Archive for June, 2008

Pojedini događaji, koji nažalost postaju svakodnevnica, me navedu da se zamislim, da se upitam šta je uzrok ove posledice i, što je najgore, da se iznerviram. I to ne benigno, ne pokretački. Onda se vratim u prošlost. Rođena sam u Novom Sadu. Verujem da je to prednost naspram ljudi koji su rođeni u manjim mestima samo što se kulturološke strane tiče. Mada, moja majka nije rođena u Novom Sadu. I iako njeni roditelji jesu (deda je bio vojno lice pa su se selili), mislim da je vaspitanje njenih roditelja od učinilo mnogo. Tako da, ustvari, nije bitno gde si rođen. Bitno je kako su te tvoji roditelji vaspitali.

Sećam se da sam prvi put u pozorište otišla sa nepune četiri godine. Lutkarska predstava za decu. Imam i slike, koje mi potvrđuju kadrove koje se pojavljuju u mojoj glavi povodom tog događaja. Otada me je mama redovno vodila u pozorište i ponekad u bioskop, kada je bio program prilagođen deci mog uzrasta. Sama sam počela da idem krajem osnovne škole. Svaki put kada me je vodila u neku ustanovu ili na neku manifestaciju, pričala mi je šta mogu da očekujem da vidim i kako trebam da se ponašam. U muzičku školu su me roditelji upisali kada sam imala punih šest godina. Pošto nije imao ko da me vodi, ja sam maltene od prvog časa morala ići sama do škole, autobusom. Znala sam da brojim, pa sam od stanice do stanice izgovarala u sebi brojeve unazad, da ne bih promašila gde trebam da izađem. Jer, ako bih promašila, izgubila bih se, a pomisao na to mi se nije činila privlačnom. Kada sam bila malo starija, oko devet, deset godina sam imala, mama mi je skrenula pažnju da se autobusom vozi još ljudi i da ja i nisam više tako mala i da mogu da stojim i u kjoj situaciji trebam ustati. Pokazala mi je gde i kako da se uhvatim kada uđem, kako da najlakše održim ravnotežu. Možda sada izgleda smešno i banalno, ali je meni mnogo značilo. A to je učinila samo iz razloga što je OSNOVNI RED I KULTURA USTATI STARIJOJ OSOBI U AUTOBUSU, OSOBI SA INVALIDITETOM, TRUDNICI ILI OSOBI SA DETETOM! Naravno da nećeš ustati ženi koja vodi dete od deset godina, ali ako možeš da stojiš, ustupi mesto nekome ko zaista ne može da stoji ili ima poteškoće dok to čini. Od moje osme ili devete godine se nije desilo da nekom nisam ustupila mesto u autobusu, ukoliko sam procenila da je to stvarno potrebno. I radije bih ustala nekom kome ne moram, nego sedela i razmišljala da li sam trebala ustati! I verujte mi, sećam se da su to ljudi stalno činili. I meni kada sam kao mala išla autobusom bez pratnje, ali i ostalim ljudima kojima je bilo potrebno. Znači, nisam samo ja to činila, to je u neku ruku bilo normalno. Danas, kada sam se vraćala sa fakulteta počela je da pada kiša. Naravno, nisam mogla da idem peške kući, te sam ušla u autobus. Velik broj studenata (manje više, pretpostavljam da su studenti) je ušla u taj isti autobus i još su se gurali da zauzmu mesto. U centru je ušlo nekoliko starijih ljudi. Ja gledam i ne verujem! Niko se nije ni okrenuo, gledaju kroz prozor, kao ne vide ili jednostavno strpaju slušalice u uši i ’kuliraju’. Došlo mi je da se nasmejem u neverici, pa sedeli su pola dana na faxu, zar moraju opet da sede? Razočarana, puna prekora njihovim roditeljima izlazim iz autobusa i uputim se ka zgradi u kojoj živim. Usput ugledam Panonsku banku i rešim da platim račun koji sam imala da platim. Ulazim u banku i vidim da rade dva šaltera, na oba stoje ljudi koji obavljaju šta imaju da obave, i stajem u jedan i čekam. Nekoliko sekundi posle mene dolazi jedna starija gospođa, nezahvalno je da pominjem broj njenih godina, ali mislim da nema manje od osamdeset. Ona staje u red pored onog u kom ja stojim i naslanja se na pult. Prilazi joj radnik obezbeđenja i odsečno joj kaže:

- Ne možete tu da stojite, stanite iza one devojke, postoji samo jedan red.

