Archive for September, 2008

Pre otprilike mesec – dva je navratio drugar do mene, da uzme neku muziku iz moje kolekcije i da mi donese stripove. Usput je doneo masu stvari, nešto sam mu i rekla, pa zaboravila, a nešto je doneo samoinicijativno. Uglavnom, čačkali smo po računaru, pričali, pili sok i oduševljavali se onim što imamo. I tako, doneo on meni gomilu stvari ( 32 Gb) i prebacujemo i pričamo kad ugledah Storytellera. Umalo se nisam onesvestila od sreće :D

• Imaš Storytellera???
• Da, što?
• Kako što, pa ja sam odrasla uz Stortellera, ladno imam leptiće u stomaku od neverice i sreće!!!

O da :) Goblin mi je doneo Storytellera, ruke i računar i diskovi mu se pozlatili :))) Jedva sam čekala da ode da mogu da gledam :D No, i nije baš tako bilo. Kada je otišao, gledala sam nasumično, sve epizode sam otvarala i na preskok gledala. U sećanju mi je ostala Lucky boy i nju sam i tražila. Nema kome se nisam hvalila, i mogu vam reći da dosta ljudi nije čulo za Storatellera, što me je baš razočaralo. To je serija koja je snimana po narodnim pričama iz Nemačke i Rusije (koliko sam dosad mogla da zapazim), urađene na potpuno prihvatljih način, za decu, ali i odrasle. Sećam se da sam jedva čekala narednu epizodu kada sam bila mala, da sam se bojala u određenim momentima, da sam želela psa koji govori, kamin i zamak, i naravno, čitala sam narodne priče kao luda :)

Kada sam videla špicu i muziku, umalo nisam zaplakala :) Muzika mi je fascinantna, ma nemam reči. Nisam stigla da ih pogledam onda, ali sada imam vremena i već tri dana gledam. Izgleda da su to priče za laku noć, jer ja odgledam jednu i počnem drugu i obavezno zaspim, koje god doba dana da je. Tako da ne uspevam više od dve dnevno da pogledam, ali mi je i to super. Od srca preporučujem :)

Ostala sam bez teksta.

Šteta što ranije nisam naletela na ovu emisiju.

Traje 43:46 minuta.

Kada smo upisivali književnost, svi smo mi mislili da se upisujemo na katedru gde ćemo pisati sastave i pesme, gde ćemo analizirati iste i raditi još nešto, o čemu nismo imali pojma. Maltene mogu da tvrdim da su svi studenti književnosti pre upisa mislili da upisuju nešto drugo. Svi smo mi bili veliki pisci i veliki pesnici, nenadmašivi umetnici. Da, kako da ne. Ne da su nam ga vratili. Jedva sam ukapirala šta me je snašlo. Nauka o književnosti.

Kroz studije smo se bavili isključivo teorijom. Čak su nam i seminarski radovi ostavljali izuzetno malo slobode, u bilo kom pogledu. Samo biflaj, čitaj, štrebaj teoriju, kritike i polaži ispite. Do četvrte godine. Ona mi je bila najzanimljivija iz više razloga. Prvi je jer sam opet krenula redovno na predavanja (treću nisam uopšte išla, pa sam je i obnovila, pa sam otišla na četvrtu, upoznala neke fine kolege i koleginice). Drugi je izbor predmeta tj materija zbog koje smo ustvari i upisivali fakultet (ne računajući svetsku književnost koja se sluša pet semestara). I treći su specijalni kursevi, posle kojih se ne polaže ispit. Od šest koji su nam bili ponuđeni, tri su bila obavezna. Moglo je i više (ne znam da li je neko išao na više), ali tri smo morali. Mislim da nije bilo moguće pohađati svih šest, jer su se termini poklapali. Uglavnom, ja sam u to vreme putovala na fax (ne iz daleka, ali pošto sam ceo život relativno blizu, ovo mi je bilo strašno :D ), te sam pohađala samo tri kursa. Propustila sam jedan odličan kurs, jer je bio poslepodne, a meni je lakše prepodne i eto, šta sad. Ta tri kursa koja sam odslušala su

1. Satira u srpskoj književnosti (jedini predmet za koji sam redovno sve čitala, profesorica je odlična, a materija fascinantna), zatim

2. Pesništvo prve moderne (nisam obožavatelj poezije, ali mi je odgovarao termin, a i profesor nas je posle zainteresovao predavanjima) i treći kurs koji sam odabrala je bilo

3. Kreativno pisanje proze

Postojao je i kurs Kreativnog pisanja poezije, ali nisam bila zainteresovana zbog profesora koji ga je držao (duga priča).

