Drugi put u Osijeku sam bila letos :) išli smo kolima posle svadbe koju nikad ne zapisah ovde :/

Uglavnom, bilo je fino, na kraju su sestra i zet odlučili da me dovezu, da oni budu sigurni da se opet neću vratiti :D i dan danas se šalimo na konto toga kako je mene teško ispratiti kući, nikako da odem ;))) nekoliko slika iz tog perioda imate kod mene na deviantart profilu.

Ovaj put u Osijek je bio planski. Rekla sam sestri da ću biti tamo za njen rođendan, i bila sam :) zanimljivo mi je koliko se ona obraduje kada dođem, kao da smo daleko, a do Osijeka mi je potrebno autobusom nešto manje od tri sata, kolima dva. Razdaljina je oko 120 km. Uglavnom, sada, poučena prethodnim iskustvom, odem na stanicu i raspitam se isključivo za Osiječkog prevoznika, te tek na dan polaska kupim kartu (što je veoma neuobičajeno za mene, jer ja kartu kupim minimum sedam dana ranije). U nedelju odem prepodne na stanicu i kupim povratnu kartu. Pa šta mi Bog da :))) autobus polazi u 16.10h iz Novog Sada. Ja u 15.30h na peronu :))) upoznam neke fine ljude, te smo malo popričali do dolaska autobusa. Autobus stigao, krenusmo na vreme (wow!). Za 45 minuta smo na granici. Meni mama naravno spakovala hrane kao da idem do Egipta kopnenim putem, bez mogućnosti da kupim bilo šta negde usput. Iskreno, bojala sam se da me zbog glupih sendviča ne opomene neko, kakav sam baksuz, ne bi me ni čudilo da mi se to i desi. “O da, imate tri sendviča i bananu, a zabranjeno je unošenje voća u Hrvatsku, molim Vas, izađite iz autobusa”, imala sam sliku u glavi. Prvo naša granica. Ulazi policajka i uzima putovnice od ljudi, udara pečat i nastavlja. Sedela sam u četvrtom – petom redu iza vozača. Znam da su putovnice, jer udara pečat, u pasoš ne udara. Dolazi do mene i dobro me zagleda. Ja se tri puta ohladila. Vraća mi pasoš, nastavlja dalje. Čujem kako pečat radi cak-cak. Žena prekoputa mene jede. Uh . . . a meni muka koliko se sekiram. Nemam pojma zbog čega. Stižemo na hrvatsku granicu. Ulazi policajac i uzima isprave. U autobusu ima trideset i pet putnika. Da li možete verovati da od nas trideset pet samo ja imam pasoš? Da, trideset i četiri putnika imaju putovnice (tj državljani su Hrvatske), samo ja imam pasoš (tj državljanin sam Srbije)  :D ahahaha, kada se setim smešno mi je, uostalom, i tada sam se u sebi smejala, više od neverice nego što mi je zaista bilo smešno. Odnese čovek moj pasoš i vrati se za koji minut, u autobusu se svi zezaju, samo meni frka . . . dođe i stade pored mene i pita:

• Gdje idete?
• U Osijek.
• Kod koga?
• Kod sestre.
• Koliko ostajete?
• Sedam dana.

Obrće pasoš, gleda, gleda, da bi na kraju pogledao prvu stranu i rekao:

• Niste se ovdje potpisali  (pokazuje na mesto gde treba biti potpis)
• (ja ćutim)
• Trebali biste to učiniti
• (na šta ću ja zabezeknuto) Sada ???

Ceo autobus sluša šta se dešava i kada mi je policajac rekao:

• Pa, što prije, to bolje.

