih tekstova na internetu o ovoj temi, danima vajam ideju i stav koji imam u glavi. Kako je, meni veoma draga blogerka i fenomenalan kritičar stanja svesti, postupaka i posledica u Srbistanu, Džejn Dou, rekla:

Lakše je grickalicom za nokte pocepati atom, nego naterati sve stanovnike ove buđave zemljice da se slože oko nečega, bez obzira šta je u pitanju. Od politike, reprezentacije, pa do seče platana u Beogradu. Iako je odabir nacionalnog predstavnika za Eurosong kojim će svi biti zadovoljni težak koliko i gore opisana nuklearna fisija, to ne znači da ceo cirkus koji je pratio odabir nije podložan kritici.

Kada sam čula kakav monopol je dozvoljen, tačnije plaćen, bez reči glasnogovornika, odlučila sam da ove godine, iz dva razloga ne gledam Beoviziju. Prvi je gore pomenuti monopol, nekako spakovan u benigne omote sa mašnama u ovom slučaju, ali koji nam u drugim oblicima prouzrokuje sve probleme i zagorčava život, a drugi je to što događaje ovog tipa pratim isključivo u finalu, ako predstavnici naše zemlje stignu do njega. Ako ne, onda ne gubim vreme. Međutim, uredno sam pratila komentare putem twittera. I shvatila da nisam pogrešila.

Dan posle debakla sam na youtube pronašla pobedničku pesmu i preslušala je. Dok sam slušala pesmu, čitala sam komentare ispod. No, o tome kasnije. Slede moji utisci.

O muzici

Odmah se može primetiti da je Bregović pokušao da pomiri etno zvuk Šumadije sa trenutno aktuelnom – modernom muzikom. Kako melodiju, tako i ritam. E sad, davno sam ispala iz svega ovoga i ne znam koliko sam svojim obrazovanjem kompetentna, tako da ću dati svoje nestručno i laičko, ali ipak čvrsto mišljenje. Da li je potrebno da zauvek težimo baladama ili sladunjavim pesmicama? Ili nečemu što je već milion puta odslušano/komponovano? Ovakve mešavine mogu imati odličan uspeh i pozitivnu kritiku, ukoliko su lepo usklađene. Ne znam da li je ovo urađeno po pravilima teorije muzike, kontrapunkta ili čega već, ali znam da nam je u ovom momentu je svaka inovacija u BILO KOM pogledu dobro došla, i mislim da je ideja za ovako nešto odlična. Činjenica je da nije smeo da eksperimentiše na pesmama za Beoviziju (ne znam da li sam napomenula da ostale dve nisam preslušala, tako da pojma nemam ‘u kom su fazonu’), pogotovo što je isključivo on uticao na izbor, ali o tome ću na kraju. Mislim da je ideja odlična.

O tekstu

Prvo mi je, kao i većini (da ne kažem svima), tekst bio besmislen i tupav. Posle detaljnije analize dolazim do zaključka da je tekst itekako smislen. Pokušajte da ga razumete, bez predrasuda. Među eliptičnim stihovima i simpatične igre reči, ima dosta toga da se pročita.

Eh… Ljubice, Ljubice,
Praviš mi, Ljubice, zazubice
Eh… Stisni me, kissni me
Ljubice, na grudi pritisni me

Ljubiš me k’o balavica, nije te sram
Beograd, Beograd, ja bezobrazan
Ne jednom, ne dvaput, tri puta me
Beograd, Beograd, tri puta po naški je

Balkan Balkan Balkan ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!

Eh… Ljubice Ljubice
Grudi ti Ljubice haubice

Ljubiš me k’o balavica nije te sram
Beograd Beograd ja bezobrazan
Ne jednom ne dvaput tri puta ne
Beograd Beograd tri puta po naški je

Balkan Balkan Balkan ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!

Samo malo samo malo samo malo samo malo
Samo malo samo malo samo malo samo malo
Samo malo samo malo mu ga daj

Ljubiš me k’o balavica nije te sram
Beograd Beograd ja bezobrazan
Ne jednom ne dvaput tri puta ne
Beograd Beograd tri puta po naški je

Neću ulaziti u analizu teksta, verujem da će svako sa imalo čitalačkog iskustva uspeti da shvati da je ovo šaljiva, ljubavna pesma, da odiše patriotizmom, i da je i u tekstu koristio mešavinu ‘starog’ i ‘novog’. Da li je i u ovom slučaj to najsrećniji spoj, ne znam. Meni se konkretna priča dopada.

