Archive for the ‘izvol'te sedite’ Category

Stojimo Jelena i ja juče na terasi i razgovaramo. Stiže kamion sa robom za prodavnicu koja se nalazi u prizemlju zgrade. Momak izlazi iz kamiona, uzima lopatu za sneg i počinje da ga čisti, da bi mogao teretnim kolicima da prevuče robu do prodavnice. Meni nekako bilo žao što mora to da radi, pa sam rekla:

• Jadan . . . sada mora sneg da očisti, da bi mogao da dostavi robu i to samo zato što niko nije očistio sneg ispred zgrade.

na šta mi je Jelena odgovorila:

• Ko mu je kriv, što nije završio fakultet, pa da nema posao.

Ne, nisam još naučila to da kažem. Nažalost. A tako bih volela . . . ponekad se onako istinski posvađam sa njima u sebi i svašta im kažem, pa se dobro iznerviram i onda ponovo zaboravim . . . pa mi zatreba . . . pa se opet iznerviram, zovem, šaljem smsove, mailove i ništa . . . pa zaboravim . . . i tako u krug.

Da, spadam u grupu magarčina koje sve pozajmljuju, kome god, na koliko god. A kada treba da se vrati, muke žive. A to su mahom ljudi koji me NIKADA, ali nikada (!) nisu nazvali da vide kako sam ili bilo šta drugo. Read the rest of this entry »

Zaista sam u poslednje vreme rastrzana na hiljadu strana. Retko pišem jer, kada mi se piše uglavnom nemam vremena ili uslova za to, a kada umam vremena i uslova nisam raspoložena za pisanje . . . ali ovaj blog će ovde da stoji dokle god je wordpressa i weba! Da, planiram da ga selim na lični hosting, ali ovo što je na wordpressu neću sklanjati. Šta je poenta ovog teksta? Želim da uputim apel blogerima da NE BRIŠU SVOJE BLOGOVE! Read the rest of this entry »

Otkako imamo istorijske podatke o zajednici u kojoj su ljudi živeli i porodici kao zajednici, pripadnici muškog pola bili su zaduženi da brinu o egzistenciji porodice, a, ako mogu tako da kažem, uloga ženskog pola je bila da se brine o deci i kući. Vratimo se samo stotinjak godina unazad, obrazovanje je bilo rezervisano isključivo za mušku decu, dok su se devojčice pripremale za spremanje hrane, čišćenje kuće, izradu ručnih radova i brigu o deci. Dobro, možemo reći da one i jesu u neku ruku predodređene za brigu o deci, majčinskim insinktom. I dok su muževi zarađivali, njihov zadatak jeste bio da ih kod kuće dočeka čisto, skuvano. One su stvarale dom, a oni su ga omogućili. Read the rest of this entry »

Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena. Read the rest of this entry »

Ne znam da li više volim da dobijem knjigu ili da istu poklonim. Savršen poklon. Ne može da se potroši, može se koristiti mnogo puta, mogu je čitati mnogi ljudi i ono što je najvažnije – ima niz edukativnih svojstava. Kako junak jedne knjige kaže: “Čokolada se pojede, čarape se iznose”, a knjiga ostaje zauvek. Read the rest of this entry »

Sigurna sam da je mnogo devojaka imalo ‘nepristojnih ponuda’, ali mislim da sam ja jedina koja ih dobija od drugova . . . što me strašno boli i vređa. Srećom, nije ih bilo mnogo. Nedavno mi se desila jedna, koja me je podsetila na niz situacija od ranije . . . Read the rest of this entry »

Ne mogu da verujem da sam reagovala kako sam reagovala (u većini slučajeva prećutim), i iskreno, veoma mi je drago zbog toga, jer mi je pun očin nekulturne stoke koja se slobodno šećka Novim Sadom, gde žive ljudi.
Ovak’ je to bilo: Read the rest of this entry »

Znate, mnogo volim decu. Jedno vreme sam govorila da ću petoro da imam. Nažalost, godine idu, a ja još nisam počela da ostvarujem želju . . . pa sam smanjila na četvoro. Rodila ih ili usvojila, nebitno. No, nije to tema ovog teksta.