Uglavnom, nam kursu kreativnog pisanja proze sam se prvi put u životu i u toku svog školovanja srela sa kreativnim pisanjem. Prvi put u praksi. Imala sam prilike da čitam Stilske vežbe Rejmona Kenoa ranije i da otprilike kapiram o čemu se tu radi, ali nikada do tada nisam vežbala pisanje. Nije mi palo na pamet da je to talenat koji imate i da treba da se radi na njemu. Naravno, ukoliko hoćete da imate zapaženijih rezultata. A imali onog koji želi do kraja života da piše na nivou srednjoškolca? Ne verujem. Od cele grupe na četvrtoj godini (koja je brojala recimo 30-40 studenata) pojavilo se nas četvoro. Impozantan broj. Profa k’o profa, zadao zadatak i uveo nas u čari pisanja. Tada sam shvatila da je pisanje ustvari zanat. Isti kao i svaki drugi. Svodi se na 90% rada i 10% talenta i to je to. Nema velike mudrosti. Nisam mnogo naučila na ovom kursu, jer predavanja (tj vežbe) nisu bila redovna, neka sam propuštala, a i bila su retka, dva puta mesečno. Međutim, otkrila jednu potpuno novu dimenziju pisanja i mogućnosti koje imamo, veštinu koju moramo steći pre nego što uopšte počnemo pisati. Jer, pisanje nekako shvatamo olako, uvod – razrada – zaključak. Iskustvom se stvori određen senzibilitet, ali bez znanja se teško može postići neki nivo. Živela sam u zabludi.

To se završilo na tome. Prošla predavanja, postadoh apsolvent i kraj, kao da se ništa nije desilo. U to doba sam postala redovnija na internetu i slučajno sam naletela na grupu zaljubljenika u književnost i pisanje. Vremenom smo počeli da se družimo i odmah se izdvojio Ranko, koji je prosto odudarao od ostalih svojom marljivošću. Momak je svaki dan pisao. U jednom razgovoru smo se dogovorili da počnemo da vežbamo zajedno, da međusobno mailujemo svako veče zadatke i da komentarišemo, te da tako napredujemo. Zaista smo to i radili neko vreme. Jedno veče sam ja davala zadatak, uglavnom one koje sam znala sa faksa, sledeće je on. Uputio me je na knjigu po kojoj je vežbao, autorke Dorotee Brend, pod naslovom Kreativno pisanje. U kratkom roku sam nabavila svoj primerak. Počela sam zaista da se zanimam za ovo. Nažalost, obaveze su nas primorale da prestanemo sa intenzivnim vežbanjima.

Tek posle čitanja Doroteine knjige, posle Kenoovih primera ‘igre’ stilovima sam shvatila da se pisanje zaista može naučiti, ukoliko to zaista želite. Profesor kursa nam je na prvom času rekao: “Pisanje se uči čitanjem:” i apsolutno je bio u pravu. Čitanjem i pisanjem. Tada nam je preporučio knjigu ovogodišnjeg dobitnika nagrade Milovan Vidaković, Alberta Mangela – Istorija čitanja, ali nisam imala volje ni vremena da se zadubim u čitanje lektire koja mi nije potrebna za fakultet. Da li sam grešila ili ne, ne znam, znam samo da me je grizla savest svaki put kada nisam čitala ono šta moram da čitam. Zato propust ispravljam sada. Lektirom i literaturom koju sam čitala po dužnosti i obrađivala za ispite sam mnogo dobila, ali ovom literaturom sada dobijam više.

