Diplomirala sam!!! :D :D :D

Jeeeeeeeeeeeeeej :D

moj omiljeni bend iz tinejdžerskih dana :)))

Tolerancija mi je prilično visoka. Na neke stvari. Mogu me jahati ceo život ili dok ne pređu granicu. A granica je bezobrazluk. Kada su u pitanju fizička lica, uglavno ignorišem. Ne uzbuđujem se toliko. Ali kada je u pitanju neko čiji je posao to što tražim, poludim.

Deda sa mamine strane je bio vojno lice. Selili su se svake godine. Živeli su u Novom Sadu, zatim u istočnoj Srbiji, pa u Beogradu i na kraju u Bosni. Tamo su i ostali. Svaka tetka je u drugom gradu rođena. Moja mama je sticajem okolnosti rođena u Bosni i sudbina ju je vratila u Novi Sad pre više od trideset godina. To je druga priča, ali je bitno za uvod ovog događaja. (more…)

U sredu bejah na faxu, baš mi je bio neki bezvezan dan . . . prilično stresan i razočaravajući. Znate kada nešto radite uporno danima, sa mukom prelazite sve prepreke, kolike god one bile, jer vam se smučilo sve u vezi sa tim što radite . . . i na kraju skapirate kako ste sve pogrešno radili i da je većina uzalud. Ako ništa, samodisciplina mi je na visokom nivou. Tolerancija na sedenje mi se povećala, te uspevam i po 10 sati da izguram, bez preteranih posledica. (more…)

Slučajno naleteh na ovaj video . . .

Iskreno, rasplakah se. Toliko volim životinje, da i dalje patim za ljubimcima koje su roditelji poklanjali uglavnom kada odem na more. Slika ovog lava i njegovih bivših vlasnika me je zaista emotivno dotakla. Koliko samo životinja može da se voli. A koliko tek životinja može da vas voli.

Hvala Čaroliji na pronađenom snimku na YT :)))

Imam običaj da pogledam odakle dolaze ljudi na moj blog :)

Ne znam zbog čega. Neretko, kada vidim nepoznatu adresu, kliknem na link i pogledam kako je neko dospeo do mene. Sinoć vidim nepoznat link i kliknem. Prvo sam se iznenadila i pomislila da je neka šala. Jedva sam ukapirala o čemu je reč (mada nisam sigurna skroz).

Pa se sada pitam, da li su me Borani usvojili ili je osoba koja me je prijavila tamo pogrešila ;)))

Kada sam imala dvanaest godina umrla mi je drugarica. Prva komšinica na selu gde imamo kuću. Bila je nekoliko godina starija od mene i jako bolesna. Samo što ja to nisam znala. Bio je to veliki šok za mene. Sahrana, prihvatanje pojma smrti. Mesto na kom je sahranjena nije blizu mesta na kom živim. Išla sam da je obiđem jednom godišnje i odnesem joj ružu. Naspram mene sada je ona klinka. A kako smo se smejale zajedno . . . Nisam bila na groblju već nekoliko godina. Niko je više i ne spomene, a i ako je spomene, samo kaže jadna i pređe na drugu temu. Jedna reč obeleži ceo ljudski život, osobu sa razumom, željama, potrebama, emocijama. I to jednom u ko zna koliko. (more…)