U crnogorski će jezik biti uvedena dva nova slova, “s” i “z”, potvrdio je danas član Saveta za standardizaciju crnogorskog jezika Adnan Čirgić. Čirgić je agenciji Beta rekao da će se delom crnogorske standardno-jezičke norme smatrati i opštecrnogorski fonemi “ć” i “đ”, nastali ijekavskim jotovanjem. Prema objašnjenju Čirgića, to je jedno od pravopisnih načela crnogorskog jezika, koja su sadržana u Predlogu pravopisa savremenog crnogorskog jezika, koji će biti dostavljen Ministarstvu prosvete i nauke Crne Gore. Od 13 članova Saveta za standardizaciju crnogorskog jezika, naveo je Čirgić, za pravopisna pravila glasalo je njih deset. Predlog pravopisa sadrži još šest pravopisnih načela, a prvo glasi da je model za crnogorsku standardno-jezičku normu zajednički opšti jezički sloj, koji pripada svim autohtonim crnogorskim građanima. Drugo načelo se odnosi na poštovanje pravila “piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”, a treće da je ijekavica normativna u skladu sa crnogorskom tradicijom i savremenom upotrebom.
Jedno od pravila tiče se kodifikacije standardnog crnogorskog četvoro-akcenatskog sistema sa dužinama. Prema jednom nacelu, u crnogorskom jeziku nehe biti jezičke arhaizacije, niti će se normirati lokalizmi, dijalektizmi i privincijalizmi, koji su izvan opšte savremene upotrebe u Crnoj Gori.
Posebnim pravilom je dogovoreno da se u svemu ostalom, osim ako drugačije ne nalaže savremena crnogorska jezička praksa, neće odstupati od pravopisa srpskohrvatskog jezika koji je do sada bio u upotrebi u Crnoj Gori. Član Saveta za standardizaciju crnogorskog jezika Rajko Cerović rekao je, takođe, Beti da su pravopisna načela bila polazni materijal za diskusiju o crnogorskom jeziku. Cerović je naveo da pravopis crnogorskog jezika “neće biti tako brzo usvojen”.

Beta

Ja pala od smeha pojedinim izjavama . . . ok, jezik se menja i normiranje je neizbežno, ali neke stvari su me zaista zapanjile :)))

Šta vi mislite?

Suprug moje jako dobre drugarice je programer, te mnogo vremena provodi pred računarom. Jednom prilikom mi je ona pričala kako on i njegove kolege imaju na poslu neki program koji ih na određeno vreme (koje oni nameste) podseti da se malo fizički aktiviraju, da ne bi došlo do neke fizičke ozlede ili oštećenja usled dugovremenskog sedenja. Program se zove workrave i možete ga besplatno skinuti sa ove adrese.

Ima tri vrste pauza, micro pauzu, pauzu za odmor i dnevni limit.

Naravno, sami određujete vremenski period na koji će se podsetnik uključivati.

Vežbe su određene za delove tela kojima najviše smeta duži boravak u tom položaju, vrat, ruke, šake, kičma.

Izuzetno je lagan za rukovanje, simpatičan, pre svega koristan. Podržava Windows i Linux.

Zahvaljujem se Imili i Ivladu, mnogo :)

Reče mi otac prošle nedelje da ćemo za vikend da kuvamo paradajz, zimnica se sprema. Naravno, nikada nisam bežala od rada, kažem ja da važi, te se odlučim da to bude subota, pošto sam mogla da biram dan.

Zove on u petak popodne sa sela i kaže da je bolje da ja odem da prespavam tamo, pa da počnemo rano, nego da se cimam ujutru . . . pa reko’ jeste vala. Ubacim u torbu mp4, mob i zapucam na selo. Osam km od Novog Sada. Kao i da nisi na selu (nemam tamo baku ni deku, to je kuća koju su moji roditelji napravili). Stigla sam negde posle 21h, ušla u moju sobu, kad ono nije uragan bio, štaviše, sređeno sve :)))

Poigram se sa decom (bratovljevom) i ubacim u krevet koji je mnogo udobniji od ovog mog skrnavog fejkerskog kreveta ovde. I zaspim u ponoć :D Da, ni ja ne verujem , ali nisam imala nikakvu zabavu, tv nemam u sobi, stari računar sam poklonila bolnici, mp4 je zakazao na puštanju filma koji sam mislila da pogledam, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da spavam. Milina.

