Kada se setim vremena kada sam dnevno dobijala po dva-tri pisma . . . sanduče navek puno, da li pisama, časopisa, knjiga, fanzina . . . i onda je i ‘nova’ tehnologija došla i do Srbije i jednostavno je sve to prestalo. I nekako smo svi postali lenji. Iskreno, ne sećam se kada sam mail kucala duže od dva-tri minuta i kada je bio duži od recimo A4 stranice (ustvari, nikada nije bio duži od A4 stranice :D ). A pisala sam pisma relativno dugačka. Iako mnogo brže kucam nego što pišem. Najduže pismo koje sam dobila je dugačko 16 stranica :D  Impozantno! Čitala sam ga ceo vikend hehe . . .

Jednom sam drugarici poslala pismo i na poleđini plave koverte otkucala (na pisaćoj mašini) Okružni Sud Novi Sad :D Nažalost, ona je bila na nekom skupu izviđača u momentu kada joj je pismo stiglo, pa sam prepala njenu mamu :D ipak su me i posle toga primali u goste :D

To je trajalo negde do bombardovanja . . . posle je prestalo dopisivanje. Ne znam zbog čega i ne znam sa čije strane. Dopisivala sam se sa velikim brojem ljudi, širom zemlje, ali i iz inostranstva. Posle sam samo pisala pisma drugu koji je bio u vojsci (iako smo se svako veče čuli telefonom :D ), a i to je bilo smešno. Dešavalo se da mu napišem nekoliko pisama i da ne pošaljem, pa pošaljem odjednom sva, samo na kovertama napišem brojeve po kom redu da čita :D Posle mi je on pričao da ga je desetar prozivao za svako pismo posebno, te je mislio da ga zafrkava :D

Uglavnom, mislim da još uvek negde postoji kutija u koju sam odlagala pisma na koja sam odgovorila. Pre nego što odgovorim na njih stajala su na regalu, na vidnom mestu, da ne zaboravim.

Sećam se zima kada sam slala čestitke za Novu godinu . . . po dvadeset i više . . . i dobijala isto toliko, ako ne i više . . . a sada sms ili mail i kraj . . . nekako bez emocije, uglavnom. Nema Unicef karti koje su zaista bile pune topline i najlepših želja uz činjenicu da si možda nekom pomogao kupivši tu čestitku . . .

Uz čestitku jednako ‘cenim’ (da ne kažem volim) i razglednicu. Delić atmosfere sa mesta na kom je neko od mojih drugara/rođaka u tom momentu i činjenica da me se sete :) mi mnogo znači. Imam gomilu razglednica iz celog sveta. I njih uvek nosim sa sobom, gde god da se selim :)

Rado ih primam i rado ih šaljem. Samo dragim ljudima.

Ovo su razglednice koje sam dobila ovog leta.

Ovu priču sam danas dobila od drugarice iz osnovne škole. Jedna je od onih ‘prosledi dalje’, ali je zaista delotvorna. Nažalost i istinita.

Tu blizu sam imao prijatelja, u ovom gradu koji nema kraja.
Ipak dani idu i sedmice lete.
I prije nego se o kreneš, godina je prošla.
I nikada se ne viđamo sa starim prijateljma, jer je život brza i strašna trka.
On zna jako dobro da ga volim, kao i u danima kad sam dolazio kod njega.
I on je dolazio kod mene, ali smo tada bili mladi, a sada smo zauzeti, umorni ljudi.
Umorni od igranja ove glupe igre, umorni od pokušaja da se probijemo.
‘Sutra ću kažem! ‘nazvati Jima i pokazat ću mu da mislim na njega.’, ali sutra dođe i ode, a udaljenost između nas raste i raste, tu blizu, ipak miljama daleko.
‘Evo vam telegram gospodine,’.
‘Jim je danas umro.’.
I to je ono što dobijemo i zaslužimo na kraju.
Tu blizu, nestao je prijatelj.
Ne zaboravi da uvijek kažeš ono što misliš.
Ako nekoga voliš, reci mu.
Nemoj se bojati da kažeš ono što osjećaš.
Posegni i reci nekome šta ti znači.
Jer kada odlučiš da je pravo vrijeme možda će biti suviše kasno.
Iskoristi dan.
Ne žali ni za čim.
I što je najvažnije, ostani uz svoje prijatelje i porodicu, jer su ti oni pomogli da postaneš ona osoba koja si danas.