- Ali ja ne mogu da stojim, pa sam ovde stala da se naslonim, odgovara mu gospođa.

- Molim Vas gospođo, pomerite se odavde.

Ispred nje je jedan momak čekao red. Nije bilo dvesta ljudi u banci niti je tuda prolazilo osoblje, pa da je smetala.

- Gospođo, samo se Vi naslonite, ja ću Vas pozvati kada dođete na red, rekla sam instinktivno.

Ne znam, najnormalnija reakcija homosapiensa bi bila, po meni, da žena sme da se nasloni!!! Pa nije sela na pult ili škrabala po njemu ili na bilo koji način simulirala mogućnost njegovog uništenja, a očigledno nije nikom smetala tu.

- Ko ste Vi da ovde pravite red, drsko mi je rekao radnik obezbeđenja.

- Ja ne pravim red, kakav ste Vi to čovek kada ne date jednoj baki da se nasloni, rešila sam da ne popustim lako. Gospođo, idite sedite na fotelju, iako je daleko, ja ću Vas zvati kada dođete na red.

- Tako možete da se ponašate kod kuće, nastavio je drsko čovek koji je izgleda umislio da ako nosi uniformu ima pravo da nastavi da me maltretira.

- Gospodine, ja se sasvim normalno ponašam, a Vi ne možete tako da razgovarate sa mnom, rekla sam i skrenula pogled ispred sebe.

Dražala sam račun u ruci. On je najstavio da me vređa i da mi dobacuje. Odlučila sam da ćutim, jer sve što bih rekla išlo bi na moju štetu, spustila bih se na nivo jednog nevaspitanog i prostog čoveka koji je dobio mesto u banci i sada misli da ima pravo da radi to što radi. Dok je izgovarao sve to šta je izgovarao ja sam, nehotično, pocepala račun. Odvojio se deo koji službenik u banci treba da mi vrati od dela koji zadržava za sebe. Došla sam na red i pozvala stariju gospođu da dođe ispred mene.

- Ali Vi ste pre mene, rekla je.

- Nema veze gospođo, nije meni teško da sačekam pet minuta duže, odgovorila sam.

Baka je prošla i stala, a mene je druga službenica prozvala. Naravno da nije htela da primi moj račun koji je bio pocepan, rekla mi je da idem kući da ga zalepim. Kada sam je pitala da li ona to može da uradi, odgovorila je negativno.

- Nemam selotep, rekla je i pogledala u selotep ispred sebe.

- Hvala lepo, doviđenja, odgovorila sam joj revoltirana.

Na njenoj pločici sa imenom i pločici radnika obezbeđenja je stajalo isto prezime. Ha, nasmejala sam se, okrenula i izašla iz banke jako potresena. Otišla sam do druge banke, u kojoj inače plaćam račune, jer nikada nema gužve i pitala radnicu da li može da uzme taj račun i proknjiži ili moram da idem u Informatiku po novi. Rekla mi je da nema problema i zalepila ga, naplatila, odštampala, odlepila i dala mi moj deo. Sasvim obično, kao da račun i nije bio iz dva dela. Kaže da se često desi da se ta dva dela odvoje.

Čim sam stigla kući sela sam ovo da zapišem. Još uvek sam u šoku. Kuda je nestalo vaspitanje našeg naroda, osnovi red i kultura? Da li su ti pojmovi izašli iz svesti današnjih roditelja i građana? Pa očigledno je da se ne ponašaju samo deca tako, već i odrasli ljudi! Da izgovor tražimo u političkom stanju države i finansijama mislim da ne bi trebalo. Svi smo odrasli u istoj ili barem sličnoj situaciji, pa opet nismo svi isti. Kako je moguće da nema poštovanja prema starijim osobama? Moja majka je bolesna, kako mogu očekivati da će njoj neko pomoći na ulici ukoliko ja ne pomognem nekom? A i da nemaju nikog bolesnog ili starijeg u okolini, kako ne razmišljaju da će i njima jednog dana u budućnosti biti teško da stoje i onda će očekivati da im neko ustane ili da im promogne. A ko će to učiniti kada njih njihovi roditelji nisu vaspitali, pa teško da će oni umeti svoju decu. Zaista se strašno osećam, u gradu koji je univerzitetski, koji ima sve uslove da podigne nivo kulture i obrazovanja građanima Srbije, a u dvadeset i prvom veku se dešavaju ovakve stvari. Tužna sam i nesrećna, jer ne mogu da verujem da nam se ovakve stvari dešavaju. A nije bilo tako.