O muzici, tekstu i Evroviziji

Da rezimiram dosadašnje iznošenje, muzika i tekst po mom mišljenju uopšte nisu toliko katastrofične, koliko sam mislila, po komentarima koje sam čula i pročitala. Bukvalno sam očekivala sekunde i narodne napeve, u najboljem slučaju. Ali ova pesma u kombinaciji sa Evrovizijom, nažalost, čini mega debakl. Brego, zapitaj se, kako će lik kome je maternji jezik nemački recimo, uspeti da provali tvoje eliptične stihove i pokušaj da preneseš Šumadinca u prestonicu? Koji nema pojma da je truba karakteristična za te krajeve i da sve, muzika, ritam, tekst, ima određenu simboliku? Lepo od tebe što si pokazao da imaš ‘žicu’, ali ta žica u inostranstvu ume itekako da zvuči falš. Tako da se, iako smatram da pesma ima težinu i vrednost, moram složiti sa većinom. Ovo nije najsrećnija pesma za Evroviziju. Nije pesma kojom se možemo predstaviti strancima, a da uspeju da nas skapiraju u tih nekoliko dana.

O izvođaču

Svi koji me znaju, upoznati su sa mojim odabirom muzike. Volim punk i to je. Daje mi određenu energiju i pomaže mi da ostanem nasmejana, širi pozitivu i optimističnost. Mada, slabo slušam punk u poslednje vreme, ne stižem mnogo toga, ali hoću da naglasim da ne slušam narodnjake, niti me interesuje Grand i bilo šta u vezi sa njim. Hoću da kažem da Milan Stanković, koji peva ovu pesmu, za kog sam čula ranije, ali nemam pojma ništa o njemu osim da ima veštačke zube koje primetih (ili navlake) i da definitivno ‘vuče’ na Čolu, fantastično peva, ima lepu boju glasa i da je ovu pesmu ‘razbio’. Čak smatram da ovom pesmom nije pokazao ni deo talenta i onoga što može i ume svojim glasom. To što ga po netu nazivaju “pederom” mi uopšte nije jasno. Da li je homoseksualcima zabranjeno učešće na Evroviziji? I da li njegovo seksualno opredeljenje utiče na kvalitet njegovog glasa i interpretaciju? Apsolutno ne, tako da svako ko vređa ovog dečka po toj osnovi samo pokazuje koliko je plitak i ne ume da razgraniči ‘babe i žabe’. Dalje, sve uvrede upućenje njemu po pitanju pesme ukazuju na isto. Da li je moguće da gomiletina ljudi ne konta da Milan SAMO PEVA PESMU i da nema drugih dodirnih tačaka sa njom? Pogledajte komentare na youtube-u, ono nema veze sa vezom. Dobio je pesmu, otpevao je majstorski i kraj. Na stranu što je možda ovakav ili onakav i što peva narodnjake. Prozivajte ga za to, za ovo nemate osnova.

I ukratko . . . pesma je ok. Eksperiment koji ima šansu lepo da se oblikuje, ali po mom mišljenju, samo na našim prostorima. Slati ovako nešto u inostranstvo je čist promašaj. Osim ako i njima ne treba inovacija.

Ovaj tekst predstavlja moje lično mišljenje, svaki komentar koji nije vezan za temu i sadržaja je uvredljivog po bilo kojoj osnovi će biti izbrisan, a autor istog biti prijavljen provajderu pomoću server loga i IP adrese.

• Jadan . . . sada mora sneg da očisti, da bi mogao da dostavi robu i to samo zato što niko nije očistio sneg ispred zgrade.

na šta mi je Jelena odgovorila:

• Ko mu je kriv, što nije završio fakultet, pa da nema posao.

Da, spadam u grupu magarčina koje sve pozajmljuju, kome god, na koliko god. A kada treba da se vrati, muke žive. A to su mahom ljudi koji me NIKADA, ali nikada (!) nisu nazvali da vide kako sam ili bilo šta drugo.