Postoji mnogo literature o teoriji književnosti, stilovima, formama, oblicima, fabuli, kompoziciji i svemu što čini jedno delo književnim delom. Tražila sam društvo da vežbamo zajedno, da pišemo, da komentarišemo, da kritikom guramo jedni druge. Nema mnogo zainteresovanih. A meni to nije izgovor da prestanem da vežbam. Vežbaću sama. Mislim da svako treba iskoristiti svoj dar i želju za pisanjem, a unaprediti je obrazovanjem i vežbom. Ja ću to definitivno učiniti. Učinite i vi. Počnite aktivno da čitate, pažljivo, zapažajte sve karakteristike dela, forme, slika, figura, pojedinosti koje ga čita drugačijim, proširite interesovanje i na stručne tekstove, eseje, pisma, naučne tekstove, kritike. Pišite aktivno, ne samo ono što vam padne na pamet, već oblikujte delo, igrajte se rečima, formom, jezikom. Svoj talenat iskoristite maksimalno. Mislim da su ove tri knjige sasvim dobre za početak. Sigurna sam da onaj ko ih savlada ima dobre šanse da ispliva na putu kroz more slova i reči koje nastaju svakog dana.

Juče sam rešila da ovih nekoliko dana ’sednem’ na knjigu (uslovno rečeno knjigu) i pokušam što više da uradim do pismenog dela ispita. Ali mi se ne dade. Probudio me tata u 9 am, da mu namestim seckalicu, da isecka luk, pravi danas riblju čorbu u kotliću. To je uobičajeno, on često nedeljom pravi kotlić, riblja čorba, paprikaš, pasulj, pa i kupus ponekad. Ništa, ustadoh, iseckala/ispasirala luk i šta ću, ajde da učim. Taman uzmem Branka Miljkovića, preletim biografiju, ponovim godine, zove me mama. Podne samo što nije. Odgegam se, da vidim šta je, kaže da odem do prodavnice, eto, nedelja danas, radi do 14h (ova najbliža), pa da ne idem kasnije do one dalje . . . ajde, mislila sam da budem duže u pidžami, ali nema veze, obučem se, odem i kupim šta treba, vratim se kući, rasporedim namirnice gde koja stoji, tamo-vamo, eto jedan sat, vreme za antibiotik – popijem i njega. Proverim poštu, odgovorim drugarici i vratim se Branku. Taman se uhvatim u koštac sa zbirkama pesama kad zvoni telefon. Za mamu. Priča ona, smeje se, a ja se nerviram, smeta mi, zvučna izolacija u stanu je ravna nuli, još se sada grejemo klimom, dok ne proradi centralno, pa su sva vrata otvorena. Uključim tv, odgledam neku glupost, ona završila razgovor, eto 14h. Ušuškam se u krevet sa sve Brankom u rukama, vidim da ću zadremati, reko’ ajde malo, sigurno me uspavljuju antibiotici, pa ću nastaviti sa učenjem kasnije. Taman sam zadremala, kad zvoni neko na vrata. Žmurim i razmišljam: Zvoni koliko hoćeš, ja neću ustati, nedelja, 14h, niko nema najavljen, mene ne zanima, neka cima na mob ako je neko moj. Čujem mama otvara i oduševljenje sa njene strane, došla nam komšinica sa sela u posetu. Pola tri. Ajd lepo, neka je, žena ima puno posla, pa nedeljom ukrade vreme pa se nas setila, svaka joj čast. Nezgodno je to što se iz trpezarije ide u moju sobu, a one sele baš tu. A vrata su mi polu staklena, sve se čuje. Sela komšinica (zaista volim tu ženu i ne smeta mi niko, ali baš danas . . . ), skuvah kafu, na brzinu umesila medeline štrudle, sokić i nek uživaju. Malo popričala sa ženom dok je mama nešto radila, te se vratim u sobu, pola četiri. Sada ne mogu učiti, smeta mi buka, još sam se zaista nešto umorila, uključim drage mi Simse, igrala se, kad javlja se komšinica, ide kući . . . pola šest. Ispratimo je mama i ja, nazovem drugaricu (dugo se nismo čule), ispričasmo se, pola sedam. Odnesem mami fixni, kad dolazi tata sa sve ribljom čorbom, postavismo, večerasmo i naravno, ja sklanjam sudove. Dok sam sve sredila (kuhinju) osam sati. Nestalo nam vode. Buaaah, ne radi ova prodavnica u zgradi moram da idem u onu dalju, ajde, odem u prodavnicu kupim vodu i još neke sitnice, vratim se kući, sve spakujem na mesto, podgrejem mleko za laku noć ;) i odem kod mame malo u sobu, popričasmo uz Animal planet, vratim se u sobu, 22h. Vidim sestru na gtalku, malo se ispričamo, 23h. Proverim blogove, poštu, pregledam neke slike, sve za 15 minuta i gledam gde sam utukla dan. Ustala sam u 9 am, a sada je prošlo 23 pm i ništa nisam učila i ništa nisam radila, gde mi je prošao dan?! Hoću ja da učim, ali mi se jednostavno ne da. Ustvari, nisam o ovome htela da pišem, već da kukam na ogromnu literaturu koju imamo za diplomski, ali eto, odnese me kukanje na drugu stranu ;)