. . . počinju da se smejulje :D Eto, morao je zbog nečeg da me opomene. Tako ja uvek prolazim, koliko god da pazim na sve, a zaista pazim. Marfi i eto. No, bitno da sam prešla granicu ok i da nastavljamo dalje. Pao je mrak i zaspala sam. Probudih se na ulazu u Osijek. Na stanici sestra, zet i sestrić, drže plakat koji možete videti na klipu koji sam napravila sa slikama Osijeka jesen ’08. :)   Čak je i vozač prokomentarisao “doček” lol :D blesavi su . . . inače, kako sam stigla zahladnelo je, i svaki put kada odem u Osijek vreme se naprasno pogorša, videli ste da je zimus pao sneg do kolena :D te su mi rekli da će mi biti zabranjen ulazak u Hrvatsku u letnjoj sezoni, da ne kvarim turistima vreme :D znam da se šale :D (ahahahaha da da ;) )

Fino mi je bilo, ništa nismo radili, nigde nismo posebno išli (a da već nisam bila). A da, pročitala sam lektiru za šesti razred jednog hrvatskog pisca (Osiječnina) “Čvrsto drži džojstik” koju je moj sestrić imao da napiše za lektiru, pa da mu malo pomognem. To je bila subota veče, a ja sam sutradan išla kući. I, pošto smo to napisali u vežbanku uzmem da mu diktiram da prepiše u svesku za lektiru. Svaki put na kraju rečenice mu kažem: “Tačka”, a on me ispravi i kaže:”Točka” :D negde pred kraj diktiranja, na nekoliko rečenica se setim ja i kažem: “Točka”. Kada smo završili kaže mi on sav ozbiljan:”Eto, taman si naučila Hrvatski, a već ideš kući” :D hehehe, pala sam od smeha . . . a mali je genijalac, ima odvale da umrem. Kada je imao pet godina pitao me je zbog čega ja kažem belo a on kaže bijelo. Kako detetu da objašnjavam reflekse jata i šta već, pa da skratim muku, a da mu ipak dam koliko – toliko logičan odgovor, kažem mu da sam ja tako naučila da pričam i da u Novom Sadu svi tako pričaju. On me sav ozbiljan pita:”Tako si naučila?” na šta mu ja potvrdim, kad klinac spusti glavu i odmahuje uz reči:”Još ćeš i nas tako pogrešno naučiti” :D lol

Nedelju dana podle mog dolaska u Osijek su me pratili na stanici, sestra i ušla u autobus da vidi gde sedim, valjda se oji da neć biti mesta, pa da ne ostanem koji dan duže ;))) palkala je kao kiša, ne znam zbog čega, nekako jeste strašno što je to sada druga država (ne sada, ali eto, u odnosu na pre 20 godina), ali je blizu i nije frka, da me sada nazove i kaže da sutra dođem ja bih otišla. Bez problema.

Moram spomenuti da sam se opet šokirala kako se u Osijeku vozi. Osijek je manji grad od Novog Sada dosta. Volim da ga poredim sa Novim Sadom od pre dvadeset godina, kada se nije ovoliko proširio. Samo što je njihova katedrala u centru crvena, a naša je žuta, ostalo je isto ;) Uglavnom, ulice su male i velike, ključne imaju max po četiri trake u oba pravca. Ali, u ulicama u kojim nema semafora, svaki, ali svaki vozač će stati na pešačkom ukoliko vidi da pešak stoji. Kaže sestra da su kazne velike i da to zbog tog rade. Nema veze, toliko se čovek oseća sigurno i kada ide peške . . . oduševljena sam :)

Bila, videla, vratila se.
Kao što već negde rekoh, ova poseta je bila malo manje ‘dinamična’ nego prethodne, a pošto o prethodnim nisam pisala, osvrnuću se ovaj put i na njih.

U decembru prošle godine se dogovorim sa sestrom da dočekamo Novu godinu u Osijeku. Sve super, sve dogovoreno, moje je samo da se pojavim. Sva srećna, bacim oko na pasoš, validan, viza ne treba, para imam, da čovek ne poveruje da meni nešto ide glatko. Namučih se sa prevoznikom, sa glavne stanice nema polazaka za Osijek, vozom je klackanje ceo dan plus dva presedanja, kaže zet da dođem do Vukovara, doći će on kolima po mene, i to mi bezveze i nekako saznam da sa privatne autobuske ima polazaka za Osijek i to dva puta dnevno (čak!). Odem dve nedelje ranije i kupim kartu, šta znam, praznici su, da ne bude gužva. Autobus polazi tačno u podne. Nacrtam se pola sata ranije, prvi put idem sa te stanice (sada znam da je i poslednji), malo razgledam, super, u čekaonici toplo . . . Pet minuta do dvanaest najavi onaj glas što najavljuje autobuse da će za koji minut biti postavljen autobus . . . i svi mi napolje . . . tu sretnem kolegu sa kojim sam radila na radiju, malo se ispričamo, a napolju minus pet, zimaaa, sve štipa. Ja volim zimu, pa mi je bilo hladno, mogu misliti kako je bilo ostalima. U razgovoru prošlo petnaest minuta, autobusa nema. Ljudi cupkaju, ali niko ništa. Sačekam ja onih petnaest akademskih i pravac unutra, do šaltera.