Šta nam se to desilo?!

Ovu priču sam napisala revoltirana nizom događaja koji su me prosto zatekli. Ne mogu da opišem bes i razočarenje koje sam tada osetila. Ponekad se pitam zašto se utrpam u takve situacije, zašto baš ja moram da reagujem i ispravljam „nepravde“. Eto, moram. Jednostavno sam takva. Ne mogu da podnesem da vidim da se neko pati (a da to može da se spreči) ili da neko maltretira nekog.

Uglavnom, prešla sam na određen režim ishrane pre desetak dana, na nagovor jednog drugara. I, pošto je izbor namirnica koje smeju da se koriste izuzetno sužen, morala sam ići u nabavku. I otišla sam u jednu prodavnicu u centru grada, gde je odličan izbor svega i svačega. I naravno natrpala svašta, ne razmišljajući, vodeći se činjenicom da je tu jeftinije i da će mi se možda sve to jesti, a kad već smem, bolje da imam i tako se desi da ja izađem iz prodavnice sa četiri ooogromne kese u rukama (kada sam kasnije računala, ispostavilo se da je bilo više od 12kg). Pošto nemam kola, a ni položen vozački, bila sam prinuđena da se vratim kući autobusom. Novaca za taxi nisam imala, a da idem peške, ne bih izdržala. I dovučem ja sve to nekako do stanice i sačekam autobus, uđem, kupim kartu i krenem nazad, da ne smetam ljudima u busu, sa onolikim kesama koje sam jedva držala. Prelazim polovinu autobusa, ne gledajući putnike i sa jednom misli u glavi: „Nikad više neću ovoliko nakupovati!“ (btw, to svaki put kažem :D ) I ugledam zgodno mesto gde mogu stati i nasloniti te moje kese i uputim se tamo, kada mi se u jednom momentu obrati jedna devojčica (tj devojka od nekih šesnaest godina, dakle, desetak godina mlađa od mene) sa rečima: „Hoćete li da sednete?“ :o :o :o Ja u šoku! Da sam mogla, izljubila bih je i stavila za primer današnjoj omladini :D Odgovorih joj: „Neću dete (?!), hvala ti, samo ti sedi“ i sa nepromenjenim izrazom lica sam nastavila da se šokiram u sebi. Ladno mi je i presirala :D

Naravno, curica je ostala da sedi i razgovara sa drugaricom, a ja sam se setila mog teksta kako sam napljuvala današnju omladinu i rešila da ispravim grešku. Definitivno postoji problem u odrastanju i vaspitanju današnje dece, kapitalizam i napredak u tehnologiji je veliki uticaj izvršio na to, ali moram da priznam da lepo vaspitanih ljudi i dalje ima (ne poznajem ih ja sve izgleda ;) ) i zaista sam srećna zbog toga. Ipak je Novi Sad i dalje ono što je bio, makar u tragovima.

Šta nam se to desilo?!

Pre tačno 24h, da me je neko pitao da li postoji muško – žensko prijateljstvo, bez razmišljanja bih rekla: „Postoji!“ Nebrojeno puta sam ulazila u polemiku sa ljudima koji su tvrdili suprotno. Samo iz razloga što sam ja verovala da muško – žensko prijateljstvo postoji (i drugarstvo, poznanstvo i bilo koji drugi oblik kontakta, a da nije ljubav prema partneru). Ali, i imala sam razloga da bezuslovno verujem. Razmišljajući o ovoj temi od sinoć a i danas, došla sam do zaključka i zbog čega. Ceo život sam se više družila sa dečacima nego sa devojčicama.

