Simboli
Satima sedim. I gledam. Satima, danima, mesecima. Pa i godinama. Sedim i gledam. Gledam kako prolazi. Gledam lipu kako cveta. Gledam žrtve koje svakodnevno isijavaju kroz mene. A ja ne činim ništa. Gledam reči koje se kombinuju i upliću u krošnje koje ih zadržavaju i ubijaju. Pa njihovi leševi vijore i podsećaju me kako sam slaba. Gutam knedle. Gutam suze. Gore mi je kada plačem.
Slobodna sam. Samo kada sanjam. Onda trčim daleko i brzo, kroz šume i cveće, ptice i pečurke, lako kao marioneta koja nije svesna svog postojanja. I uvek na kraju nailazim na vodu. Vodu u ranu zoru. Vodu koja je prekrivena maglom. Sunca nema. Trčim u očaju pored vode i ne uspevam da nađem prolaz dalje. Ne smem da zagazim, stene su oštre. Patike su pokvašene. Stajem. Budim se. Gledam.
I dalje. Kako prolazi. A ja ne činim ništa. Hoću u Rovinj. Da vidim gde je živeo barba Dragan. Ne znam ko mi je poklonio tu knjigu. Ni taj ko mi je poklonio ne zna koliko je ta knjiga uticala na mene. Još kao dete čitala sam je desetinama puta uzastopno. Nisam je dugo videla. Selili smo se, verovatno je spakovana u nekoj od kutija. Ili je zaboravljena na nekoj od polica. Nema veze, pročitana je. Tada nisam gledala. Ali me je naučila da vidim i kada ne gledam. Da nije potrebno govoriti da bi se reklo.
Može ponekad da se udahne. Rano, pred svitanje ili kada tek svane. Dešavalo se da mu se otrgne dašak i da ga osetim i predveče i po danu, ali znala sam da pokušava da me prevari. U početku sam vikala: „Jesi osetio?“, ali sam odustala. Polako shvatam da retki osete. Ja još nisam srela takve.
Najgore se što i dalje sedim. I gledam. Podnosim sve bolove koje mi nanosi. Prestao je jedno vreme, odustao. Ali je shvatio koliko ga volim, koliko sam zavisna od njega. Pa se vratio. Volim bol koju mi zadaje. Toliko je božanska da ništa ne mogu uporediti sa njom.
Uvek sam se pitala zašto ljudi plaču pod tušem. Videla sam to nekad u nekom filmu i ostalo mi je u sećanju. Mislim da mi je bilo smešno. Sada znam. Tada suze manje peku.
Ne peku manje, ali brze oticu s vodom.
Suze svuda peku.
Kako mi glupo izgleda kad citam rec:peku. Onako, sama za sebe, bas je tupava rec. Peku.
Ej, skroz te kapiram sve, sam` da znas.
Hvala zelena :)
Uh… taman da kazem da te razumem i da nisam plakao pod tusem kad se setih… jesam…
Jedan dan i jedan prijatelj manje :(
Fine price, malo mracne za noc ali za podne su super. Aj, spisateljice, raspali sa pisanjem :)
i ja sam . . . u rečenici ‘Sada znam’ potvrđujem da jesam. u narednoj i dajem odgovor na to tj iskazujem svoje iskustvo.
žao mi je zbog tvog prijatelja.
verovao ili ne, sve što napišem, uradim to noću.
hoću, hvala na podsticaju!
U sam centar! ;)
Volim noć. Lakše odlutam…
i ja Glorfindel. i ja.
:)