Negde 2003. ili 2004. (a možda i 2002. ne mogu tačno da se setim) je u NS bio organizovan jednodnevni festival, ako ga mogu tako nazvati, na kom su svirali bendovi (možete videti na slici i koji), između ostalog i Debeli precjednik, koji su tada prvi put svirali u Novom Sadu, a mislim i u Srbiji uopšte. I, devojka koja je to organizovala (ulaz je bio besplatan, ali ograničen) je mene i jednu moju drugaricu pitala da budemo u hostingu, doći će bend iz Sarajeva Skroz i bend iz Osijeka, Debeli precjednik, pa da ih ‘zbrinemo’. Ja oduševljena, godinama slušam ‘Debele’, a sada ću ih i upoznati, ma extra, plus ću biti plaćena za to, odlično. Ne znam iz kog razloga, ali smo morale u 10h da budemo tamo. Ja na posao nikad ne kasnim, u 10.00h smo se nacrtale u Petrovaradinu, u Enteru tadašnjem (nemam pojma kako se taj klub sada zove, ali verujem da znate na koji klub mislim, i da ne znate, nema veze). Blejale, popile kafu, oko podneva je počelo da stiže piće za backstage, osoblje i učesnike :D što je bilo odlično, samo nije bilo dobro što je tako rano stiglo. Odmah smo počeli da pijuckamo, vreme nekako prođe i dođe 17h kada stigoše momci iz benda Skroz. I eto, pripadoše meni i ja sam otišla sa njima (do stana u kom će prespavati da ostave kofere, pa do Ribarca na večeru, pa nazad za Petrovaradin, što nije bilo nimalo lako, jer su doputovali kombijem, a ja nisam vozač :D no, snašli smo se. Moram reći da su izuzetno fini i kulturni momci, sa manirima i svime što sam mogla i što nisam mogla od njih očekivati. Svaka čast). Malo mi je bilo krivo što ću propustiti da bolje upoznam Debele . . . ali šta sad da radim. U koliko sati smo stigli u Enter pojma nemam, znam samo da je bilo prepuno i da smo jedva ušli (ne mogu da pronađem akreditaciju sada da je skeniram, a kao da sam je negde skoro videla, no imam jednu propusnicu, skenirah je – pogledati ispod teksta) i naravno, odmah u backstage. Tu se upoznah sa članovima benda Debeli precjednik i veoma iznenadih kako su ‘mladi’. Iskreno, do tada sam gledala Hladno pivo i KUD Idijote uživo, te sam očekivala ljude koji će biti barem 15 – 20 godina stariji od mene, kad ono, maltene vršnjaci. Blesavi totalno. Pili smo pelinkovac iz čaša od 2dl, pokloniše mi cd, siti se nasmejali i napričali i nasvirali/napevali posle . . . Prošao koncert, u backstageu ostalo pića brdo, setim se ja mog drugara (neću navesti ime, zvaću ga po nadimku Debeli, spominjala sam ga u ovom postu – nadam se da neće biti konfuzno zbog naziva benda) Debelog i razmišljam kako da ga uvedem u backstage pored obezbeđenja. Mogu da izmem akreditaciju od nekoga (ako mu dam moju, ja ću ostati napolju), da ga provedem i da vratimo akreditaciju. I pitam ja jednog člana benda Debeli precjednik da mi da akreditaciju da uvedem druga i vratiću mu i lik mi da, nema frke. Odem ja po Debelog, uđemo mi, a on mrtav ladan, sa onom akreditacijom oko vrata (na kojoj je pisalo ‘član benda Debeli precjednik‘), sedne u separe gde su se nalazili članovi benda Debeli precjednik. Seo čovek, uzeo cugu i uživa. I nema pojma sa kim sedi. Sela i ja kod njih i svi se opet raspričali, oni umiru od smeha, ovaj ne konta i pita njega basista (parafraziram): “A iz kog si ti to benda?” i smeška se, a Debeli ni manje ni više, gura mu onu akreditaciju pod nos i kaže: “Pa iz Debelog precjednika, zar ne vidiš šta piše?”, svi u separeu plačemo od smeha. Nastavlja basista: “Stvarno, a šta sviraš?”, i Debeli mu mrtav-hladan i sav važan odgovara: “Bas”. :D

Posle kolektivnog plakanja od smeha smo mu objasnili zbog čega se smejemo, pa se onda i on smejao sa nama . . . :D

Uglavnom, zbog ove dogodovštine sam sve ovo i pisala . . . rekla sam Debelom da ga više nigde ne uvodim :D jer od toliko mesta, on baš tamo da se uglavi . . .

