6

Ko si sad pa ti?!

Posted by on November 19, 2010 in smešno, svakodnevnica |

Znate ono kad idete ulicom, mirno, pošteno, kao sav normalan svet i vidite osobu sa kezom oko glave, kako se (maltene) zatrčava prema vama, raširenih ruku, a vi nemate pojma ko je? E pa, ja znam. I to već duže vreme znam.


Pošto sam po prirodi veoma radoznala i uvek željna znanja, u životu sam išla u milion kojekvih školica, kurseva jezika, debatni klub i slično. Ali sam išla i u (pored osnovne) nižu muzičku školu, dve srednje škole uporedo i na fakultet. A na fakultetu sam bila izuzetno aktivna u jednoj studentskoj organizaciji, tako da sam imala prilike da upoznam skoro sve tadašnje studente. Ustvari, imali su prilike oni da upoznaju mene, ja za većinu ne mogu da garantujem, jer je zaista ogroman broj studenata, kojima sam pomagala oko istih stvari. Plus gomila ljudi koje sam upoznala putem blogova ili twittera, ali smo u svakodnevnoj komunikaciji, te vas je teže zaboraviti ili pomešati :)

Uglavnom, pošto nije mogao da pohrani tolika lica i poveže ih sa imenima, poreklom, studijskom grupom i slično, moj mozak je jednostavno odlučio da ih ignoriše. I iako je uvek bio uključen autosave, jednostavno me nije zarezivao i većina podataka je zauvek izgubljena.


Da se vratim suštini priče.

Pre neki dan, idem do prodavnice koja se nalazi 50m od ulaza u zgradu u kojoj živim. Bilo je oko 19h, dakle dosta mračno, ulično osvetljenje čkilji u oči, sve u svemu, niš’ ne vidim. Pošto taj dan nisam izlazila iz kuće, onako u trenerici, polusanjiva, sam krenula. U jednom momentu se ispred mene stvori simpatična (po izgledu sam pomislila) devojčica sa osmehom od uva do uva, i baca mi se u zagrljaj:


  • Marijaaaa, jao kako mi je drago što te vidim!


Šok. U search moždane memorije ubacujem lik, boju glasa. No match. Zatim tražim detaljniju pretragu, makar odakle se znamo. Ništa. Ako se moj mozak pita, ovu devojku prvi put vidimo. Kud ću, šta ću, i ja razvučem kez (uz veliku dozu nelagode koju pokušavam da prikrijem) i odlučim da pustim nju da priča. Pošto mi se ovo ne dešava prvi put, iskustvo me je naučilo da u ovakvim situacijama OBAVEZNO pustite sagovornika da govori. I onda iz razgovora hvatate informacije. Pošto me je izbombardovala pitanjima, na koja sam odgovorila kako sam umela i znala, stala je sa osmehom očekujući da ja nju nešto pitam. Čoveče, koje lično pitanje da postavim osobi koju vidim prvi put u životu . . .


  • Pa . . . kako tvoja nauka?



E sad, ovo je odlično pitanje za izvlačenje iz neprijatnih situacija. Kako tvoja nauka može da se odnosi na niz zanimacija kojima se bavi: fax, srednja škola, hobi, pa čak i posao u određenim strukama. Bitno je iz odgovora hvatati informacije za dalji razgovor.


  • Jao Marija, pa ja sam diplomirala . . . i udala se! Sećaš se mog momka (pa poče da mi objašnjava ko je on, a ja se ubijam da skontam ko je ona, a ne da znam ko je on)



Ok, situacija iz koje sam se izvukla, sada imam niz pitanja koja mogu da joj postavim, što sam i učinila, lepo se nas dve rastadosmo, izljubismo i odosmo dalje.

U prodavnici kupih hleb i vodu i taman izađoh, kad na vratima me dočeka devojka, otprilike mojih godina, sa detetom u kolicima, opet sa osmehom od uva do uva, kačeći mi se na vrat povika:


  • Marija! Kako mi je drago da te vidim! Baš sam mu pričala (pokaza na dete u kolicima od oko dve, tri godine), kako nam je super bilo na faxu i kako se tako dobra ekipa retko kad okupi . . .


