Bože mili, kud sam zašo!
Noć me stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!

Još konaka nijesam našo!
Sjever brije s snježnog brda,
A tuđincu, siromaku
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda!

Naokolo magla pada,
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga;
Majko mila, majko draga,
Da ti vidiš svoga sina!

Da ti vidiš njega sada
Okružena bijedom svega,
Ti bi gorko zaplakala,
Ruka bi ti zadrhtala
Od žalosti – grleć njega!

Zašto tebe nijesam slušo,
Kad si meni govorila:
“Ne idi sinko od matere,
Koja mekan krevet stere
Tebi usrjed svoga krila!

Ne idi, sinko, draga dušo,
Ne idi od krova očinoga,
Tuđa zemlja ima svoje,
Ne spoznaje jade tvoje,
Tuđa ljubav ljubi svoga!” -

Govoreći sobom tako,
K kolibici jednoj klima,
Koju spazi iznenada,
Umoreni putnik sada,
I zakuca na vratima.

Otvarajuć sve polako,
Zamišljena: tko će biti?
Glavu pruži jedna stara.
„Daj u ime Božjeg dara,
Bako, meni prenoćiti!

Ne znam gdje sam – kud sam zašo,
Noć me ‘e stigla u tuđini,
Ne znam puta, ne znam staze,
Svuda goli kamen gaze,
Trudne noge po pustinji!

Drugi konak gdje bih našo!
Sjever brije s snježnog brda,
A tuđincu, siromaku
Još je veći mrak u mraku,
Još je tvrđa zemlja tvrda.

Naokolo magla pada
Zastrta je mjesečina,
Ne vidi se zvijezdam traga,
Majko mila, majko draga,
Primi pod krov tuđeg sina!”

„Primila bih tebe rada;
Ali vidiš da spavaju
Ovdje sinka tri i ćerce,
Koji cijelo majke srce
I svu kuću ispunjaju!”

„Nij’ daleko već do dana,
Već pozdravlja pijevac vile,
Dok zagrije danak Boži,
Malo vatre bar naloži,
Da otopim smrzle žile!”

„Vatra mi je zapretana,
Drvah ne imam skoro ništa,
Ovo malo, što ‘e unutra,
Trijeba mojoj djeci sjutra
Kad se skupe kod ognjišta!”

„Za tuđinca ništa ne imaš,
Tuđa majko, kad te moli,
Tuđe dijete tvoje nije!” -
S tim mu grozne suze dvije
Niza lice kapnu doli.

„Gdje su ruke tvoje majke
Sad da skupe suze sina?
Gdje koljeno, da počine,
Da si teško breme skine?
Gdje je tvoja domovina?!”

Ko da su mu zmije ljute
S ovim riječ’ma srce stisle,
Ukočeni putnik stoji,
Leden znoj mu čelo znoji
I otimlje mozgu misle.

Ali oči uzdignute
K strani glede – ah onamo!
Gdje od drage domovine
Svako jutro sunce sine,
Tam’ ga želja nosi – tamo!

„Tebi opet duša diše,
Tebi srce opet bije;
Domovino, majko srjeće!
K tebi opet sin se kreće,
Od radosti suze lije!

Primi opet svoje dijete,
Primi vijek će tvoje biti,
Ljubit tebe svako doba,
U tvom polju daj mu groba,
S tvojim cvijećem grom mu kiti!”

Pesma je objavljena 1846. godine u zbirci “Prvenci”.

Odlučili smo da izvučemo sokovnik iz špajza. Prvi pokušaj druženja sa njim je bio pre nekoliko godina, kada smo ga i kupili i prošao je prilično neslavno. Znate i sami koliko je vremena potrebno da se isti opere nakon upotrebe, a sokove su svi nešto brljavili i nisu hteli da piju.

No, sada će, nadam se, biti drugačije. Jutros sam napravila sok od jabuka, šargarepa, cvekle, narandži i limuna. I, za razliku od ranije, dodala obične vode. Nije bio loš, malo gorak, ali ukusan. A sigurno je hranljiv i dobar za organizam.

Pa, proleće je svakako došlo kod nas, i na ovaj način. Pijete li vi ceđene sokove?

Danas smo prvi put nakon bolesti i amputacije izašli u pravu šetnju. I to, možete zamisliti, do pijace i nazad :)

Kolica nije lako gurati, ali kada se uvežbate, nije ni teško. Malo mišići, malo tehnika i ide.

Samo, moram da primetim da je izuzetno malo prodavnica prilagođeno osobama u kolicima. Uglavnom je pred ulazom stepenik koji je izuzetno teško preći, jer je potrebno podići kolica. Kada je niži stepenik i uspem, ali viši su mi problem. U ovom slučaju moram da pohvalim DM koji ima ‘uzbrdicu’ na ulazu tj rampu, svaka čast :)

Uglavnom, lepo smo se prošetali, umorili i pazarili povrće za ručak. Nasmejani i srećni što smo živi i što smo zajedno.