A zašto u posveti na cd-u piše Mariji vegeti ću ispričati nekom drugom prilikom :D

posveta na cd-u

propusnica, strana 1

propusnica, strana 2

Bendovi koje sam slušala u srednjoj školi :)

eh, koliko energije, i to pozitivne, sve pršti :D pesme moje mladosti :)

enjoy!

http://www.youtube.com/watch?v=_BDrrxKWtVc

http://www.youtube.com/watch?v=4l6rV4lILHM

http://www.youtube.com/watch?v=eEOZA2k3Plw

http://www.youtube.com/watch?v=jFkpCwOaxPM

http://www.youtube.com/watch?v=jXBY5nJDz_k

http://www.youtube.com/watch?v=vM8EoD7ceIw

http://www.youtube.com/watch?v=cJNk3hAGZHw

jedva odabrah :)

Izašla je iz kupatila u hodnik, ugasila svetlo i zatvorila vrata. Oh, mrak je. Kako to da nisam upalila svetlo u hodniku . . . – pomisli, dok joj lagana uznemirenost prođe kroz telo i um.

Klizi rukom po zidu. Traži kvaku. Zenice joj se šire, instinkt je upozorava na opasnost. Vraća se polako, ide unazad, opreznošću životinje. Kvake nema. Počinje da je hvata strah. Panično traži bilo kakav orijentir. Sijalicu od bojlera, senku, bilo šta, da zna gde se nalazi. Ali u hodniku je potpuni mrak. Tama je obavija. Kruži oko nje i pokušava da prodre u nju. Ona uporno mlatara rukama pipajući gole zidove koji joj se čine ogromni. Kilometarsko ogromni. Gubi dah, počinje da se guši, strah je obuzima celu. Zna da je u svom stanu, da je na sigurnom, ali je strah jači i urođena želja za preživljavanjem je tera da se bori protiv tame. U momentu kada otvara usta da vriskom potraži pomoć udara šakom u tupi istureni predmet. Kvaka. Ah, kako sam smešna, tražila sam je previsoko, odahnula je. Tih nekoliko sekundi joj je bilo predugačko i potpuno su je iscrpile.

Ulazi u dnevni boravak. Za svaki slučaj baca pogled na ulazna vrata. Sigurnosna brava je aktivirana. Osmehnula se. Laknulo joj je. Otkad je bila sa njim na kafi, ne spava mirno. Zašto je to prihvatila? Ni sama ne zna. Valjda zbog prošlosti, zbog sećanja. Očekivala je da će razgovor teći u drugom smeru. Da će razgovarati o danima koji su protekli od njihovog poslednjeg viđenja. Satima se spremala, doterivala. Blistala je kada ga je ugledala da je čeka. Mahnula je. Odmahnuo je i pošao prema njoj. Kada su se približili jedno drugom paralisala se.

Bože, i dalje je jednako lep.

Miris koji joj je tako poznat opijao ju je. Kao začarana lebdela je pored njega. Nešto ju je pitao, nešto je odgovarala, ne seća se šta. Seli su u elitni kafić. Tu su bili za njen rođendan pre dve godine. Kada joj je priredio iznenađenje. Ah, kako je bila srećna! Stare emocije su se vratile i gledala ga je zaljubljeno, kao da su i dalje u vezi . . .

Pored njih je prošla devojka sa punom korpom ruža. Nije obratio pažnju. Trgla se. Uvek bi joj kupio ružu. Neprimetno se nadurila, napućila je usne i uvređeno ga slušala. Pa ona je bila njegova princeza, kako se sada tako ponaša?

Pričao je o poslu, o psu kog je kupio posle onoga što mu se desilo sa njom, kako je pas najvernije biće koje i postoji i slične stvari. Gledala ga je i ćutala. U ustima joj se stvarao gorak ukus poraza, odbačenosti. On je bio miran. Ozbiljan. Proračunat. Nasmešila se. Zna da je voleo njen osmeh. Nije reagovao, kao da ga nije ni video. Nastavio je da priča. Glas mu je postajao sve oporiji. Kao osećaj kada rakija prođe kroz grlo. Rezak. Odjednom je počela da oseća mržnju uperenu ka njoj. Uplašila se.

Idemo, naredio je oštro. Pogledala je oko sebe. Kafić je bio prazan. Ostavio je novac u knjižicu sa računom, uzeo svoj mantil i krenuo. Ona je uzela svoj kaput i nemo išla za njim. Ispratio ju je do kola. Kada mu je poželela laku noć prošaputao je: Jelka, uništila si me. Posle onoga nisam isti. Ne mogu da radim onako produktivno, ne mogu da nađem devojku, ne mogu da se sredim. Ja ne postojim! Zato i nemam šta da izgubim. Uništiću i ja tebe. Vratiću ti sve!

