E pa NE DAM!
Ne, nisam još naučila to da kažem. Nažalost. A tako bih volela . . . ponekad se onako istinski posvađam sa njima u sebi i svašta im kažem, pa se dobro iznerviram i onda ponovo zaboravim . . . pa mi zatreba . . . pa se opet iznerviram, zovem, šaljem smsove, mailove i ništa . . . pa zaboravim . . . i tako u krug.
Da, spadam u grupu magarčina koje sve pozajmljuju, kome god, na koliko god. A kada treba da se vrati, muke žive. A to su mahom ljudi koji me NIKADA, ali nikada (!) nisu nazvali da vide kako sam ili bilo šta drugo.
Već svima dobro poznat scenario – zvoni telefon:
E ćao, ti si? (a ja sam, ko bi se drugi javio na moj mob, da me ne zoveš samo kad ti nešto treba znao/la bi) Znaš, trebaju mi one skripte/diskovi/knjige/pumpe/aparati/itd o kojima smo onda pričali. Kući si? (nikad ne kažu kod kuće – prim.ja) Ajde, sad ću doći, za 15 minuta kolima, samo mi iznesi, nemam vremena da se penjem . . . Da da, ubaci i to, sve mi treba, vratim ti čim __________ (pa kaže neki rok otprilike). Nemaš frke, čuvam kao svoje!
Posle 5-15 minuta se zaista pojavljuje, sve smo slatki, dobri, grlimo se, ljubimo, kako si, kako ti je mama – blabla truć i obavezno žure. Opcija – kopiraj uglavnom nije moguća, jer se nema novca i to razumem potpuno, ali me ispoštuuuuj!
Ako sam ja mogla tebi za 15 minuta da pronađem šta ti treba i dam, kada te zamolim da mi vratiš, ajde, ne mora da bude 15 minuta, neka bude 15 dana! Ali mi vrati MOJE!
Verujte mi da se dešavalo da ljudi isključe telefon, pa i promene broj . . . gomila skripti koje sam danima vadila su nestale, jer se studentarija vratila kući, prosledila ih dalje ili šta već. Knjige sam i prežalila/zaboravila, diskove takođe. Znate li vi kako je bilo sedeti u Matici daaanima?! Dešavalo mi se da se probudim plačući jer sam se poslednji put naspavala ne sećam se kada, a moram da ustanem u pola sedam, da zauzmem mesto da bih mogla učiti i onda ostanem i po deset sati tamo . . . kad se vratim kući prekucam sve šta sam radila i štampam, pravim skriptu, a pred spavanje čitam lektiru koju imam za taj ispit . . . i onda dam nekom ko spremi ispit 10 puta lakše i brže i ne vrati mi skripte . . . Jave mi kako su diplomirali, zahvale se i eto, čućemo se da mi vrate, ja čestitam i kažem ok, kada se euforija stiša . . . četiri meseca je prošlo, ja lika ne mogu da dobijem . . . kod njega je deo, deo kod jedne koleginice, a treća me danima zove da joj dam da kopira, a ja ne mogu da joj dam, jer nisu kod mene i tako u krug . . .
E pa, kako i naslov kaže, od sada – ne dam! Treba ti? Ok, nema problema, evo iskopiraj, presnimi, šta god, ali moju knjigu/disk/skriptu šta god više niko neće izneti iz moje sobe. Dosta mi je natezanja, navlačenja i čega već, kada moram da molim za svoje. I to kad mi najviše treba tražim, neću da smaram, eto uče . . . vala baš!
Jedna koleginica mi je išarala skriptu iz svetske koju sam pobožno čuvala, jer je fenomenalna . . . nije napravila svoju kopiju, već je moju podvlačila hemijskom olovkom i dodavala beleške sa strane . . . da ne pričam kakav ‘kupus’ mi je vratila . . .
Dosadilo mi je. Ne dam. Ljuti se koliko hoćeš, ja kad se ljutim kad mi ne vraćate nikom ništa. I gotovo.
*Napomena: tekst se ne odnosi na ljude kod kojih su trenutno moje stvari a nisam ih tražila nazad, da ne bi došlo do zabune ;)
Tags: diskovi, drskost, knjige, nepoštovanje, pozajmljivanje, skripte, vraćanje
Jojjjjj, kako poznat osećaj. Veruj mi i ja sam mnogo puta rekla ali samo sebi – e ne dam, ali bi mi ponovo i ponovo bilo nezgodno i čak sramora reći to i njima. Medjutim, u pravu si 100 % .