Danas je venčanje i svadba, kao logičan nastavak devojačke večeri. Rekoh ranije da sam se prehladila. Pila sam šumeće aspirine, c vitamine i gvožđe, čajeve vruće supice, čak sam i narodnu medicinu probala: jela sam luk! Nije vredelo, sad mi je još lošije nego pre neki dan, počele su i uši da me bole, što i nije čudo, jer sam prošle godine imala upalu ušiju tri meseca i nisam htela da odem kod lekara, pa sam završila na penicilinu, te su mi sada uši osetljive, uf, užasan bol. Uglavnom, nisam otišla u svadbu, jer je u Somboru, daleko je i ako mi se sloši (što je vrlo verovatno) ne mogu odmah da se vratim kući. Ne da mi se da odem u Sombor ove godine, pa to ti je. Jako mi je žao zbog Ljiksi, sinoć smo se čule, kaže da je nekoliko njenih drugarica otkazalo i da je tužna zbog toga :( Ne znam šta da kažem osim da to može samo meni da se desi i nikom više. Sreća pa sam joj poklon odnela ranije, da se još zbog toga ne jedim. Marfi ili šta god već, nije lepo od njega. Otići ću ja u Sombor, najmanji je to problem, još pre godinu dana sam rekla da ću otići kada sam čitala Vinaverove Zanose i prkose Laze Kostića i plakala na kraju kada je Laza ostavio u testamentu svoj kaput siromašnom ali vrednom studentu. Otići ću i obići kuću u kojoj je živeo sa ženom koju ne voli, koju je oženio samo zbog novaca, a i dalje u sobi sanjao nju koju je utkao u večnost preko svojih pesama i svog dnevnika. Ali Ljiksina svadba više nikada neće biti i na nju više ne mogu otići. Eto kakve sam ja sreće.

(sada me je zvala da mi kaže da poslepodne ide jedna devojka za Sombor, pa ako mi bude bolje da me poveze. Ne verujem da će mi biti bolje :((( )

Sve je počelo negde na proleće, kada mi je Ljiksi rekla: “Maco, udajem se”. Ljiksi je moja drugarica iz srednje škole, studirale smo zajedno i nekako se znamo ’sto godina’. Jesam se iznenadila, iako se to već moglo očekivati. Ona i njen momak su kupili stan, žive zajedno i to je bilo nekako logično da će se to desiti. Kada? Reče u septembru. Tada je to izgledalo daleko. Nismo više pominjale, niti ona, niti ja. Do slave, Svetog Ilije. Ovo je druga godina kako idem kod njih na slavu u jedno vojvođansko selo, početkom avgusta. Iskreno sam oduševljena što tamo slave slavu, to je stara porodična kuća u kojoj niko ne živi, i duh toga što mi ne možemo da doživimo u gradu se tada probudi makar na kratko.

Rekla mi je da planira da me pozove u svatove. Mislila sam da možda i   može da me izuzme, s obzirom da su kupili stan i da su u kreditima, ali nije htela ni da čuje! “Ti si mi među prvima na spisku, nemoj zezati!”, prekinula me je. Ok, znači da počnem polako da planiram.