Bez reči je ušla u auto. Ne seća se kako je ušla u stan. Plakala je satima i kroz jecanje ponavljala: Bojane, nisam htela da te prevarim, nisam, života mi!

To se desilo pre dva meseca. Uspela je da se sredi i vrati u normalu. I dalje je radila kao model, veoma uspešan i poznat. Polako je zaboravljala na negativan susret sa Bojanom. To jutro se kao i svako čula sa mamom kada je ustala. Uključila računar i proverila poštu. Iznenadio ju je mail od njega. Sa strepnjom ga je otvorila. Bio je prazan. Zbunila se. Možda je greškom poslat. Mahinalno je prodrmala glavom, kao da želi da negativne misli otera od sebe. Zatim je otišla na probu kostima koji je trebala da nosi na snimanju za neki katalog. Kada je došla kući bila je iznurena, samo se skinula i utonula u toplu kupku koja je uspevala da je opusti svaki put.

Tišinaaa . . . konačno tišina . . .

Iako ju je stres nadvladavao, te je zato i uhvatila panika u mraku dok je tražila kvaku, trudila se da bude smirena. Meka, nežna, mirišljava, ogrnula se bade mantilom i krenula ka spavaćoj sobi. Ušla je i pritisnula prekidač. Zatvorila je vrata i okrenula se. Vrisnula je. Bojan je sedeo na njenom krevetu. Nemo ga je gledala, ne pomerajući se.

Otkud ti tu u u ??? – nekako je prozborila.

O draga, ne deluješ srećna što me vidiš. Ne brini, navratio sam samo na kratko. Došao da uzmem nešto što je moje i odlazim i neću ti više smetati. – rekao je smireno, čak se i nasmešio. Pružio joj je ružu. Ne, nisam zaboravio da voliš ruže draga. Ovo je ona koju ti dugujem od pre dva meseca.

Šokirana je uzela ružu, nesvesno je pomirisala i malo se opustila. Bojane, kako si ušao? Znam da nemaš ključ, promenila sam sve brave . . . kako to izgledaš, zašto si tako prljav? – izgovorila je i dalje šokirana njegovim prisustvom, ali sada nekako smirenije.

Bojan se nasmešio. Draga, znaš da ja izvršim sve što naumim, rekao je nežno. I dalje te volim. Obožavam te. Živim za tebe. Tačnije, živeo sam – nasmejao se gorko.

Prišao joj je. Sve vreme ju je gledao u oči. Odnegde se čula tiha muzika sa radija. Zagrlio ju je. Bila je uplašena, ali i opuštena, ipak je to Bojan, njen Bojan, čovek sa kojim je planirala da provede ceo život. Zaplesali su. Nežno ju je poljubio u čelo. Zatim u vrat. I dalje me opija tvoj miris draga, šapnuo joj je poljubivši je u uvo. Pripila se uz njega. Bio je prašnjav, ali ona to sada više nije primećivala. Na sve je zaboravila. Zagrlila ga je. Njegova teksas jakna je bila nekako lepljivo vlažna. Pogledala je u dlan i on je bio krvav. Pogledala ga je u oči zabezeknuto, a on se samo nežno i mirno smeškao. Odgurnula ga je. Video je njene krvave ruke i okrenuo glavu ka prozoru. Falilo mu je pola lobanje, a mozak mu je curio niz leđa zajedno sa krvlju koja se sušila i lepila za odeću. Počela je da vrišti. Ponovo ju je zagrlio.

Draga, draga, gotovo je, draga, smiri se.

Jednim udarcem ju je onesvestio. Hladnim oružjem joj je izmasakrirao telo. Obrisao je ruke o pantalone i mirno krenuo ka prozoru. Kao mačka je iskočio napolje i nestao u mraku.

Sačekaću te iza ugla, rekao je i namignuo.

Muzika se više nije čula. Ozbiljan i zvaničan glas spikera je saopštavao najnovije vesti.

Još uvek neidentifikovani mladić, star 32 godine, se bacio pred šleper na autoputu Novi Sad – Beograd. Na sebi ima teksas jaknu i crne somotske pantalone . . .

Rest in peace sweetie, we’ll never forget you!

Već sam potpuno zaboravila na ovo, kada me je ovaj post podsetio da i ja ‘duha za trku imam’ :D

Fotografije su slikane 01.01.2008. u Osijeku na tvrđavi, poznatijom kao tvrđa, negde uveče. Bukvalno jedna za drugom, tako da nema šanse da je to samo mrlja na objektivu ili slično.

slika 1

slika 2