•    Izvinite, nešto da li autobus za Osijek polazi danas?
•    Da, malo kasni.
•    A zašto to niste javili, već dopuštate da se trideset ljudi smrzava napolju?

Muk. Gledam ja uporno u nju, ona ćuti. Valjda joj nije palo na pamet, da ne kažem da je boli uvo. Ništa, izađem ja opet napolje. Čekali smo do 12.35h i onda se pojavio autobus, uskočismo i pravac Osijek. Zaboravih reći da me je do tada zvalo pola Novo Sada da pita da li sam krenula i sestra 100x da pita kada da izađe pred mene. A ja sa dve tone stvari. Uh.
Do Osijeka stigla sasvim ok, nikakvih problema. Na granici su izbacili dva momka, ne znam zbog čega, navodno jer nisu imali po 100e (?!?), ostali smo ok prešli. Sneg je padao, i pošto je to bio moj prvi samostalni put u Hrvatsku, bila sam presrećna, jer sam se savršeno provela. Za Ng otišli do trga, a tamo tamburaši, ljudi dovoljno, sneg pada, ne znam sa kim sam sve igrala :))) sve u svemu, super je bilo i došao je dan povratka kući. Sneg do kolena, a ja čekiram kartu za 6 am :D Računam, zet radi od 7am pa taman mene odbaci, vrati se, popije kafu i na posao. Ustali mi, spremili se, poljubim sestru koja je oko otvorila da se pozdravimo i krenemo. Mislim da je čovek 20 vozio na sat, zbog snega. Jedva mi nekako stignemo, izljubimo se i krene on kući, da ne zakasni na posao. Stojim ja i neka žena, nije još ni svanulo. Šest i petnaest, ona sve viče: “Isuse Bože”, izgleda da joj je to uzrečica, zimaaa, para se još u plućima ledi, nigde nikoga i nigde autobusa. Kada je “šalter za obavijesti” ispunilo svetlo, odem ja i pitam i cura mi kaže da ne vozi taj u 6am više . . .  ??? wtf ???

•    Kako ne vozi ???
•    Ne vozi još od Božića, raskinuli smo ugovor sa njima . . .

Ja poludela. Šta ću sada? Zovem sestru na mob (ne pitajte koliki mi je račun za mob stigao u januaru ’08.), probudim je, objasnim joj kakva je situacija, zet taman ušao u stan, ona mu kaže da se ne skida, nego po mene da se vraća, stigao je posle pola sedam po mene, nazad u stan i nazad u krevet, a svi ostali na posao . . . Haos, onda je zet zbrisao sa posla, došao po mene i vozio me u podne, jer je tada išao autobus . . . i isto me ostavi na stanici, sačeka da dođe autobus, opet se izljubimo i čovek se vrati na posao. Uđemu autobus, predam kartu vozaču, kad ono.

•    Ne važi ova povratna karta.
•    Zbog čega ne važi?
•    Raskinuli smo ugovor sa tom privatnom novosadskom stanicom, nisu nam plaćali deo koji su trebali.
•    Koliko je karta?
•    (kaže on koliko) kuna ili (kaže negde preko 600 dinara).

Pogledam u novčanik, a tamo 10 kuna (oko 100din), 20e i možda 500 dinara. Sve pare sam potrošila koje sam nosila, uvek sve potrošim kada idem na put. Razmišljam šta da radim, da opet zovem zeta, da mi pozajmi novce, neće stići da dođe, autobus će otići, menjačnice na stanici nema, užas.