Njena sestra me je nazvala nekoliko dana posle slave da se konsultujemo oko devojačke večeri. Ukoliko ona ne bude imala neku inicijativu, dogovorile smo se da joj nešto napravimo. Tu sam pokušavala da saznam koje bi drugarice eventualno zvala i slično, da ne dužim, nije bilo jednostavno iz nje izvući bilo koji podatak, a da ne posumnja. Njena sestra je dogovorila ‘muziku’ i ostalo bismo lako sredile. Svadba je zakazana za sledeću subotu, pozivnice podeljene i poslate, a mi čekamo.

Ljiksi me je nazvala juče popodne i pozvala me kod nje na devojačko veče :D dakle, sama je sredila veći deo posla tj goste – što je i najvažnije. Poznajem devojke sa kojima se druži, ali samo preko Ljiksinih rođendana  na kojima smo se sretale. Javila sam njenoj sestri, ona momcima koji će svirati i sve je ok. Nikada ranije nisam bila na devojačkoj večeri (ustvari, jesam mnogo puta, samo se to nije zvalo tako), te sam bila van sebe :))) Šta ću obući, da li suknju, jel hladno za suknju i slične stvari (sigurno svi znate o čemu govorim). Obukla sam suknju i crnu majicu na kraju i debelo se prešla, jer sam ispod imala helanke pa sam se skuvala . . . a i svi su bili u farkama, tako da . . . no, baš me briga, meni je bilo ok u suknji, tako napirlitanoj :)

Stigla sam tamo oko 20.30h, a Ljiksina sestra je trebala da stigne oko 21h. Sa muzikom. I, zaista, u 21h zvoni ona, a posle nje i dva harmonikaša . . . ijuju! Ne da se iznenadila, prvo nije htela da im otvori :D ali je posle bilo veoma veselo, pogotovo što su sve njene drugarice (osim mene) folklorašice, te su se super snašle . . . Slavlje je trajalo četiri sata, pa smo se razišli kućama. Ja se nešto razboleh, nadam se da ću da ozdravim do subote :) a u subotu svatovi i to ne u Novom Sadu :) o tome naknadno!

M. sam upoznala u novembru prošle godine. Otišla sam kod nje sa namerom da je upoznam. Mislim da nije znala da ću doći jer je spavala kada sam stigla. Tada je imala dva meseca i nije baš bila zainteresovana za druženje sa mnom. Njene roditelje sam znala od ranije. Mamu 5-6 godina, a tatu preko deset. Bili smo izgubili kontakt, ali nas je M. nekako ponovo spojila.

Mnooogo je bila smešna. Rodila se sa kosom koja ide na gore, tako da smo odmah zaključili da je punkerka. Kao mala je bila izuzetno tiha, mirna, dobra beba, ali nadasve lepa. Da čovek ne poveruje kako je to dete rođeno lepo. Zamislite bebu, lepa i tiha. Ja odmah poželim petoro da imam :)

Uglavnom, M. mi je ušla u srce. Nekako se uvukla nisam ni osetila. Malo malo, meni dete nedostaje, pa nazovem samo da čujem kako je. Pa se njena mama i ja ispričamo, pa se i vidimo. A M. kao lutka lepa i dobra. Anđeo. Bila je malo nevaljala u jednom periodu i nije htela da jede, ali je krenula u vrtić pa se to malo popravilo. Možda jednostavno voli da jede u društvu, ne voli svako da jede sam, jel tako?

Pre malo više od mesec dana sam se videla sa njenom mamom i njom i nešto je bila frka, žurili smo, nosili je kod bake i tako, nismo ni stigli da razgovaramo ili se igramo, kada mi je njena mama, onako usput rekla da ću biti M.  kuma na krštenju :D Kaže da neće da me pita, jer se to ne odbija i zna da mnogo volim M. i da neću odbiti, a eto ona želi da M. ima kumu na koju će moći da se osloni i misli da sam ja prava osoba za to, znam joj i mamu i tatu dugo. Ja sam bila oduševljena :) Toliku čast mi ukazati, još je u pitanju moja M. . . .

