Eee, ko sve danas ima posao . . .

Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena.

Kada se sve sredilo, otišla sam opet u ambulantu po recepte za lekove koje je mama dobila i tada sam upoznala doktorku. Nisam često posećivala lekara (i nadam se da će to tako i da ostane), ali iskustva koja sam imala nisu bila ništa posebno. Ali ova lekarka je toliko fina i divna, blaga i strpljiva i da naglasim, ODLIČAN DIJAGNOSTIČAR (pre nego što odem kod nje, konsultujem Google i verujte mi da je fantastična u otkrivanju simptoma i ništa ne prepušta slučaju), da bih volela da je imam ne samo kao lekara i osobu koja brine o meni i mojoj porodici već i kao prijatelja. I, otkako se zakazuju pregledi, ako kod nje ne dođete u zakazano vreme na red, to nije iz razloga što ona pije kafu ili dangubi. Neretko i ne ode na pauzu. Svakom pacijentu se potpuno posveti i ponekad tih petnaest minuta nisu dovoljni da ‘odradi’ pregled, već se zadrži duže i zbog toga se desi da kasni. I ko kaže bilo šta loše za nju, on je pakosan i bezobrazan, jer do sada, koliko sam mogla da vidim i primetim, ona je lekar na kog se ostali trebaju ugledati i trebamo biti srećni što je imamo i što nas leči. Slična situacija se ponovila prošle godine, kada je ostala mesec dana u Pokrajinskoj bolnici.

Problem nastaje kada naš lekar (svi smo je izabrali za lekara i potpisali ugovore sa njom) nije tu. Ili je na bolovanju ili na godišnjem, svejedno. Pošto mama nije u mogućnosti da sama ide po recepte, to ja činim jednom mesečno za nju i jednom za tatu. Bukvalno zakažem, odem, predam knjižicu, uđem, i dok se štampaju recepti razgovaram malo sa lekarkom i gotovo. Kada ona nije tu, menja je lekar čija se ordinacija nalazi na 10m od njene. Zove se Boris Šovš. On ima i neku funkciju, ne znam koju i ne zanima me. Prvi put sam otišla kod njega po recept za insulin. To je lek bez kog moja mama ne može ni jedan dan. Jednostavno MORA da ga primi na vreme. Nažalost, dr Mančev nije bila tu i morala sam da odem kod njega. Zakazala sam i otišla. Verujte mi da namćorastijeg lekara nisam upoznala. Taj čovek mrzi svoj posao i mrzi ljude i nervira ga što neko dolazi kod njega i što su ljudi bolesni i verovatno što mora da radi. Dok sam sedela i čekala da mi odštampa recept, ušla je sestra da mu kaže kako su se neki kartoni sa kućnog lečenja pomešali i umesto da odu u ne znam koju ambulantu da su došli tu i da sada ljudi moraju da uzmu recepte od nekog. On je vikao kako ga to ne zanima i kako neće da ispravlja tuđe greške. Nisam mogla da verujem. Ćapila sam recept i izletela napolje u sebi ponavljajući: “Lepa naša Aleksandra, tek sada sam svesna koliko ste dobri i divni i samo da nikada više ne moram kod ovog ići.” To je bilo pre nekoliko meseci.

Ne lezi vraže, mami je opet loše, baš kad je Aleksandra na godišnjem. Odradili smo analize u privatnoj ambulanti i pronašli su joj neku bakteriju, koja je mogući uzrok njenog svakodnevnog povraćanja. Zvala sam da zakažem termin kod lekara, čisto da bih dobila terapiju ili barem uput šta da radim, ali su mi sestre rekle da je trenutno mnogo lekara na godišnjem i da su termini popunjeni u naredna tri dana. Nisam mogla tri dana da čekam, jer je mama povraćala konstantno i postala jako slaba, te sam pitala šta da radim. Rekoše mi da dođem i da zamolim lekara koji radi da me primi. To sam i učinila. Otišla sam u ambulantu i sela u čekaonicu. Tu su bili pacijenti koji su imali zakazano i pitala sam onog koji je na redu samo da me pusti da pitam, pa ako će me lekar primiti, nema veze, čekaću do kraja smene, samo da pogleda nalaz i kaže mi šta da radim. Verujte, pojma nemam u takvim situacijama kako da se postavim. Ona uzima mnogo lekova i to mnogo jakih lekova i znam da joj je organizam ‘otrovan’ i izmučen i jako mi je teško da budem pribrana u takvim situacijama. Uglavnom, kucam i otvaram vrata od ordinacije. Znam kakav je namćor i ne ulazim.

(parafraziran dijalog)

• Dobar dan, htela sam da Vas pitam da me primite, ako možete, samo da . . .
• Šta je sad ovo? Na mog jednog pacijenta mi dolaze dva druga pacijenta?! Nemam ja vremena da primam svakog kome padne na pamet!
• Izvinite, ne treba mi pregled, čak nije ni za mene, već samo da pogledate . . .
• Čujete li me, NEMAM VREMENA DA PRIMAM BILO KOGA!
• Ali ja Vam neću oduzeti mnogo vremena, nekoliko minuta, samo da pogledate . . .
• VI I SADA DOK RAZGOVARATE SA MNOM TROŠITE MOJE VREME!!!

Progutala sam knedlu i tiho rekla:

• Izvinite što sam trošila Vaše vreme.

okrenula se, zatvorila vrata, suzdržavajući se da ne zaplačem. To me strašno nervira kod mene, što retko mogu da se kontrolišem. Kada imam jak nalet emocija, bile one pozitivne ili negativne, suze me odaju. U poslednje vreme ređe nego ranije, ali ipak su prisutne.

Ulazim u prostoriju gde su medicinske sestre i pitam ih da li mogu da odem u neku drugu ambulantu. Nažalost, neće me nigde drugo primiti, jer se mamin karton ovde nalazi . . .

Izgurala krizu, izašla napolje i krenula kući. Razmišljam šta da učinim. Jedino šta mi je palo na pamet je Dijica, lekar po struci, bez posla. Poslala sam joj DM na twitteru, ona mi je dala mail adresu, poslala joj skenirane liste sa rezultatima analize i uskoro sam dobila dugačak mail sa nekoliko opcija koje mogu da učinim. Čak je konsultovala i svog kolegu oko slučaja moje mame . . . to me je zaista veoma dirnulo, hvala Dijice mnogo. A lekar Šovš je neko ko po meni ne zaslužuje da zauzima radno mesto osobi koja sedi na birou i želi da radi i posveti se pacijentima. Danas sam bila kod moje drage doktorke Mančev i rekla sam joj da je predobra i prefina i da sam presrećna što smo njeni pacijenti i što smo nju, igrom slučaja, odabrali za lekara.