Probudi me tata oko 7h, ustanem čila, odmorena. Obučem se i u traženje celerovog lista po selu. A oni kao da im tražim ptičijeg mleka. Prvo što sam na selo otišla u patikama, pa sam obula neke mamine papuče koje su me žuljale (od tri para papuča koje sam menjala u toku dana sam ‘zaradila’ osam žuljeva na različitim mestima na stopalima. Scholl je izvikan. Nigde Kineza kada trebaju, da sam naišla kupila bih kod njih neke papuče a ove bacila u pm), drugo, slali su me svuda po selu, idi pitaj u onu kuću tamo pored apoteke, oni imaju, naravno da im je nestalo baš malopre i tako na nekoliko mesta. Sat vremena sam lutala po selu i nađem na kraju u prodavnici povrća nedaleko od naše kuće :D ne znam kako mi nije palo na pamet ranije da tamo pogledam.

Nismo se gnjavili ljuštenjem paradajza, već smo kupili već pasiran, kako oni kažu, čorbu. 150 litara (malo li je?). Tako mi svake godine. Kupusa tata kupi i po 300kg pa stavljamo da se kiseli :))) a obavezno na proleće bacimo 200kg :))) paprike sam prošle godine ispekla 150kg, morali smo da kupimo novi zamrzivač, jer nije moglo u jedan da nam stane. Tako da sada imamo tri zamrzivača i jedan mali na frižideru. Kako tata kaže, bolje da ima nego da nema. Nego, da ne dužim. Ja se vratila sa celerom i paprikom, kad ono ‘čorba’ u oraniji, vatra podložena. Ubacili smo malo celerovog lista i paprike i to je izgledalo ovako

Dok se to polako zagrevalo mi smo prali flaše. Koliko god da smo ih oprali kad smo potrošili paradajz od prethodne godine, opet su prljave. A ja vidim svaku tačkicu, još perfekcionista, pa je meni pranje išlo malo sporije . . .

Dok smo mi prali flaše, čorba u oraniji je polako počela da vri . . .

Zatim malo više da vri . . .

Bitno je mešati je, da ne bi ‘uhvatilo’ po dnu . . .

Zatim je tata dodao (oko 50 litara je jedna ‘tura’ u oraniji, dakle oko 40 litara smo dobili po turi) konzervans i so. Mislim da je stavio oko 300 – 400 grama soli i tri konzervansa.

Zatim se još malo kuva i sipa u flaše. Treba paziti da se ne ukuva suviše, jer će biti previše gust. Mada, moja mama voli kad je malo više gust paradajz sok. Kada se sipa u flaše, treba u svaku sipati prvo malo, da se flaša ugreje, da ne bi pukla.

Zatim dosuti do pola flaše, pa na kraju napuniti.

Svaku flašu je potrebno obrisati (ukoliko se nešto prolilo sa strane, a meni se naravno maltene na svakoj prolilo) i dooobro zatvoriti.

Prvi put ove godine koristimo plastične čepove, pa ćemo videti kako će se pokazati.