Prvi drug kog uspevam da se setim je Vlada, sa kojim sam išla u vrtić. Često smo se igrali zajedno posle boravka u vrtiću i sećam se da je plakao uvek kada mi mama nije dala da idem kod njega (nisam mogla svaki dan, kao ni on kod mene). Igrali bismo se po ceo dan, slagali „lego“ ili drugim igračkama (više se i ne sećam tačno). Ali smo se zaista lepo slagali, pogotovo što je Vlada uglavnom tukao drugu decu :D sve osim mene :D

U zgradi u kojoj sam živela je bilo više dečaka nego devojčica, pa smo se svi zajedno igrali, od žmurke, vije do „Partizana i Nemaca“ pa čak i fudbala.

Letnje raspuste (do ’raspada’ Jugoslavije) sam provodila kod bake. Tamo sam se igrala sa sinom od prvog komšije. On je bio najbliži. I sada, kada odem tamo, smejemo se kako smo se stalno igrali ’beba’ tj sa lutkama koje su izgledale kao bebe, pravili predstave iza prosrtog ćebeta (koje nam je vršilo ulogu zavese na pozornici), koncerte i maskembale.

Zatim sam u osnovnoj školi (učiteljica nas je tako razmestila) sedela sa jednim dečakom i naravno, provodili smo dosta vremena zajedno u klupi, te smo se i družili. Ali drugari iz osnovne škole su stvarno bili posebni, kao razred smo bili veoma složni, pa smo se nekako svi držali zajedno. Ali bukvalno. Sećam se da smo vikendima išli u šetnje na Petrovaradinsku tvrđavu, svi zajedno. Da, ceo razred, nas dvadesetpetoro je išlo da „istražuje“ katakombe (svih 25 se uguramo unutra :D ), pa na sladoled, pa na igralište. Maltene svakog vikenda. Kao ekskurzija, samo bez nastavnika. Predivan period mog života.

U muzičkoj školi, na orkestru sam sedela pored jednog dečaka, samo nas dvoje smo svirali u tom štimu, te smo se i nalazili samo nas dvoje da vežbamo i družili smo se, kao i sa većim delom učenika sa kojima smo svirali, i dečaci i devojčice zajedno. Uglavnom, uvek sam imala i drugove i drugarice. I to nekako jednako.

Srednja škola je bila drugačija priča (išla sam dve godine u dve srednje škole, i govorim o školi koju sam završila. Nažalost, nisam mogla da izdržim da završim obe. Izabrala sam onu koja je mogla da mi pruži više perspektive u životu). Nikako se nismo slagali kao razred. Ja sam se izdvojila, bila dobra sa svima, ali se nismo družili van nastave (ustvari, jesmo, ali kao pojedinci, nikada grupno). Bila sam dobra sa svima, zašto ne. Ja volim ljude, volim da se družim i prihvatam ih sa njihovim osobinama, svim, i dobrim i lošim (naravno, ukoliko neko nije bezobrazan, tada nemam tolerancije). Želim da pomognem, da se nađem nekome kada mu treba nešto, bez obzira da li je „zaslužio“. Često to ide i meni na štetu, ali ne marim. Sve uvek dođe na svoje, pa ko misli da me prevari može. Jednom. Posle se opametim. Ali je svako kod mene, pri upoznavanju na pozitivnoj nuli i zato ulažem u drugarstvo (ako mislim da vredi). Zovem, dajem ideje, ali i prihvatam pozive i ideje. Posle možemo samo da gradimo naš odnos. Žensko, muško, nebitno, kao ni nacionalnost ili veroispovest, fizički izgled ili materijalni status. Bitno mi je da je čovek, da je „dobar drugar“ i da imamo zajedničkih tema. Ostalo sve može da se toleriše.

