5

Velika promena koja mi je spasila život

Posted by Drveni Advokat on September 18, 2015 in biciklizam, memories |

Prošle godine u februaru mi se život promenio. Nakon četiri i po godine, moja veza sa Đoom je završena. Što se mene tiče, kao grom iz vedra neba. Iz ove perspektive shvatam da sam bila u šoku. Dva meseca. Doslovno sam se dva meseca pravila kao da se ništa nije desilo i kao da je sve u redu. Nisam pričala o tome, kada bi me neko pitao, odgovarala sam kratko i direktno, odgovorima koji će ih zadovoljiti, samo da što kraće pričamo o tome. Funkcionisala sam rutinski, dok sam se iznutra raspadala na sitne, nespojive komade. Nakon dva meseca su me drugarice naterale da pričam. Onda sam počela da plačem. Nedelju dana bez prestanka. Možete li zamisliti čoveka koji plače 24/7? I nemojte, nije lep prizor. Plakala sam kod kuće, u kolima, u prodavnici, na poslu, na ulici. Maltene bez prestanka. Nakon tih nedelju dana, neminovno je došla depresija. Na sreću, kratko je trajala. Jedan dan sam sela sama sa sobom i rekla: “Marija, ovako više ne ide. Daj učini više nešto sa sobom!”

Pogledala sam unazad i shvatila da sam propustila nešto više od dva meseca života. Dva prazna meseca, puna lažnih osmeha i povlačenja. Nisam bila dobro ni tada, ali sam znala da moram nastaviti da živim. Samo nisam znala kako. Prva stvar koju sam morala da promenim jeste da izlazim češće iz kuće, a da to nije posao. Morala sam da pronađem bilo kakvu zanimaciju/obavezu koja će me držati napolju neko vreme, a koja će mi priuštiti i zadovoljstvo. Tada sam se setila bicikla.

Još kao dete sam mnogo volela da vozim bicikl. Uvek sam ga imala, kao i “nesreću” da mi roditelji nikada nisu dozvoljavali da ga vozim u gradu. Bili su svedoci saobraćajne nesreće koja se tragično završila za biciklistu i imali su strah da se isto ne desi i meni… tako da sam bicikl vozila u retkim trenucima kada sam bila na selu… Uglavnom, setim se da sam nešto pre bombardovanja ’99. godine kupila bicikl. Jeste star, ali je bio u voznom stanju… Odem na selo, pronađem ga. Bio je u prilično “razbucan”. Zamenimo gume, brat mi nekako skarabudži kočnice, tek da može da se vozi, donesemo ga u grad… i sećam se da sam tada odvozala svojih prvih osam kilometara, nakom mnogo godina. Sećam se osećaja koji je vratio osmeh na moje lice, osećaja nesigurnosti na biciklu, slaba ravnoteža, strah, adrenalin… i onda kilometraža :) Hej, osam kilometara, to mi je tada bilo ogromno :)

Onda sam u slučajnom razgovoru sa jednom drugaricom, inače DIFovcem, saznala da ona planira da kupi bicikl i da želi da počne da vozi… i tako je pao dogovor. Zelenko je išao na servis, kočnice promenjene, sve podmazano i sređeno, spremno za vožnju. Dok drugarica nije kupila bicikl, nisam vozila redovno, nego onako, kada mi se ćefne. Prečesto mi je bilo mrsko, ali srećom, taj period je trajao veoma kratko, mislim da je bio kraći i od mesec dana. U to vreme sam kilometražu podigla na 12 kilometara i mislila sam da je to maksimum koji ću ikada prelaziti u pojedinačnoj vožnji.

Sećam se prve zajedničke vožnje :) 22km i ogromno uzbuđenje. Mislim da sam se tada zaljubila u mog prvog zelenka i biciklizam… I sada se smeškam, dok pišem ovaj tekst i prisećam se kilometara na njemu :) Vraćala sam se kući znojava, umorna, mokra, iscrpljena, ali srećna, nasmejana, puna pozitivne energije. Vraćala sam se kući JA.

 

predah

 

Stari zelenko me je dobro služio. Sada kapiram da su vožnje na njemu ustvari bili spartanski treninzi. Ali mi je svaki metar na njemu mnogo značio. Na njemu držim još uvek aktuelan lični rekord od 43 km. Uf, kako je to bila teška vožnja, vetar je duvao kao lud, jedva smo vozile… sećam se da sam se poslednji kilometar bukvalno vukla do kuće :)) Vozile smo mnogo puta do Sremskih Karlovaca (jednom i po pljusku, i tamo i nazad), Futog, Rumenka-Futog-Novi Sad, Temerin, Begeč. Po gradu nema gde nismo bile, Petrovaradin, tvrđava… jednom smo išle i offroad, u jednom delu smo morale da nosimo biciklove :D

15.03. copy

Godine stajanja su učinile svoje i stari zelenko je morao da ode u penziju. Zamenio ga je novi zelenko, novi drugar sa kojim prelazim kilometre, strahove, nervoze, strepnje, radosti i iščekivanja…

collage-2015-09-18 3

Biciklizam je ispunio moj život. Biciklizam je u neku ruku i spasio moj život. Svaki put se radujem kilometrima, odlazim na predivna mesta, vidim Vojvodinu iz perspektive iz koje sam mislila da je nikada neću videti. Biciklizam je moja velika ljubav.

pb

Zasad imam izmereno nešto malo više od 1200 km u pedalama. Nadam se da će ih biti barem još deset puta toliko :)

 

statts

Be Sociable, Share!

Tags: , , , , , ,

5 Comments

  • Dijana says:

    https://www.endomondo.com/profile/17967093 slicna varijanta, osim sto sam krenula da bi se rasteretila posle posla. Pada kisa pa ne vozim, ali ako pogledas posle par meseci, prelazim u proseku dnevno preko 20 a vozim i do 100 (nije mi merac uvek upaljen). Srecno! Vidimo se sledece godine na Women 100

  • Drveni Advokat says:

    Najlepše hvala na podršci :) Svaka čast za rezultate, odlični su! Nadam se da ću biti u mogućnosti, veoma bih volela da učestvujem! Pozdrav :)

  • Sladja says:

    Samo polako i uporno.RAPHA WOMEN 100 menja zivote zena,i one koje misle da ne mogu,izvozaju 100 km sa velikom osmehom i jos vecom podrskom.

  • Drveni Advokat says:

    Hvala na podršci, značajna je :) Nadam se da ću uspeti, daću sve od sebe :)

  • dudaelixir says:

    Bravo Marija, ljubim te!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © 2008-2017 Najdrvenija advokatska e – kancelarija All rights reserved.
This site is using the Desk Mess Mirrored theme, v2.5, from BuyNowShop.com.