Flaše napunjene paradajzom umotati u nešto da se ne ohlade brzo. Mi smo ih umotali u staru ćebad koju inače koristimo za to i odneli u podrum, da se polako hlade. Zatim smo oprali oraniju i postupak ponovili još dva puta. Na kraju pospremili sve (ja zaradila dva gadna trna i malo sam pekmezila, ali sam ih uspela izvaditi. Ipak mi se zagnojio prst, ali nije strašno). Izgorela sam jako, tako da još uvek ispaštam zbog mog nesmotrenog izlaganju nenormalnoj vrućini i sunčevim zracima. Nisam se setila ni kačket da stavim ili neki šešir . . . nema veze. Meni je bilo lepo, ja ovo volim da radim :))) Krajnji rezultat je izgledao ovako, a kada ga probam tek ću videti, kak’a je paradajz čorba :)))

Pojavismo se na mestu skupa deset minuta pre zakazanog vremena. Dakle, u deset minuta do devet. Fino sređeno, mesta dovoljno, odlično. Srela sam neke koleginice, pa smo malo razgovarale o fakultetu i tako . . . Propustila sam jučerašnje otvaranje i, iskreno, sada mi nije žao. Osim što je početak druge večeri kasnio pola sata (?!), nije mi ništa pružio. Ili me je Prosefest razmazio? Malo me je nervoza hvatala što stojim tamo, a mogla sam da budem kod kuće da učim, još sam imala jedan dogovor za kasnije . . .

No, u pola deset je počelo.  Program je otvorio duet, violina i kontrabas, ok, ne bih da komentarišem. Vladimir Tasić, zbog kog smo i išli je izašao posle nastupa dueta, bukvalno pročitao (odlomak ili pripovetku, ne znam, jer nisam čitala, a niko nije rekao) i otišao . . . Mislim, mogla sam i ja da pročitam kod kuće. Posle njega je ‘nastupio’ autor iz Mađarske koji je čitao na jeziku na kom je i pisao, koji ja, naravno, ne razumem . . . prevod je usledio na kraju . . . Ne znam, možda sam previše očekivala . . . ali je ovo takođe velika manifestacija, kao i prethodno pomenuta . . . mogli su malo bolje organizovati. Ne znam da li je kasnije bilo reči autora i učesnika ove druge večeri, ja sam razočarana otišla. Duže sam čekala da počne nego što sam prisustvovala. Garant sam previše očekivala. Šta ja znam, osećam se nekako iznevereno. Nadala sam se barem nekoj rečenici . . . bilo čemu . . .

Čisto da napravim razliku (nažalost večeras ovo nisam snimala), stavila sam dva filmića sa Prosefesta koja je jedan dečko montirao od niza snimaka koje sam napravila fotoaparatom na festivalu. Zbog toga je ton malo lošiji i slika nije baš naj naj . . .ali ćete fino videti o čemu se radi i o čemu pričam.

Na prvom je otvaranje (Milorad Pavić i Sava Damjanov u Matici), dodela nagrade Milovan Vidaković ovogodišnjem dobitniku Alberto Mangelu, zatim deo programa. Simultano prevođenje, za tekstove koje su autori čitali na stranim jezicima bio je postavljen video-bim preko kog smo mogli pratiti tekst na srpskom, ukoliko je bilo potrebno. Takođe, imali smo mogućnost da posredstvom maturanata novosadskih gimnazija, koji su vodili program, saznamo mnogo o radu, životu, književnosti, načinu pisanja, lektiri i literaturi, i u globalu razmišljanjima pisaca koji su bili na festivalu. I na kraju da vodimo direktan razgovor sa autorima, da li preko prevodioca ili direktno, nebitno je, zavisi od jezika na kom je komunikacija vođena. Verujte da je sat vremena bilo zaista malo, kakva je bila organizacija i trud ‘učesnika’ Prosefesta. Ovo večeras nije bilo ni blizu. Žao mi je što to govorim, ali ni blizu.