Hahahaha, opet šok. Mozak ponovo svetlosnom brzinom pokušava da pronađe lice (ime, podatke, situaciju, bilo šta) sa kojim će utvrditi prepoznavanje, ali mu ne ide. Lik prepoznaje, viđale smo se, ali kada i gde i sa kojim razlogom . . . pojma nemam ni danas. Ali, zna mi ona ime, zna da sam studirala, dakle poznaje me.


Šta ću, ista priča, nabacim kez na lice i krenem klasičnu spiku:


  • De si ti, ladno si se udala? Ovo je tvoj sin? Već velik dečak, kako se zove? Radiš negde? Šta još ima novo?



I slična pitanja, fraze, sve uopšteno. Ispričasmo se nas dve, bogznakako, izljubile i svaka na svoju stranu. Na kraju mi je još bilo i drago što smo se srele posle toliko vremena. Samo još da znam ko je :P


http://www.youtube.com/watch?v=YgK_dATxGYE

Be Sociable, Share!

Tags: , , , , , , , , , ,

6 Comments

  • stevo says:

    Draga moja, svi mi spavamo i živimo pod istim nebom, samo nam se pričinjava da se ono kupa u bogatstvu boja :)

  • Tajna says:

    Haha, baš sam se nasmejao… “Kako tvoja nauka?”… sjajno.

    Prepoznao sam se u opisanim situacijama. Veliki pozdrav

  • Deda says:

    Uh, kako me je jedna mala presrela pre par godina. Samo je stala pred mene i pitala: setite se kako se zovemi prezivam. Ja se ukocio. Setio sam se prezimena i umro od srece.
    Prvo, ta devojcica je bila totalno neaktivna medju 250 dece koje sam imao. Drugo, zapamtio sam je po tome sto sam joj poklanjao ocenu, i trece, ja ne pamtim imena i likove. Ona je totalno nebitna u mojoj prici…
    Njeno pitanje je pomerilo moja shvatanja za milion, pomerilo je mene i sve na dalje, a ostala mi u secanju do kraja zivota. Moja zena se smejala nedelju dana kad sam joj ispricao. Nije mogla da verujem da sam se setio devojcicinog prezimena odmah u tom trenutku.
    Takve situacije umeju da budu nezgodne…
    Ove tvoje su smesne s jedne strane. Ti si njima ostala po necemu poznata, ali ne i one tebi…
    U svakom, slucaju, previse je ovaj nas svet mali da bi bili stranci!!!

  • Nena says:

    Slatko sam se nasmejala. Mogu ti reći da se ovakve situacije svima dešavaju i to kad se najmanje nadamo. Ipak snašla si se!

    p.s. Sviđa mi se tvoja tema.

  • Dudaelixir says:

    Advokatice, meni kada se desi takva situacija, sačekam par minuta da se osoba ispriča, pa, ako za to vreme ne ukapiram ko je, ladno je pitam i onda se obe ismejemo! Tako je kako je!:)

  • Verkić says:

    Moram da ti ispričam nešto što se jednom davno desilo mom bratu.
    Pohadjao je Učiteljski fakultet (tada se to tako zvalo) i uvek je nešto žurio, jurio, uvek mu je bilo malo vremena za sve što je želeo uraditi. U takvoj jednoj jurnjavi u holu fakulteta u kojem se nalaze veliki okrugli betonski stubovi, naletevši na jedan, stade, nakloni se i: “Oprostite molim vas, nije bilo namerno”
    Što je najgore nije se šalio, zaista je mislio da je na nekoga naleteo.
    Eto da vidiš samo da ne da ponekad zaboravimo odakle znamo nekog, nego se dešava da i od betona pomislimo da smo sreli živog čovekam ali treba se znati snaći :) .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © 2008-2018 Najdrvenija advokatska e – kancelarija All rights reserved.
This site is using the Desk Mess Mirrored theme, v2.5, from BuyNowShop.com.