8

Debela, ubij se!

Posted by Drveni Advokat on December 30, 2011 in izvol'te sedite |

Krenula sam u osnovnu školu kada sam imala šest godina. Mnogo sam se bojala. Nikada nisam volela promene, pa mi je prelazak iz vrtića u školu bio užasan. Sećam se razgovora i bodrenja moje mame koji su bili od presudnog značaja da zavolim školu. Bila sam prosečno dete, mirna i dobra.

 

Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta.  Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.

Kada sam bila četvrti razred, dobila sam iz Grčke peratonicu na sprat. Hello Kitty. Niko srećniji od mene. Drug iz razreda mi je toliko šutao torbu (koja mi je bila na leđima) da je uspeo da je slomi. Sećam se da sam za ovo rekla učiteljici kao i da je samo slegla ramenima. Isti dečak je mene i još nekoliko đaka kroz celo školovanje maltretirao. Do osmog razreda sam imala modrice od udaraca, štipanja, guranja, šutanja. Govorili smo razrednom, jednom je rekao: “Šta hoćete, da ga ja izlemam? Opomenuo sam ga, to je sve što mogu da uradim.”

 

Fotografija preuzeta sa sajta http://candy95.com

 

 

Oduvek sam bila bucko. I zbog toga su me vređali. Na neke nadimke sam se navikla. Sećam se jednom da mi je mama kupila original farmerke sa tregerima. Ijao, jedva sam čekala da ih obučem sutradan u školu!  Na odmoru, iz drugog razreda mi je prišao dečak (vršnjak) i rekao što je glasnije mogao: “Debela, ubij se!”

 

Sve ovo bi mi verovatno ostavilo traume, da nije bilo moje mame. Ne znam da li je intervenisala u školi. Verujem da je pomenula na roditeljskom, ali nikada se ništa nije promenilo. Međutim, na odličan način je svemu menjala smisao kod kuće. Kada sam joj rekla šta je bio komentar na pantalone, počela je da se smeje, a onda i ja sam njom. Nekoliko dana smo pravile štos od svega i onda je sve postalo da bude manje strašno.

Takođe, imala sam super drugarice u razredu, jednu koja je bila poseno omiljena među “siledžijama”, pa me nisu dirali kada sam bila sa njom.

 

Mnogo mi je pomoglo to što je mama stalno razgovarala sa mnom i svaki problem učinila mnogo manjim nego što mi je izgledalo, pa su ćuške manje bolele, na kraju ih nisam ni primećivala. Trudila sam se da se sa problematičnim ljudima što ređe sretnem. Ali, bilo je dece koja su trpila mnogo više nego ja. Ne znam kako je bilo njima.

 

 

 

EDIT:  Ovaj tekst je nastao kao podrška Vuku koji trenutno vodi svoju bitku.

I moram da dodam da sam nastavila da nosim farmerice. Ne često koliko sam planirala, ali sam ih nosila :)

Be Sociable, Share!

Tags: , , , , , , , , , , , , , , ,

8 Comments

  • Bebika says:

    Deca su po definiciji surova. I ne vole kada je neko drugačiji. Ja sam na ćuške, zadirkivanja zbog naočara ili sličnih različitosti odgovarala batinama. Tukla sam ih kao krvne neprijatelje, iako obično mnogo manja i sitnija. Nikad nisam zaplakala prva, iz čistog inata a oni su odlazili u suzama, razbijeni. Posle nekoliko obračuna, gle čuda, niko me više nije dirao. Nisam zažalila zbog toga, mada znam da nasilje nije rešenje. Računam, samoodbrana ;-)
    Ne znam kako se deca, koja nisu sklona fizičkom razračunavanja (ja valjda zbog dva velika brata i stalne borbe sa njima jesam bila) brane. Ako se čeka reakcija sistema, ode mas’ u propast.