Treći Međunarodni novosadski književni festival, uz učešće oko 40 domaćih i 27 inostranih pisaca, počeo je danas i trajaće do subote, 30. avgusta.
Lokacije na kojima će poznata svetska i domaća imena književnosti čitati stihove i družiti se sa Novosađanima zavise prvenstveno od vremenskih uslova. U slučaju lepog vremena Festival će biti održan na Platou na Trgu mladenaca, ali i u Svečananoj sali magistrata, Klubu Drušva književnika Vojvodine, kafeima Oblomov i Bistro i Gradskoj biblioteci.
- Više od polovine učesnika činiće pesnici, ali imaćemo i vrlo značajnih proznih pisaca. Svake festivalske večeri po nekoliko umetnika na nekoliko lokacija u gradu čitaće svoja dela – kaže direktor festivala i predsednik DKV-a Jovan Zivlak.
Na festivalu će 49. put biti uručena Brankova nagrada, koja se dodeljuje za najbolju prvu knjigu pesama autora starog do 29 godina. Ove godine nagrada je pripala dvadesetdvogodišnjem Danetu Komljenu iz Banjaluke, za knjigu pesama „Ubica zečeva“. Međunarodna nagrada „Novi Sad“, za doprinos svetskoj književnosti, ove godine biće dodeljena nigerijskom romanopiscu, pesniku, dramskom piscu i esejisti Benu Okriju, koji živi u Londonu.
Za sve ljubitelje slem poezije prvi put u okviru Festivala biće organizovano dvodnevno takmičenje u kasnim večernjim časovima u kafeima Novog Sada.

Izvor: 24sata

Ja nisam stigla danas da odem, ali se nadam da hoću sutra :)

Ko je bio neka ostavi utiske!

Detinjstvo koje sam ja imala je bilo detinjstvo kakvo se samo poželeti može. Ja imam ubedljivo najbolju mamu na svetu :))) Ona se potrudila da moje detinjstvo od najranijeg doba bude ispunjeno mnogim stvarima, da se moja ličnost počne razvijati od malena i imala je mnooogo strpljenja . . . Bila je učiteljica, preko trideset godina je radila sa decom. Obožavala je svoj posao. Kada ponekad razgovaramo o tome, kaže da joj jako nedostaju deca, da bi, da je zdrava, sada ponovo ‘krenula u prvi razred’ sa njima :) Moja mama je bila proglašena za učiteljicu decenije :) Već je osam godina u penziji, a neretko nam zazvoni telefon, zovu je njeni bivši učenici ili njihovi roditelji, da je pitaju kako je, da je pitaju za zdravlje.

Sećam se, da mi je pravila figurice od gline, mace, kuce, Saru Kej. Bojila ih je i lakirala, pa je u njih ubadala zihernadle ili im pravila rupice, te sam imala brošiće ili priveske kakve sam želela. Pravile smo svašta zajedno, od saksija, preko posudica, mozaici su mi išli (imala sam strpljenja), maske, ogrlice, narukvice, kape koje nose samo princeze. Ona je i šila često i mnogo. U vrtiću sam uvek imala najoriginalniji kostim na maskembalu, jer joj nije bilo mrsko da sedi i danima šije nešto što ću ja samo jednom obući. Jer je znala da će me to usrećiti.

Slikale smo zajedno otkad znam za sebe. Joj, šta sve ta žena nije pokušala da bi me naučila da crtam :D džaba, kada sam ja antitalenat :D a ona je držala likovnu sekciju u školi u kojoj je radila.

Nešto što je ostavilo najveći uticaj na mene je muzika. Pevala mi je oduvek, kupovala ploče i kasete Kolibra i kasete talentovane dece koja su pevala dečije pesme. Kada sam napunila šest godina upisala me je u muzičku školu i muzika je postala moja svakodnevnica. Gledale smo dečije festivale na televiziji zajedno, iz naše zemlje, ali i inostranstva, dobro se sećam i miša Điđa koji je vodio italijanski festival za decu :)

Pre neki dan sam na youtube-u naišla na pesme koje mi je često pevala. Neke smo pevale zajedno uz gramofon ili kasetofon, a neke same . . . ova mi je bila jedna od omiljenih

Zeko i potočić

Uz nju mi je pevala još jednu, koju nisam uspela da pronađem, tekst ide ovako (tačno mogu da se setim izraza njenog lica dok mi peva, iako je prošlo dvadeset i više godina od tada):

Trči zeka iz daleka,

oblio ga znoj.