Haha, i ja sam ovo rekao pre par godina, iz istog razloga, potpuno te razumem i slazem se sa tobom. Mada sam ja problem resio na nesto drugaciji nacin.
Sve sto imam je u elektronskoj formi, sto na DVD-u, sto na HDD-u. Ovo na DVD-u je jos uvek opasnost, ali imam stav, dodji s diskovima ili flash-om pa cu ti prebaciti, nije nikakva frka, ali NE DAM! i tacka .
P.S. Inace se desavalo da sam bio uporan po godinu dana da mi se neki diskovi vrate, a kad su se vratili … bolje da nisu … malo sunce, malo neka cudovista koja su jela i slinavila po njima … uzas.
Tekst se odnosi na sve ljude, i na one na koje ti mislis, i na one koji su uredni u svemu pa i u vracanaju, tek da im bude kao podsetnik… Ne brini, nece se oni pronaci u ovom teksu, ni jedni ni drugi, nazalost za ove koji trebaju…
I ne daj! :evil:
Roman mogu o tome da napišem. :evil:
Skoro mi je koleginica tražila da joj donesem “nešto za čitanje”. I nisam joj odnela, a setila sam se bar nekoliko puta pre polaska na posao da mi je tražila to “nešto”. Da li mi je neprijatno?! Jeste! I evo ovde priznajem prvi put šta (ni)sam uradila. A neprijatno mi je ne toliko zbog toga što joj nisam dala knjigu, nego što nemam petlje da joj otvoreno kažem da NEĆU! Ali bolje da mi bude neprijatno nego da se oprostim od još jedne knjige, kao što sam se oprostila od pojedinačnih komada iz kompleta koje je moj pokojni deda kupovao majci pre 40-ak godina, i nekih drugih knjiga koje su bile u našem porodičnom vlasništvu ali su nestale netragom. Ja kad poželim da čitam ja odem do biblioteke, ili do knjižare ili odustanem. A kad sam učila iz skripti, volela sam da ih iskopiram i da imam sopstvene kopije za “vo vjeki vjekov”.
Drvce, ako je knjiga “najbolji drug”, imamo li pravo da se prema njoj ponašamo tako neodgovorno prepuštajući je na milost i nemilost ljudima koji možda hoće a možda i neće brinuti o njoj?! Isto važi za sve ostalo što je nama dragoceno. Htedoh reći, vreme je da naučiš! Da kažeš NE! I tačka.
Ja sam odavno nakako ukapirala da drugi misle da kupujem knjige da bi ih pozajmljivala. Svi nesto vole da citaju a ne vole da kupe.
I ne dam ih, odavno.
Ponekad se setim da mi je neko nesto trazio pa mu kupim i umesto – hvala, bas lepo sto si se setila, dobijem – ih, sto si se trosila. Tek onda pobesnim pa pocnem da bljujem sve to u vezi pozajmljivanja i ne vracanja.
Ne daj.
Vidi, i tebe nervira kad ljudi uporno ponavljaju “kući” umesto “kod kuće”! Genijalno!
Poznato mi je sve. Takođe se vidim na obe strane.Tako je bilo dok se, kao i ti, nisam opametio. Sada sve držim digitalno (na hard diskovima). Hoćeš … ? Hoću, donesi N praznih DVD-a. Nemaš na diskovima da mi daš? Jok, dođi i nareži.
Poslednju knjigu koju sam nekome pozajmio “čupao sam” mesecima, a knjiga čak nije ni bila moja. Najviše mi je žao za knjigu iz ekonomije, pozajmio sam je drugu na “par dana” za ispit i nikada mi nije vratio. Ako on posle ispita neku knjigu ne želi više da gleda, to je njegov problem… Pozajmio sam duks i otada mu se gubi svaki trag, evo ima već pet godina :) Ma primera je mnogo, ni ja ne umem da kažem ne i osećam se dobro ako nekome nešto učinim ili pozajmim. Ali sve ima svoje granice.
Drvenko, sve to što si napisala stoji, potpisujem svaku reč. Uostalom, imam sličan problem. :S
Nego, druga stvar mene buni, a to je – kako neko uopšte može da uči iz tuđih knjiga i skripti? Sećam se kada sam spremala Porodično pravo (daaaavno to beše :) ), spremala sam ga iz knjige koju je pre mene koristila izvesna devojka koja je, pazi ovo, podvukla ama baš SVAKU rečenicu u knjizi, izuzev predgovora, indeksa i popisa literature na kraju. Ne kapiram u čemu je fora? Knjiga je učinjena apsolutno nečitljivom, a samo podvlačenje izgubilo svrhu! :S
Ovo se verovatno ne odnosi na mene. Poklonio sam čini mi se preko osam hiljada knjiga, nije mi žao!