Juče sam čvrsto odlučila da svoju decu neću forsirati da idu na fakultet. Naprotiv, mislim da ću im definitivno zabraniti da se školuju i obrazuju. Srednja škola maksimalno, a i to će mama srediti ako im bude mrsko, kupiće diplome. Šta fali, kao da će nešto više znati ako završe školu? A i ako budu više znali, koji će im to u životu? Svakako im neće vredeti. Osim . . .

. . . ako ne budu super izgledali. O da. Read the rest of this entry »

Neke stvari me zaista nerviraju. Najgore su one koje me izvode iz takta postepeno. Ubrzaju metronom. Valjda gravitacijom.

Tema se sama nametnula. Znate ono kada vas jedno te isto iritira danima, dok ne dođe do određene tačke kada morate da reagujete? Uhvati me nervoza, tekst se sklapa u glavi i jednostavno mora napolje. A ako već mora napolje, onda je najbolje da ga i zapišem. Read the rest of this entry »

Smešljiva sam osoba. Neko bi rekao detinjasta. Verovatno i to. Često se smejem i mnogo se smejem. Događaji, situacije, igre rečima, i slične stvari su mi izgleda smešnije nego drugima. Šta ću, ne mogu protiv sebe. Desi mi se da se danima, mesecima pa i godinama smejem nečemu, kada god me nešto podseti na to. Možda nekom čudno, meni tako uobičajeno.

Nisam vam pričala o Žarku. Žarko je veoma duhovit, večito nasmejan. Stariji je neku godinu od mene. Upoznali smo se na fakultetu, čudnim spletom okolnosti. Sad je već diplomirao i kako sam čula radi u školi. Vratio se u grad odakle je. Retko se čujemo. Ali ga se neretko setim. Read the rest of this entry »

Lepo sam ja rekla. Sada ću da patim pet dana. Nisam pet, al tu smo negde, zaokružićemo.

Pokušala sam da se setim kako je počelo. Preko blogova, naravno. Nekako sam dospela na njegov blog i videla da je svaki post duhovit. Čak i onaj o ‘teškim’ temama. Svuda je provučena doza optimizma, koliko god situacija bila teška. Bloger koji svet gleda kroz ružičaste naočare? O da. Read the rest of this entry »

Prekjuče sam bila u jednoj novosadskoj školi, da ostavim dokumenta kao aplikaciju za zamene, ukoliko nastavnik/ca srpskog ode na bolovanje/trudničko/porodiljsko ili iz bilo kog razloga odsustvuje sa nastave. Čisto da me imaju u vidu. Znam da neću dobiti posao i da mi treba debela veza za tako nešto, ali me je direktor druge škole posavetovao da idem u škole i ostavim dokumenta i broj telefona, ako im zatreba neko za zamenu da imaju kome da se obrate. Poslušala sam ga i prekjuče negde oko 8am sam bila u zbornici. Direktora sam srela u hodniku. Poslao me je kod sekretarice koja nije bila u kancelariji. Sačekala sam nekoliko minuta, te se uputila ka drugoj kancelariji odakle se čuo razgovor. Read the rest of this entry »

Nikada nisam pratila serije. Sećam se niza serija koje sam povremeno gledala, ali nikada nisam pratila neku seriju onako ozbiljno, u smislu da ne propuštam epizode. Televizijski program učini ljude robovima, zavisnicima, a gledanje serije postane ritual. Znam ljude koji nisu otvarali vrata ili se javljali na telefon za vreme serije. Sa roditeljima jednog druga smo se šalili kako ne trepću da ne bi propustili delić sekunde. Read the rest of this entry »

Tolerancija mi je prilično visoka. Na neke stvari. Mogu me jahati ceo život ili dok ne pređu granicu. A granica je bezobrazluk. Kada su u pitanju fizička lica, uglavno ignorišem. Ne uzbuđujem se toliko. Ali kada je u pitanju neko čiji je posao to što tražim, poludim.

Deda sa mamine strane je bio vojno lice. Selili su se svake godine. Živeli su u Novom Sadu, zatim u istočnoj Srbiji, pa u Beogradu i na kraju u Bosni. Tamo su i ostali. Svaka tetka je u drugom gradu rođena. Moja mama je sticajem okolnosti rođena u Bosni i sudbina ju je vratila u Novi Sad pre više od trideset godina. To je druga priča, ali je bitno za uvod ovog događaja. Read the rest of this entry »