Trči jadan, žedan, gladan

i uziše: JOJ! (ovde jako razrogači oči i promeni glas)

Prepao se

jer je neko povikao: STOJ! (promeni glas)

(pa pokaže u mene rukom, kao da ima pištolj, a ja dignem ruke kao da se predajem)

pa će brzo da se skloni

u kućerak svoj.

Hehe, volela sam tu pesmicu :) Ma, volela sam sve pesmice. I volela sam i da sviram i da pevam . . . i dugo nisam mislila na ovo, čak sam i zaboravila, dok slučajno nisam preko Kolibrića naletela na mnogo pesmica koje su obeležile moje detinjstvo i moj život . . . Neću nikada moći da se dovoljno zahvalim mojoj mami, ni da joj se odužim . . . a nekako i ne umem da joj (po)kažem koliko je volim . . .

Moja mama divno priča

Ovo su moje omiljene pesmice od Kolibra. Neke od omiljenih, jer bi bilo stvarno previše da ih sve okačim. uživajte! :)

Ko ko ko kolibri

Najlepša je zemlja moja

Pozdravite moga tatu

Moja mašta

Najlepša mama na svetu

Olivera

Trgoh se. Nekoliko trenutaka je potrebno da dođem sebi. Opet ružan san. Lice mi je mokro. Uvek ružno sanjam kada odlučim da dremnem ’još malo’. A uporno dremkam ’još malo’, svakodnevno. Možda bih ih svakako sanjala, ko zna. Potresa me sadržina sna. Ne sanjam terorističke napade, ubistva, krv, čudovišta, nepoznate predele, nesreće ili prirodne nepogode. Moji košmari su zasnovani na mojoj psihi. Heh, podsvest zna čega se najviše plašim, te se toga oslobađa u snu. Samo tako i može da se oslobodi, jer joj drugačije ne dozvoljavam.

Ustajem. Mehanički odlazim do kupatila, piškim, umivam se, perem zube. Zatim vraćam u sobu i oblačim. Osećam se jadno. Kao i svaki put kada sanjam zahtevne snove. Toliko zahtevne da ne mogu da ih se oslobodim na javi.

Nismo u vezi skoro sedam meseci. Znam šta bi sada rekao. Mojom krivicom. Jeste, moja je. Nije mi bio dovoljan povetarac koji me je milovao, htela sam košavu. A dobila oluju. Jebi ga. Nezgodno je to što je veoma teško kontrolisati prirodu. Čovekovu prirodu. Planirali smo zajednički život, porodicu, godišnje odmore. Zaista smo uživali dok smo provodili vreme osećajući miris i ukus tela onog drugog. Ne znam da li sam ispravno postupila. Možda je trebalo da učiniti drugačije? Ne znam kome da postavim to pitanje, pitanje koje me ubija.

Ne živi se od ljubavi je dobro poznata rečenica koja je toliko puta ponovljena da je prešla u frazu. Zašto moramo da budemo realni? Zašto ne možemo da plutamo u snovima? Eh, kako je za snove malo potrebno. Ali me uporno neko vuče unazad.

Uzimam mobilni i ubacujem ga u torbu. Neće mi trebati, ne znam zbog čega ga i nosim. Ali ga ipak nosim. Tu je i omiljena knjiga, koju čitam po hiljaditi put. Zbirka pripovedaka koje obožavam. Ti si mi je poklonio, kada smo pre dve godine bili na letovanju. Kartonski cvetić koji mi služi kao graničnik mi se smeška dok ga priklještenog među tvrde korice zlatne knjige stavljam u torbu. Novčanik i cigare. Žvake, sjaj i ključevi.

Obuvam se, izlazim. Stavljam naočare za sunce, da me ljudi ne bi zagledali. Oči su mi natečene od suza sa kojima sam se probudila. Izgleda da je danas jedan od onih dana. Nisam znala da čovek može toliko da plače. Nikada nisam bila plačljiva osoba.