A to i vama želimo, od srca!

Osobe koje volim najviše na svetu

Jesen 2009.

Mama u bolnici.

Od njene penzije sam platila račune i pokupovala skupe lekove.

Svaki dan joj išla u posetu i nosila sve šta joj je potrebno.

Prošlo desetak dana od penzije.

A sledeća polovina je tek za 5 dana.

Ja bez dinara.

Pretražim kuću i nakupim 18.

Pola hleba je tada bilo 20 dinara.

Sećam se da sam plakala kao kiša.

Jer su mi falila 2 dinara do pola hleba.

Tada sam naučila da su 2 dinara ne veliki, nego ogromni.

Sećate li se da sam pisala, pre tačno tri godine, kako sam postala serioholičar ? Ako se sećate toga, sigurno se sećate i da sam rekla da si to zadovoljstvo više neću priuštiti. Rekla – pogazila…

Nemam previše slobodnog vremena i nemam strpljenja. Da bih sedela sat i po i više ispred televizora zbog filma, to mora da bude veoma dobar film. Na više ravni ‘dobar’. Odličan. Među odličnima.

I sad, znate ono kad veče dočekate umorni, i želite da se opustite i zabavite. Najjeftiniji vid zabave je svakako gledanje različitih sadržaja na televiziji ili surfanje. Pošto nemam strpljenja, a ni koncentracije da gledam film, Đo i ja smo se odlučili za blažu opciju – serije. Trenutno pratimo oko 5-6 serija, čekamo četvrtke, utorke i ostale dane kada se one prikazuju…

Fotografija preuzeta s interneta

I tako dođosmo do serije House M. D. Moram priznati da je duži vremenski period prošao pre nego što smo se odlučili da počnemo da je gledamo, iz jednog razloga – traje 45 minuta. Toliko mogu i želim da pogledam, ali imam problem. Uvek zaspim. Nakon petnaestak minuta. Čak se i ne sećam kad sam zaspala. Ali, uz ovu seriju ćete teško zaspati. Ima propusta i banalnih scena, ali je u globalu fenomenalna.

Smejali smo se uz Hausa, plakali, razumeli ga, patili i radovali se s njim i osuđivali ga. Divili se njegovoj genijalnosti i čudili mizantropiji. Osam sezona. Sa, u proseku, po dvadeset epizoda. Svaka oko 42 minuta. I tako vam je Drvce ponovo postala serioholičar. Baš u momentu kada su objavili da je osma sezona ujedno i poslednja sezona… Šta da vam kažem. Proći će minimum tri godine da bih ovim intezitetom gledala bilo koju seriju. I volela nekog kao tog namćora. Ko li ga i izmisli.

Baš u vreme večere, negde između 18 i 19h neko zazvoni. Nikog ne očekujemo, tako da se baš iznenadih.

• Ko jeeee?
• Komšijaaa.

Tata je nešto komšiji nedavno napravio i nije hteo da naplati, pa se čovek zahvaljuje. To ‘nešto’ on koristi da bi napravio ove korpice.

Hvala komšija, živ bio, mnogo korpica napravio!

Moram da priznam da smo počeli, jer smo morali. Ali se nismo zaustavili na tome :)

Moja mama ide tri puta nedeljno na dijalizu i tim danima mora da izađe iz kuće. Nedavno joj je amputiran deo prsta (gangrena, nemam snage da pričam o tome i trudim se da potisnem) i teško se kreće, tako da nam ovaj sneg, koliko god da ga volim, nikako nije ‘legao’. Moramo dobro da je držimo kada ide od ulaza do auta, a kako i ne vidi dobro, to predstavlja avanturu i stres. Nedavno, dok nije bilo snega je pala i jako se udarila…

Uglavnom, odveli smo je danas na dijalizu i kada smo se vratili, tata (73) i ja smo uzeli lopate u ruke. Ako ništa, barem da oslobodimo prolaz od ulaza do parkinga za invalide. Ne mogu ni da opišem koliko je teško sklanjati utaban sneg. Odvajao se u komadima, a beton ispod je ostajao suv… Kada smo stigli do pola, komšija, koju godinu mlađi od mog oca se pridružio. Kako smo imali dve lopate, radili smo na smenu. Očistili smo trotoar u dužini našeg ulaza i prilaz zgradi. Mlađi komšija sa prvog sprata se popeo na zgradu i sklonio sneg i ledenice sa krova, a komšija iz prodavnice je doneo soli i posuli smo sve što smo očistili, da se ne smrzne. Za sat i po je sve bilo gotovo. Danak radu su platili moji nokti, ali nema veze, narašće.

Promrzli, ali zadovoljni smo otišli u stanove, na ručak. Na sledećim fotografijama možete videti šta i koliko smo učinili i kako smo dali svoj doprinos #lopataup -u :)

I naravno, moja malenkost :)