  • Sanja says:

    Danas su deca mnogo gora i mnogo surovija, a mi (prosvetni radnici) potpuno nemoćni. Iako niko ne veruje, tako je. Još kada su roditelji nasilnika, a obično jesu, takođe nasilnici (bilo kako, politički, finansijski ili prosto nevaspitani) rešenja nema.
    Najgora, pazi, najgora kazna je da dete bude premešteno u drugu školu UZ SAGLASNOST RODITELJA! Za bilo koju preduzetu meru glatko možeš da izgubiš posao. I onda je to vrzino kolo.
    Na žalost, naša Vlada demokratiju shvata kao anarhiju, svi govore o dečjim pravima, a niko o obavezama, u školama je pravo rasulo. Ja sam potpuno izgubila nadu da će se išta promeniti, jer kad god smo pokušali da “vladajućima” ukažemo na probleme kao da su namerno izmislili još nešto gore.
    Nadam se da će ova akcija uspeti, zbog svakog deteta koje makar jednom pretrpelo strah i muke.

  • Jelena says:

    Kao dete sam bila jako sitna i nosila sam naočare. Zauvek ću biti zahvalna ocu koji me je naučio osnovnim tehnikama samoodbrane. Ono što je najtužnije je da sam kao dete mogla da učinim nešto po pitanju nasilja nad drugom, slabijom, decom, a danas, kao prosvetni radnik ne smem ništa da učinim ako želim da zadržim posao.

  • stevo says:

    Uglavnom, većina nas, imamo ovakve ili slične uspomene iz škole. Ono što se danas dešava u školama… nemam komentar. Znam i sećam se da me je ćale (a nisam jedini iz tih vremena) umeo izlupati da se pamti za celi život… Medjutim, danas nisam ništa lošiji čovek no što bih, valjda, zbog tih batina trebao biti! Naravno, ne prejudiciram štap kao deo obrazovanja iz detinjstva, ali katkad je potrebno i mangupima i štreberima, ali i roditeljima i nastavnicima dati deset po dupetu! Zapravo, svima po zaslugama! Pozdrav!

  • Igor says:

    Preživeće. Definitivno da je problem. Postojao je i u vreme kad sam ja išao u osnovnu, samo što se o tome nije pisalo po novinama i pričalo na TV-u.
    Problem je i što roditelji previše razmaze decu, i ne nauče ih kako da se izbore za sebe i kako da nađu svoje mesto u društvu.
    Preživeh ja i drugi i treći i četvrti razred. Da ne pominjem sve nadimke koje sam imao. Nije bilo lako, ali sam naučio i našao svoje mesto u društvu. I jako sam srećan zbog toga. Sam sam sebi izabrao i izborio put. Dobijao i uzvraćao (istima od kojih sam dobijao).

    Izboriće se dete uz pametne roditelje i POSVEĆENE prosvetne radnike i POSVEĆENOG školskog pedagoga-psihologa.

  • Dudaelixir says:

    Poznato je kako deca mogu da budu surova u svojoj iskrenosti. Na žalost, to je iskusila i moja ćerka koja muca od prvog razreda. To su bile teške traume i to sve zbog neke dece koja su kucala na prozor nekog suterenskog stana, pa je gospodja koja je uspavljivala tada svoju bebu, izletela napolje, zgrabila nju i išamarala je. Moje dete ni ne zna za šta je dobila batina. Od tada muca. Bile su teške godine našeg navikavanja na tu promenu.
    I logopet je pokušao da pomogne, ali, bez uspeha. Kada smo dobile, starija ćerka i ja savet od pedagoga da se pravimo kao da se ništa ne dešava, bilo nam je svima, mnogo lakše. Ona muca i danas, ali nema strah od pričanja preko telefona, nema tremu, a sve to zahvaljujući nama, porodici.
    Srećna su deca koja imaju razumne i dobre roditelje! :)

  • bravo igore dobar komentar

  • klodowik says:

    Mari, veliki kiss od mene.
    BBW :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © 2008-2018 Najdrvenija advokatska e – kancelarija All rights reserved.
This site is using the Desk Mess Mirrored theme, v2.5, from BuyNowShop.com.