Oooo koliko sam ja ovo puta rekla i uvek samu sebe zeznem.
Međutim, mislim da se polako popravljam što se toga tiče, pa se prema takvima ponašam isto kao i ti – presnimi/kopiraj/nareži – šta god, ali ne dam ni na 2 dana, onima kojima ne bih dala ni nacrtanu ovcu da mi čuvaju na 2 minuta. A takvi se jako lako prepoznaju (ako ni po čemu – onda po SMS porukama, tipa “E, kako si? Treba mi to i to, javiću ti sutra u koliko sati dolazim po to.”)
I rečenica: “Nemaš frka – čuvam kao svoje!” Pa, U TOME JE PROBLEM! Ja kad nešto pozajmim, čuvam kao tuđe, pošto svoje i zagubim i napravim haos od toga i šta već, ali znam da je moje – pa koga briga šta ću ja sa tim da radim. Ali kada je nešto tuđe, onda gledam da vratim stvari u stanju kakvom sam ih i pozajmila.
Ludim od ovih stvari. Hoću da pomognem, ali hoću da onda to (npr. skriptu) dobijem nazad!
Potpuno te razumem! Knjiga ne znam koliko sam podelila i naravno, NIKADA ih nisam dobila nazad. Ma, ako možeš da kažeš NE DAM, podržavam te! Čovek za svoju stvar mora da laže, maži i ne da, a dao bi, drage volje, da su ljudi LJUDI! Znaš kako ljudi kažu DAŠ RUKAMA, VRATIŠ NOGAMA, e to je to! :?
Ama, mogu da ubijem za ne vracenu knjigu. Odavno ne dam. Tacka.
Nisi jedina koja takve stvari prezivljava, na zalost….
Od muke do nauke,od nemoći do mudrosti!
Naučila si izgleda da kažeš NE! To nije ni lako, ni jednostavno ali je važno da se desilo.To su male životne pobede, Bravo advokatice.Sada će ti biti, sve lakše i osećaćeš se sve bolje, i u “svojoj koži”, pozdrav od Leci.:)
[...] tekst : E pa NE DAM! Podeli sa prijateljima [...]
Teško je samo prvi put, posle ide lakše…
[...] E, pa NE DAM! tekst u kojem će se većina nas pronaći. Svako od nas je bar jednom posudio……i nema više…..tako ni naša drveni_advokat nije jedina. Samo, ona je kategorična, a Vi? [...]
eh, svi smo očito prošli tu školu.. zato više ne posuđujem, već odmah poklonim i mirna.. fino je tu, pozdrav :lol:
Advokatice, znaš gde sam, dodji, samo se javi! Ljubim te! :)
cini mi se da to vrijedi za sve, a ne samo za knjige… posudjeno vise ne vidis… lijepi ti pozdrav :-)
Hahaha, pa ovde svi imaju taj problem!!! :D
Abogado, u pravu si. Previshe je nemarnih ljudi, i sam sam proshao kroz tu shkolu…
Skoro sam se žalila svom imenjaku na blogu…
Pre 25 godina dobijem 10 cm debelu ukoričenu knjigu punu stripova iz središnjih strana Politikonog zabavnika. Pogadjaš: Flas Gordon, Rip Kirbi, Fantom, Mandrak i sve ostalo što sam tako volela da čitam kao klinka. Poklonila mi imenjakinja iz odeljenja. Lepši poklon nisam dobila do danas. Sama je vadila, sredjivala i dala da se ukoriči tvdim povezom. Ko god ju je primetio, takodje se oduševljavao. Išla je iz ruke u ruku sve do trenutka kad sam joj izgubila svaki trag. Jednostavno onaj ko je poslednji od mojih prijatelja uzeo, nije želeo da mi je vrati… DŽaba sam molila… Četvrt veka kasnije, u jednom drugom gradu, u slučajnoj poseti prijatelju, pasioniranom ljubitelju stipova, ugledam nju… Čuo je moju priču ali nije želeo da je proda, kaže: “redak primerak koji mu mnogo znači“. Danas sam mirna u tom pogledu što znam da je u dobrim rukama, ali me tuga povremeno obuzme – nije mi bila sudjena…
[...] E pa NE DAM!, Roditeljsko pismo , Hvala ti ….., Izvinim nešto ti je ispalo : D. Prepoznaćete [...]