Ubija me to što si mi sada daleko. Iako nismo zajedno, deli nas zamišljena crta do koje mogu da stignem na dva načina. Samo nisam sigurna koji je pravi. Koji se završava u tvom naručju.

Čeprkam po displeju mp4 plejera koji si mi ti poklonio. Ništa za chill. Koja ironija. Puštam bend da urla. Da mogu i ja bih. Kada sam te ostavila rekao si da bi vrisnuo do neba samo da možeš. Sada razumem.

Tvoja baka mi je pre mesec dana rekla da si otišao preko, kod mame. Verovatno se zato ne javljaš. Tešim li se?!

Stojim na semaforu. Crveno za prelaz, kola maltene nigde. Ogroman bulevar. Čini mi se još većim. Ogroman, pust. Nedelja, vreme ručka. Uvek sam mislila da je nedelja odvratan dan, dan za umiranje, dan koji nosi smrt sa sobom, koja leluja i ispunjava sve njegove pukotine. Sunce me smara, iscrpljuje svojim štipanjem za obraze na kojima su se suze odavno pretvorile u so. Strašno sam umorna, psihički iznurena. Počinjem da se pitam zbog čega li sam izlazila, ne znam kuda sam pošla, nisam se nikom javila . . .

Počinje moja omiljena pesma.

Another day wont come to rescue you again, no good morning.

Sa početkom refrena uključuje se zeleno svetlo.

Prepao me je. Više sam se uplašila nego što me je bolelo. Jedva uspeh da ga vidim, krajičkom oka, pre nego što me je srušio i pregazio. Počela sam plakati, ali više od straha nego od bola. Bolelo me je samo u početku, kratko, ruka i oko grudi, i odmah je prestalo. Nepomično sam ležala, mrdajući prstima na rukama i nogama. Ok je, nisam jako povređena, osećam i ruke i noge. Imala sam sreće, s obzirom da me je udario kamion. Pomislila sam kako će me mama izgrditi, kako će se uplašiti kada dođem kući poderana i ispričam joj šta se desilo.

Ustala sam i izvukla se ispod točkova. Vozač je otrčao do prodavnice prekoputa. Prošlo mi je kroz glavu da je sebičan, nije pogledao kako sam, odmah je otišao u prodavnicu, sigurno da bi se osvežio po ovoj vrućini. Sela sam na bankinu i malo se uredila, popravila garderobu, obrisala lice, namestila kosu.

Sirene. Policija. Hitna pomoć. Odjednom gomila ljudi, koja se činila nekako nestvarna naspram pustoši koja je do malopre vladala na bulevaru. Svi su mi bili kao u izmaglici.

Tada si se pojavio. I dalje u šoku, ustala sam. Nasmejan, sa onim tamnim cvikama na očima, u bermudama koje sam ti kupila. Lepo očešljan, doteran. Kada sam prišla, zagrlio si me i bez reči me nežno poljubio u slepoočnicu. Kao i uvek. Zaustila sam da pitam gde si bio svo ovo vreme, da sam se brinula, da mi je žao što sam se onako ponela, da te još uvek volim kao i prvog dana i kako želim sa tobom da provedem ceo život, kada si samo rekao: „Ššššš“ i poljubio me u ugao usana. Skinuo si naočare za sunce i u očima sam videla onaj pogled. Pogled koji mi je govorio koliko me voliš, da bi dao život za mene, da ćeš sve učiniti da budem srećna. Zaboravila sam sve šta se desilo, presrećna uzvratila osmeh i šapnula: „Volim te“. Zaštitnički si me zagrlio i povukao u suprotnom pravcu od mesta nesreće na kom su pokrivali telo neke devojke koja je poginula. Mislim da ju je pregazio kamion.

možda . . . nekad . . . ponovo . . . u nekoj novoj realnosti