•    Primate li eure?

Pogleda me čovek, valjda video da mi je već muka od svega, da samo hoću kući, tih 120 km koji su zaista smešni, a oni me toliko muštraju, i reče:

•    Ne primamo, ali ajde, učiniću ti ovaj put.

Huh, ne da mi je bilo lakše. Konačno idem kući. Malo je bila frka kod Vukovara, put vijugav na sve strane, a snega ima baš baš, ali smo ok prošli. Posle smo se zezali kako nikako tetku kući ispratiti (to sam ja :) ).

Napravila sam izbor slika sa tog putovanja, pa možete pogledati ako hoćete. Hvala Čaroliji na pomoći :)

Dobih informaciju da od 01.12. Rapidshare više neće imati opciju free user, što znači da više neće biti besplatnog uploada, ali ni downloada . . . iskrena da budem, ovo mi je jako teško palo.

Odoh malo u skitanjac. Neće me biti sedam – osam dana. Ako vam nije mrsko, zalijte cveće, ključ je ispod otirača ;) ako neko hoće razglednicu neka pošalje adresu mailom.

Do tada uživajte u pesmama :) čuvajte se i budite dobri kao što ste i do sada bili :)

I da, Guza mi duguje 20e, pa ako bude doneo, neka neko uzme.

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada …

Branko Radičević

Dogovor je bio da se u deset do šest bude već ispred auta. Ok, ustala sam u pola šest. Iako sam legla u pola tri. A ko zna kada zaspala. Ali eto, preživela sam. Nekako.

Ustala sam i spremila se za deset minuta. Super, taman da vidim šta se dešava na netu, da li je sve po planu. Pregledam sve, namestim šta treba, pogledam, deset do šest. U stanu tišina, u zgradi tišina, u kvartu mislim da je samo kod mene uključeno svetlo. Otvaraju se vrata od moje sobe, okrećem se i ugledam svog oca, sa pospanom facom, u pidžami, sav zabezeknut:

• Ti nisi ni spavala ???
• Jesam bre, nego, deset do šest je, što nisi spreman, opet te čekam, kao i svaki put.
• Deset do šest?! Kako li sam ja navio onaj moj sat . . .

Da, da, opet je sat u pitanju. Mada, nikada ga ne čekam duže od petnaest minuta, ali me nervira i tih petnaest, jer sam mogla da se razvlačim po krevetu u pidžami, a ne da čekam ovako. No, dobro, navikla sam već.

Šest i deset, mi kod auta. Upadamo i brm brm, do sela. Imali smo neki posao da uradimo, iskreno, mislim da me je ćale cimao više što mu je bilo mrsko sam da ide, jer je posao koji sam ja imala da uradim bio smešan. Sve ostalo su uradili ljudi koji su plaćeni za to. Al ajde, nije mi bilo teško.

U pola sedam smo na selu (jedno veliko selo, nadomak Novog Sada), on u petnaest do sedam nosi to što treba da nosi i ja ostajem sama. Eh, da sam se barem setila da odem do Dunava da prošetam, koji je na 50 metara od kuće . . . Ja u trendži, novim patikama i duksu. Šećkala sam se malo po dvorištu, videla Bellu i jedno štene (njega ili nju prvi put) koje je ostalo (ostale je uzeo vlasnik tate štenaca i prodao) i pogledam ‘voćnjak’ (tako ga zovemo jer se u tom delu dvorišta, tj tom jedinom nebetoniranom delu dvorišta, nalaze stabla različitog voća), tamo lišća dva – tri prsta. Ne znam koji mi je očin bio i kako mi pade na pamet da uzmem to da čistim. Ok, našla sam grablje za lišće koje savršeno lako kupe lišće i ‘češljaju’ travu ili kako se već to zove. Između tih petnaestak stabala je bila tona lišća mislim. Tri sata sam ja to radila psujući sebe i jesen i sve ljude koji jedu to voće, a ne sete se da dođu da se ponude da očiste lišće i ko zna šta još. Uglavnom, dok sam to radila, naučila sam nešto. A svoje iskustvo ću rado podeliti sa vama, čisto da znate, možda zatreba.