Već svima dobro poznat scenario – zvoni telefon:

E ćao, ti si? (a ja sam, ko bi se drugi javio na moj mob, da me ne zoveš samo kad ti nešto treba znao/la bi) Znaš, trebaju mi one skripte/diskovi/knjige/pumpe/aparati/itd  o kojima smo onda pričali. Kući si? (nikad ne kažu kod kuće – prim.ja) Ajde, sad ću doći, za 15 minuta kolima, samo mi iznesi, nemam vremena da se penjem . . . Da da, ubaci i to, sve mi treba, vratim ti čim __________ (pa kaže neki rok otprilike). Nemaš frke, čuvam kao svoje!

Posle 5-15 minuta se zaista pojavljuje, sve smo slatki, dobri, grlimo se, ljubimo, kako si, kako ti je mama – blabla truć i obavezno žure. Opcija – kopiraj uglavnom nije moguća, jer se nema novca i to razumem potpuno, ali me ispoštuuuuj!

Ako sam ja mogla tebi za 15 minuta da pronađem šta ti treba i dam, kada te zamolim da mi vratiš, ajde, ne mora da bude 15 minuta, neka bude 15 dana! Ali mi vrati MOJE!

Verujte mi da se dešavalo da ljudi isključe telefon, pa i promene broj . . . gomila skripti koje sam danima vadila su nestale, jer se studentarija vratila kući, prosledila ih dalje ili šta već. Knjige sam i prežalila/zaboravila, diskove takođe. Znate li vi kako je bilo sedeti u Matici daaanima?! Dešavalo mi se da se probudim plačući jer sam se poslednji put naspavala ne sećam se kada, a moram da ustanem u pola sedam, da zauzmem mesto da bih mogla učiti i onda ostanem i po deset sati tamo . . . kad se vratim kući prekucam sve šta sam radila i štampam, pravim skriptu, a pred spavanje čitam lektiru koju imam za taj ispit . . . i onda dam nekom ko spremi ispit 10 puta lakše i brže i ne vrati mi skripte . . . Jave mi kako su diplomirali, zahvale se i eto, čućemo se da mi vrate, ja čestitam i kažem ok, kada se euforija stiša . . . četiri meseca je prošlo, ja lika ne mogu da dobijem . . . kod njega je deo, deo kod jedne koleginice, a treća me danima zove da joj dam da kopira, a ja ne mogu da joj dam, jer nisu kod mene i tako u krug . . .

E pa, kako i naslov kaže, od sada – ne dam! Treba ti? Ok, nema problema, evo iskopiraj, presnimi, šta god, ali moju knjigu/disk/skriptu šta god više niko neće izneti iz moje sobe. Dosta mi je natezanja, navlačenja i čega već, kada moram da molim za svoje. I to kad mi najviše treba tražim, neću da smaram, eto uče . . . vala baš!

Jedna koleginica mi je išarala skriptu iz svetske koju sam pobožno čuvala, jer je fenomenalna . . . nije napravila svoju kopiju, već je moju podvlačila hemijskom olovkom i dodavala beleške sa strane . . . da ne pričam kakav ‘kupus’ mi je vratila . . .

Dosadilo mi je. Ne dam. Ljuti se koliko hoćeš, ja kad se ljutim kad mi ne vraćate nikom ništa. I gotovo.

*Napomena: tekst se ne odnosi na ljude kod kojih su trenutno moje stvari a nisam ih tražila nazad, da ne bi došlo do zabune ;)

Nekoliko puta mi se desilo da odem na nečiji blog i jednostavno se zakucam na stranicu na kojoj piše da je blog obrisan! I svaki put doživim stres kada se to desi. Ok, razumem, svako ko ima blog razmišlja na sledeći način: “Moj blog – moja stvar.” Nije toliko jednostavno. Ljudi se vezuju za blogove. Mene svačiji blog podseća na nešto/nekog/određeni vremenski period/emociju/štaveć i isfrustrirana sam kada kliknem na link u blogrollu i dočeka me sledeći prizor

Jednostavno ne vidim poentu. Zbog čega nešto pisati, voditi, negovati određeno vreme i potom ga izbrisati?! Navikneš ljude na svoje postojanje u blogosferi i onda puf?!

