Švrćkam i ja ponekad – part one
Nikako da sednem i da zapišem utiske sa puta na koji sam išla, sad će već mesec dana od polaska . . .
Najavila meni moja sestra od tetke da se udaje. Još negde početkom godine. Ajd reko’ super, jedina je ona ostala neudata (ne računajući mene), sva ostala rodbina mi je daleko, i svi su u braku, tako da doživim i ja da mi se neki rod venčava. I pošto je ona iz Bosne, venčanje će se tamo obaviti, 5. jula. Imam dve tetke u tom gradiću, po imenu Zavidovići, prelep gradić, okužen sa četiri reke, Bosna, koja teče kroz njega, zatim Krivaja koja se na izlazu iz grada uliva u Bosnu (znam još za za Gostović i Mašicu), ja ću malo ranije da odem, taman i njih da vidim. Uglavnom, reče ona pakuj se i dođi ranije, što ja i učinih . . . (moji roditelji nisu mogli da idu, zdravlje im nije najbolje).
I, 30. maja oko pola osam prepodne sačekam ja autobus koji kreće iz Sombora i ide do Tešnja, ali ću ja do Doboja i tamo če me sačekati tetka i teča. Kaže mama obuci majicu na bretele, šta ako bus nema klimu. Ja obučem ipak kratkih rukava i dobro je da jesam. Smrzla bih se! Na 22 stepena je bila klima podešena, zaleđena sam stigla u Bosnu, ali bolje i zaleđena nego skuvana.
Oko 7h bila na stanici i sa nestrpljenjem čekala autobus. Ja jako volim Bosance. Znam da različite priče kruže o njima i verujem da ima istine u tome, ali sam ja do sada upoznala ljude koji su izuzetno obrazovani, kulturni, intelektualci, ljude sa manirima i vaspitanjem. Kako oni kažu, „gradsku raju“. Tako da mogu samo da kažem da (za ove ljude koje ja znam) za Bosance te priče ne važe. Nego, posle ću o tome. Dolazi bus, ja ulazim, sedam, tata mi ubacuje kofer i daje potvrdu, izljubismo se i ja krenuh. Sedim sama. Pogledam, preko puta mene sedi dečko koju god mlađi od mene (kako reče), a pored njega stariji čovek. Iza njih dvojice jedan dekica i ostale i ne vidim. Ovaj dečko što je sedeo prekoputa je iz Sarajeva i priča onim pravim ’sarajevskim jezikom’. Uživala sam nekih desetak minuta slušajući ga dok nisam skapirala da baroniše više nego Minhauzen, te sam uzela mp4, u uši i mirna Bačka. Tek što smo krenuli, pauza. Ajde, kontam, oni idu iz Sombora, pa su se možda i umorili . . . a i ja mogu da popijem kafu. Tu sam upoznala neku finu curu, iz Crvenke, ja joj dala sokić (bez hrane i pića ja ne ulazim ni u gradski bus ;) ko zna šta sve može da me snađe usput, te se ja osiguram, a neće se baciti) i ona, da bi se zahvalila, plati kafu. Bilo mi je malo neprijatno, ne volim kada mi neko plaća, ali je insistirala i eto. Ništa, krenusmo dalje. Ljudi ogladneli i poče doručak. U autobusu cirka 20 putnika, svi razbacani, meni super, ne guram se ni sa kim, niti me ko zapitkuje, slušam muziku i dremuckam. Počeše sendviči da mirišu. Što moja mama kaže, na salamu podrigušu. Da ne kažem smrdi. E, iako sam proputovala ovu ’lijepu našu’ uzduž i popreko i u vis, ipak mi bude ponekad muka usput, pogotovo kada osetim takve mirise (i sada mi je malo muka kad se setim). Ajde, pomislih, poješće pa će prestati, kad ono jok. Pređosmo mi i granicu, smrdiiii da poludim i to mi se sve čini da je negde u blizini mene, stomak mi skakuće gore – dole. Okrenem se ja, izvadim one slušalice iz ušiju i iza ugledam dekicu koji mi se nasmeje. Kada se nasmejao, kao plantažu belog luka da je pojeo, majko moja. Daleko da mi smeta luk, čak i ja volim da ga jedem, ali ne u zatvorenom prostoru i ne naa putu od 8h . . . Pročeprkah po svojoj ’sport bili’ torbi i nađem winterfresh bombone zelene (bez njih ni u wc) i ponudim dekicu. Uze on, zahvali se i muke nam smanjim na izvesno vreme. Posle je on mene drmao (ne čujem od muzike, jelte) i nudio nekim mentol bombonama, ali nažalost nisu mi se jele tada, bolje on da ima . . .