1. Kada planiraš da čistiš lišće, nikako, ali nikako to nemoj da radiš u ranim jutarnjim satima. Skuplja se rosa, sve je vlažno, stvara se blato, lišće postaje ‘teško’.
2. Ne obuvaj nove patike, pogotovo ako su bele.
3. Kod čišćenja lišća sa travnate površine, u blizini drvaća sa kog je to lišće opalo i još uvek opada ne možeš biti perfekcionista. Koliko god da se trudiš da i najmanji list ‘pograbljaš’, za pet minuta (ili manje) će na isto to mesto pasti novi.
4. Ako hoćeš da se odmoriš, NIKAKO se ne naslanjaj na drvo. Ono protestuje otresanjem novog lišća na zemlju.
5. Sa grablji za lišće, sve što se nakupi (ja sam videla samo lišće) ni slučajno ne skidaj rukom. Ko zna da li je baš na njima ostala pseća kaka . . . (šta je dalje bilo, prećutaću)
6. Kanta u koju bacaš lišće, svejedno što je na točkove, nije lagana. Lako se prevrne i iz nje se prospe sadržaj, te vodi računa kako ćeš je prevoziti od gomile do gomile.

Dogodovština i po. Zašto ja moram sve da naučim na teži način? Ma, već sam navikla, pa sve prihvatam sa osmehom. Samo mi je žao što nisam ponela fotoaparat da zabležim plod mog truda. Jer više nikad to neću raditi. Barem ne u jesen.

U početku ga nisam doživljavala kao osobu. Samo glas. Slušam i volim potpuno drugačiju vrstu muzike. Ali umem da prepoznam kvalitet. A njegov glas ga je zaista imao. Pažljivo izvajan, “ispevan”, razvijen, školovan glas. Mada, mislim da sve to ne bi bilo to da Toše nije imao dušu. Osoba koja je uspevala jednako da voli ovaj naš napaćeni Balkan, ali što je još fascinantnije, i njega je ceo Balkan voleo. I sigurna sam da ga i dalje voli.

Studena (u našem prevodu Ledena) je bila prva njegova pesma koju sam čula. Čim se pojavila postala mi je omiljena. Svi su me zezali kako je ta pesma napisana baš za mene, jer ko me ne poznaje može o meni steći utisak da sam namrgođena i nepristupačna, uobražena i namćorasta.

Dok sam radila na radiju, sledeća pesma je barem jednom morala u etar u mojoj smeni. Uz nju sam se isplakala nebrojeno puta :)

Ništa više nisam slušala, nijednu pesmu nisam znala. Koju godinu kasnije je moja drugarica radila intervju sa njim za televiziju na kojoj je bila zaposlena i dobila od njega cd na poklon. Dala mi je da ga preslušam. I jesam. Ima pesama u kojima ne blista. U kojima ne pokazuje ni deo svog rada i talenta. Ali ima i pesama u koje je udahnuo dušu i na momente im dao karakter, lik, život. Pesme koje dišu sa njim, pesme koje su počele da dišu i sa mnom.

Nikada nisam bila na njegovom koncertu. Verujem da mi se ne bi dopalo. Ipak mi energiju uliva brži i jači zvuk, ne mogu samo da stojim i da mašem rukama ili upaljačem. Ali volim njegov glas, punoću i lepotu koju pruža pevanjem, i ljubavlju koju je uneo u isto, energijom i pozitivnošću.

Žao mi je što ga nema više kao čoveka, kao i svakog mladog i perspektivnog čoveka koji ovako tragično izgubi život. Ali mi je takođe žao što neću više biti u mogućnosti da čujem nove pesme koje bi izvodio sa ljubavlju i lakoćom, sa osmehom i optimizmom.

Studena

Tajno moja

Igra bez granica

My little one

Čovek koji je voleo sve ljude. Čovek koji se ne može opisati rečima.

Toše Proeski, nedostaješ mnogo. Neka ti je večni mir.