M. je imala rođendan pre neki dan, pa su njeni mama i tata odlučili da krštenje bude u nedelju (juče), odmah posle rođendana. Sve su oni to sredili, ja zaista nikakvu obavezu nisam imala, doduše i ne znam da li i trebam da imam neku obavezu, M. mi je prvo kumče :)))

Dan je počeo interesantno. Celu noć sam se prevrtala po krevetu, zaspala sam posle 4 am a ustala oko 7.30 am. Obukla se, sredila, namestila frizuru i došao je M. tata po mene oko 9 am. Stigli u njihov stan, a M. sluša dečije pesme i igra. Nije htela ni da priđe da mi se javi dok nije prošla pesma :)

Sredili sve šta je trebalo i krenuli oko 9.30 am. Ulazimo u lift, ja držim M. a njeni mama i tata nose sve šta je trebalo. Spuštamo se dole i zaglavimo se u liftu na prizemlju. Da čovek ne poveruje. Zvono u liftu ne postoji. Broj telefona servisa koji održava lift – nema. Uf. M. tata se malo nasekirao, pokušao je da otvori vrata, ali nije uspeo. Zvao je M. prabaku koja je otišla do predsednika kućnog saveta i onda nam je on otvorio posle dvadesetak minuta . . . Skuvali smo se, M. se malo unervozila, ali je prošlo ok. Ja, naravno, skroz mokra.

Stižemo do kola, pa do M. bake i deke kod kojih će biti slavlje posle krštenja i u crkvu petnaestak minuta pre zakazanog vremena. M. je bila u beloj haljinici i imala je bordo heklani prsluk, da da, prava cura. Pop nas je pozvao i krštenje je počelo. M. je bila dobra, držala sam je i malo je pružala ruke prema mami i tati, ali nije plakala dok nije počelo miropomazanje. Ne voli dete da se dira po licu. Urlala je. A ja mokra, vrućina i njoj i meni, ruke mi otkazuju, a leđa štreckaju . . . (ruke su mi se oduzimale posle u toku večeri. A još uvek imam upalu mišića) Pred kraj krštenja ju je mama malo uzela i smirila se. Dirala je Bibliju za vreme krštenja :) ali je pop rekao da je to ok pa sam je pustila.

Posle krštenja smo se iščestitali međusobno i otišli kod M. bake i deke koji su spremili posluženje za sve goste i sve nas. Ceo dan smo bile zajedno pošto su njeni roditelji morali da pomažu i kada ju je kuma hranila sve je ručkala :) pa su rekli da će od sada kod kume da je šalju da ruča :) Može!!!

Moram vam priznati da je nekako laskavo biti kuma :) svi su toliko pažnje obraćali na mene da mi je bilo prosto neprijatno. Još ja stidljiva i skromna, nisam navikla (osim od moje mame), neobično mi je bilo :)

A M. baka i deka sa obe strane, pa roditelji, pa uja, sve viču: “Kumo, šta piješ?” a kuma pije sok . . . popila sam malo medovače koju je pravio M. tata da nazdravimo i jednu čašu piva i posle samo sok. Moram detetu primer da budem, ne može da me vidi kako pijem alkohol ;)

Najeli se, napili, malo sredili šta je bilo da se sredi i kući. Pomogla sam da se raspakuju i na taxi. Stojim na vratima i ljubim njene roditelje i nju, kad ona počinje da plače. Zašto plače? Odlazi joj kuma :))) Srce kumino, sada ćemo se viđeti još češće nego ranije, voli te kuma do neba i još više!

Ovih dana je Mika Antić bio prisutan po blogovima, da li slučajno, da li namerno, nebitno, lepo je :)

Pa reših da se priključim uživanjima u Miki Antiću :)

Moja omiljena Mikina pesma je Malilini. Zbog čega? Zbog toga što je jedan dečak pobedio na republičkom takmičenju recitatora recitovavši tu pesmu, nekada davno. U njegovom drugom srednje. Brat moje koleginice sa faxa. Ja plakala :) Mislim da nikada u životu nisam čula da neko tako recituje. Od tada mi je omiljena Mikina pesma Malilini. Pokušala sam da je nađem na netu i jesam, ali neke druge verzije, ne onu koju je on recitovao, ne onu koju ja imam u knjizi. Tako da je ovo link do bloga koji je posvećen Miki Antiću, do te druge verzije pesme . . .