Sledeća pauza je bila na nekoj stanici (mislim da je Bijeljina, ali nemam pojma) ja izašla da idem u wc. I ne mogu da nađem :D svi se vraćaju i pokažu mi u kom smeru da idem, ali njega nema :D cupkala ja tako okolo dok me neka žena nije uzela za ruku i odvela . . . hvala joj :D
Tu krenusmo dalje, i vreme je nekako prošlo, ja razgledala prirodu koja me je fascinirala, kad ono opet pauza. Naiđe ona žena što me je vodila u wc i pozva me na kafu. Ja joj se zahvalim i izvinim, jer nemam marke, samo dinare i eure u velikim apoenima (čuvala sam torbu kao oči u glavi, koliko sam je stezala sve su se ručke izlomile, ali imala sam dosta love, nosila sestri poklon za svatove + džeparac i htela sam da si kupim neke sitnice, tamo je uglavnom sve jeftinije). Međutim ona hajde i hajde, tako da me drugi put častiše kafom u istom danu :D njenoj kćerkici sam dala bonžitu, smoki i vodu, pa mi je bilo malo manje neprijatno . . .
I vratimo se u autobus. Onaj dečko Minhauzen je otišao, ostao onaj čovek koji je naprasno počeo da razgovara sa mnom. Ajde, ja ludača, slušam svakakve budale, ispoštujem i njega. Pita me čime se bavim, gde idem, šta studiram i tako poče priča. Pravi se čova pametan, komunjara stara, hijerarhija je i dalje kod njega u glavi, te misli, ako je stariji, bolje i više zna. Ajd, neka ga, što se mene tiče, neka živi u tom ubeđenju, meni ne smeta. Ali je onda prešao na politiku. Ja sam mu lepo rekla da sam apolitična osoba i da me ne zanima. Počeo je da me provocira. Onda sam mu rekla da možemo da razgovaramo o politici u književnosti i da je to najdalje što ću otići. Jok, udri on po svome. Na kraju me je pitao za koga sam glasala (?!) i kada sam mu rekla da nisam ni izašla na glasanje nastala je drama. A znate mene, samo malo mi treba da ne zaplačem. Da sam mogla da ga puknem, pukla bih ga, i jesam u mislima, pljunula sam ga po sred face njegove nacionalističke glupe, mamu mu . . . uf! Kao što možete videti, po wikipediji, u Zavidovićima pretežno žive muslimani. Pa? Kome smeta neka ne ide. Meni ne smeta. Ja imam tamo dva druga muslimana, ne bih ih menjala ni za brdo zlata ili bilo čega. Moja baka, dok je bila živa, imala je komšinicu koja joj je pomogla više nego iko, pa šta ima veze koje je veroispovesti? (i kod nje sam bila u poseti) U svakom žitu ima kukolja, kaže stara poslovica. Mene ne zanima nacionalnost ili veroispovest, ja te ljude volim i uvek ću ih voleti. Ne, on je meni zvocao dobrih sat vremena zašto ja idem tamo i šta će moja rodbina tamo i bla bla. Na finjaka sam ga otkačila, jedva, dobro me je potresao, ali eto, prošlo je. Jedva sam čekala da izađem iz autobusa i dolazila sam sebi dva dana.
reka Bosna, sa gradskog mosta
