Ovih dana je Mika Antić bio prisutan po blogovima, da li slučajno, da li namerno, nebitno, lepo je :)

Pa reših da se priključim uživanjima u Miki Antiću :)

Moja omiljena Mikina pesma je Malilini. Zbog čega? Zbog toga što je jedan dečak pobedio na republičkom takmičenju recitatora recitovavši tu pesmu, nekada davno. U njegovom drugom srednje. Brat moje koleginice sa faxa. Ja plakala :) Mislim da nikada u životu nisam čula da neko tako recituje. Od tada mi je omiljena Mikina pesma Malilini. Pokušala sam da je nađem na netu i jesam, ali neke druge verzije, ne onu koju je on recitovao, ne onu koju ja imam u knjizi. Tako da je ovo link do bloga koji je posvećen Miki Antiću, do te druge verzije pesme . . .

I meni omiljeni Mikin prozni tekst . . . Svaki put kada ga čitam plačem na kraju.

Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se više neće roditi.
Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi je sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmišljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slušao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima, kao u nekoj čudnoj groznici govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko i šeretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Jednog dana došao je rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna ni da govori, plašite ga baba-Rogom, plašite ga đavolom, plašite ga čime god hoćete. Vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:
-Mir! Ide Čohano!
Dete ce okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.
Tog dana, kad je bio taj rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
-Čohano jede sveće-kažu oni. –Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost…
Moj Mile morao je da nosi na ruci žutu traku. Tako su Nemci odredili. Žuta traka značila je da on nije čovek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoće.
Bio je na smrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Čuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj piše: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog čoveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tužnije knjige.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. Čuvam onu staru žutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet.
I odem ponekad u kafanu da se družim s Ciganima.
Plačem i teram ih da sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, pa još ponešto i sam izmišljam, na srpskom i ciganskom, i sad već polako neke dobre bande, ako što je Tugomirova, ili Janike Balaža, Žarkova, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
-Iz poštovanja- kaže mi Steva basista. –Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
I ja, evo, već godinama lutam i skupljam pesme starih Roma. Romi, to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo sto na ciganskom Romalen znači i ljudi, i uvek se piše velikim slovima.
A Mile Dileja?
Ja, deco, u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

30. april 1973.

Ovde možete čuti Miku uživo :)

I Svakidašnju jadikovku Tina Ujevića, takođe pesma koju mnogo volim, u odličnoj interpretaciji.

Poslednji, ali ne i najmanje značajan je Crnjanski, koji sam čita svoju pesmu Lament nad Beogradom. Meni je mnogo smešan :)))

Neko me je skoro pitao koje blogove čitam. Možete videti sa desne strane bloga koje prelistavam redovno, ali to nije kraj. Svakodnevno idem na Blogodak i čitam većinu postova koji su napisani tog dana. Tako da mogu reći da redovno pratim blogove kojih nema na listi. A i primetila sam da dosta mojih prijatelja sa liste nema tamo. Tako da, ukoliko želite, prijavite svoj blog. Koliko se sećam, jedini uslov je da blog postoji minimum tri meseca i da se morate prijaviti da biste to mogli da uradite. Neko će pregledati da li blog ispunjava sve šta treba da ispuni i eto :)

Čitamo se :)

Jesam ja obećala onaj pasulj nekome? Malo sam umorna ovih dana, mnoge obaveze su me pritisle, a slabo spavam, pa sam na rezervi . . . ali pasulj nema da omane :)

Pravila sam ga pre neki dan, ali nikako da stignem da vam ga pokažem.

Ovako, bitno je ustati rano i staviti pasulj da se kuva. U vodu, običnu, bez dodataka. Kako provri, voda se menja. Što više imate nerava i vremena, to bolje. Kod mene je to mama radila, mislim 3-4 puta.

U međuvremenu izdinstati luk u dubokoj šerpi, onako taman, da bude fino mekan, sa maaalo vode i jednom do dve šargarepe. Ja ih rendam na kolutiće, te bude tanko i brzo gotovo, a i lakše mi je tako. Dakle, izdinstati luk sa šargarepom, te dodati pasulj koji je prethodno skuvan, da se još malo dinsta, uz obavezno mešanje. Ubacila sam i malo peršunovog lista.  Sve to izgleda ovako.

Zatim po receptu treba dodati brašno. Ja ga izbegavam, ali sam dodala malo slatke mlevene paprike (zaista malo), vegetu, dobro promešala i sipala u tepsiju i pravac u rernu.

Na nekih pola sata, otprilike. Izvaditi i ponjupati. Izvrstan je, još jedna prednost je što je posan :)