Ako odlučiš da više ne želiš da pišeš blog, u redu, tvoja stvar. Ali ako odlučiš da ga obrišeš, znaj da će neko, možda ne taj dan ili te nedelje ili čak ni tog meseca . . . ali će neko nekad navratiti na tvoj blog i sa osmehom čitati stare tekstove, možda čak i ponovo ostaviti komentar na iste. Zato nemojte brisati blogove, oni su svedoci jednog vremena, koliko god to apsurdno zvučalo.

Sadašnjost je iz moje perspektive potpuno drugačija. Devojčice se ravnopravno školuju i postižu jednake rezultate, devojke, kao i momci završavaju fakultete i dobijaju stalne poslove na radnim mestima zajedno sa muškarcima. Radno vreme je za oba pola jednako, kao i plata. Neću ulaziti u pitanja ravnopravnosti, mobinga, polne diskriminacije koja postoji, jer ne planiram da pišem o tome u ovom postu.

Dakle, ako uzmemo za primer jednu klasičnu porodicu danas, poslovne obaveze su jednake. Oba supružnika su zaposlena, zarađuju i materijalno doprinose zajednici u kojoj žive. To je ono što se promenilo u odnosu na prošlost kada žene nisu imale priliku da rade i zarađuju. Ono što je ostalo isto je da su svi kućni poslovi ostali na ženama. Kuvanje, peglanje, higijena stana/kuće i briga o deci su uglavnom njene obaveze. To je ono što me iritira. Ako je pitanje egzistencije u materijalnom smislu olakšano muževima, zbog čega nije i drugi deo poslova podeljen?

Nedavno sam otišla kod druga na rođendan. Sticajem okolnosti je tamo bio njegov stariji brat, koji je oženjen i ne živi sa njima već nekoliko godina, pored kog sam slučajno sela. Malo po malo smo se raspričali. Primetila sam da im je kuća kompletno ukrašena ručnim radovima koje je napravila njihova majka, te sam je pohvalila. Tada je on počeo da priča o svojoj supruzi. Tačnije da je ogovara u negativnom kontekstu. Kako ne kuva svaki dan, kako je on prinuđen da ponekad ispegla svoju majicu, kako im je nered u kući. “Znaš”, rekao mi je vidno ogorčen, “desi se da dođem sa posla i zateknem poruku na stolu u kojoj piše kako je otišla da radi (u drugu smenu – prim. drveni advokat) i da ništa nije skuvala, već da imam spremljen sendvič u frižideru! Pa, ja bih da jedem kuvano posle posla, kad se vratim umoran! To se kod moje mame nikada nije desilo!” Prva emocija koju sam osetila je bila sažaljenje. Žao mi je bilo čoveka koji je gladan. Kako je nastavio sa pričom a ja sa razmišljanjem o situaciji koju mi prepričava postalo mi je jasno da on ništa ne radi u kući. Njegovo je da ode na posao i donese platu, a njeno da isto to učini, plus da vodi računa o kući. Vrhunac je bio kada je rekao da je znao da će tako biti da je ne bi ni oženio. To mi je bilo previše. Nisam htela da ulazim u raspravu, ali sam kasnije razmišljala o rečenom.

U čemu je problem?  Vaspitanje ili egocentričnost? Navike? Predrasude? Nacionalno ili rodno nasleđe? Šta mu daje za pravo da očekuje da ga njegova “slabija/lepša” polovina služi? Da li joj je predodređeno da pored posla na kom zarađuje ima i “posao” u kući?

Nedugo nakon toga sam se ponovo susrela sa istom pričom. Devojke su konstanto pod lupom. Da li ume da kuva? Kakva je domaćica? Kakve su joj navike po pitanju urednosti i higijene? E pa, ako tako gledamo, maltene se nijedan ne bi trebao oženiti. Ne znam nijednog muškarca koji vodi kompletnu brigu o kuvanju i higijeni kuće, peglanje i da ne pominjem.

Pitam se, da li ulazak žene u brak i stvaranje porodice ili početak nove zajednice nosi sa sobom i okove očekivanja bračnog druga koja se ne smeju izneveriti? Ako je tako, brak će me zaobići. Ne zato što ne umem da kuvam, peglam, spremam i ostalo, već zato što neću da služim nekog ko se na taj način odnosi prema meni.