I meni omiljeni Mikin prozni tekst . . . Svaki put kada ga čitam plačem na kraju.

Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se više neće roditi.
Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi je sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmišljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slušao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima, kao u nekoj čudnoj groznici govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko i šeretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Jednog dana došao je rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna ni da govori, plašite ga baba-Rogom, plašite ga đavolom, plašite ga čime god hoćete. Vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:
-Mir! Ide Čohano!
Dete ce okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.
Tog dana, kad je bio taj rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
-Čohano jede sveće-kažu oni. –Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost…
Moj Mile morao je da nosi na ruci žutu traku. Tako su Nemci odredili. Žuta traka značila je da on nije čovek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoće.
Bio je na smrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Čuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj piše: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog čoveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tužnije knjige.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. Čuvam onu staru žutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet.
I odem ponekad u kafanu da se družim s Ciganima.
Plačem i teram ih da sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, pa još ponešto i sam izmišljam, na srpskom i ciganskom, i sad već polako neke dobre bande, ako što je Tugomirova, ili Janike Balaža, Žarkova, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
-Iz poštovanja- kaže mi Steva basista. –Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
I ja, evo, već godinama lutam i skupljam pesme starih Roma. Romi, to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo sto na ciganskom Romalen znači i ljudi, i uvek se piše velikim slovima.
A Mile Dileja?
Ja, deco, u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

30. april 1973.

Ovde možete čuti Miku uživo :)

I Svakidašnju jadikovku Tina Ujevića, takođe pesma koju mnogo volim, u odličnoj interpretaciji.

Poslednji, ali ne i najmanje značajan je Crnjanski, koji sam čita svoju pesmu Lament nad Beogradom. Meni je mnogo smešan :)))

Neko me je skoro pitao koje blogove čitam. Možete videti sa desne strane bloga koje prelistavam redovno, ali to nije kraj. Svakodnevno idem na Blogodak i čitam većinu postova koji su napisani tog dana. Tako da mogu reći da redovno pratim blogove kojih nema na listi. A i primetila sam da dosta mojih prijatelja sa liste nema tamo. Tako da, ukoliko želite, prijavite svoj blog. Koliko se sećam, jedini uslov je da blog postoji minimum tri meseca i da se morate prijaviti da biste to mogli da uradite. Neko će pregledati da li blog ispunjava sve šta treba da ispuni i eto :)

Čitamo se :)

Jesam ja obećala onaj pasulj nekome? Malo sam umorna ovih dana, mnoge obaveze su me pritisle, a slabo spavam, pa sam na rezervi . . . ali pasulj nema da omane :)

Pravila sam ga pre neki dan, ali nikako da stignem da vam ga pokažem.

Ovako, bitno je ustati rano i staviti pasulj da se kuva. U vodu, običnu, bez dodataka. Kako provri, voda se menja. Što više imate nerava i vremena, to bolje. Kod mene je to mama radila, mislim 3-4 puta.

U međuvremenu izdinstati luk u dubokoj šerpi, onako taman, da bude fino mekan, sa maaalo vode i jednom do dve šargarepe. Ja ih rendam na kolutiće, te bude tanko i brzo gotovo, a i lakše mi je tako. Dakle, izdinstati luk sa šargarepom, te dodati pasulj koji je prethodno skuvan, da se još malo dinsta, uz obavezno mešanje. Ubacila sam i malo peršunovog lista.  Sve to izgleda ovako.

Zatim po receptu treba dodati brašno. Ja ga izbegavam, ali sam dodala malo slatke mlevene paprike (zaista malo), vegetu, dobro promešala i sipala u tepsiju i pravac u rernu.

Na nekih pola sata, otprilike. Izvaditi i ponjupati. Izvrstan je, još jedna prednost je što je posan :)