Tako sam, na početku srednje škole upoznala dva momka (vršnjaci smo, nismo išli u istu srednju školu), braću blizance. Počeli smo da se družimo, a upoznali smo se tako što smo počeli da razmenjujemo kasete bendova koji su svirali muziku koju smo slušali (i slušamo). Odrasli smo u nesrećnim devedesetim, te i nismo imali mogućnosti da imamo sve, nego smo se dogovarali, ja kupim jednu kasetu, oni drugu, pa se menjamo. Godinu dana kasnije smo počeli da sviramo zajedno (tj samo jedan od njih dvojice, zvaću ga Nenad, iako mu to nije pravo ime) i napravili smo bend. Sada kada se setim tog perioda, mogu samo da kažem da nam je bilo divno. Svirali smo, tj mislili smo da sviramo :D ali smo se nalazili i vežbali, plaćali prostorije za vežbanje od novca za užinu koju nismo kupovali. U bendu nas je bilo u početku šestoro, a zatim petoro. Pre i posle probe smo se Nenad i ja družili, pa nam se vremenom priključio i pevač tog našeg „benda“. Nas troje smo bili nerazdvojni. Igrali smo riziko, monopol, karte, bilijar, svirali, gledali filmove. Zimi smo se sankali, leti išli na pešačenja na Frušku goru (ne samo nas troje, išlo nas je po deset i više, i dečaci i devojčice, ali smo mi bili tu uglavnom). Na raspustima smo bili po 15h zajedno na dan. Kada smo išli na kampovanja, nas troje smo bili zajedno u šatoru, u kolima sedeli zajedno, autobusima i sl. Ako smo išli na letavanja ili bilo kakva putovanja odvojeno, donosili smo jedni drugima poklone, javljali se telefonom, razglednicama. Društvo sa kojim smo izlazili je bilo veliko (preko dvadeset ljudi sigurno) i svi smo se družili, ali kada se dogovaramo nešto, prvo se dogovorimo nas troje, pa onda sa ostalima. Nenad ima vikendicu na Dunavu, pa smo neretko išli tamo, nas troje i još nekoliko ljudi. Jednostavno, bili smo kao „stalna postava“. Naravno, imala sam ja momka i oni devojke, ali oni nisu uticali na naše drugarstvo. Njihove devojke su se uglavnom smenjivale, dok su zajedno dolazile su u društvo, posle ne, ali se znalo kada smo „mi“, a kada se nalazimo s drugim ljudima. Verujte mi, mi se i dan danas družimo. Već preko deset godina. Ni u jednom momentu mi se nijedan od njih dvojice nije sviđao kao momak. A ni ja njima kao devojka. Od početka smo bili drugari i danas smo drugari. Ne viđamo se više toliko često, ali smo i dalje veoma bliski i prisni, uvek tu jedni za druge. I volim ih kao da smo rod. A sigurna sam i oni mene. Ali ništa više od toga tj ništa drugačije. Jednostavno smo drugari, verovatno kakve više neću imati.

Naravno, dešavalo mi se da se neki „drug“ zaljubi u mene. Imala sam tako nažalost prekid jednog dugogodišnjeg drugarstva. Za mene je bio šok. Za njega verovatno i nije. Ali ne želim o tome.

Naravno da sam imala i imam i drugarice, ali sa njima sam je to bilo drugačije. Nekako manje blisko. Čast izuzecima, a ima ih nekoliko. Zaista sjajne devojke kojima se divim i koje poštujem iznad svega.

Imam i drugarice sa kojima se znam godinama i sa kojima „idem na kafu“, ali ta viđanja nisu ni upola toliko česta. Ne kažem da njih ne volim, volim i njih, ali se jednostavno ređe viđamo, manje družimo i to je to.

Moj drug (tj kada nekog prihvatim kao druga) meni ne može biti momak, niti moj momak izlazi sa mnom i mojim drugarima. Tj može da izađe sa nama ako hoće (na neku svirku ili sl), ali uglavnom nije hteo. Jednostavno se zna granica. Ne govorim samo o njima dvojici (Nenadom i ovim drugom), već uopšte. Poslednjih nekoliko godina sam bila u vezi i jednostavno me niko nije zanimao. Imala sam momka i to se znalo i jednostavno me niko nije „startovao“ niti mi se neko mogao svideti. Bila sam „zauzeta“. Od februara ove godine sam sama. Ko je imao dugu vezu zna kako je „izaći“ iz veze i kako se čovek oseća posle toga. Jednostavno, mislim da mi se niko neće u skorije vreme dopasti, barem ne toliko da bih mogla da se zaljubim. Ali osoba u koju se zaljubim sigurno neće biti moj drugar, bilo koji.

Kada upoznam nekog, kao što već rekoh, taj je na nuli kod mene i svima dam šansu, tj zavisi od pristupa, ali veoma sam otvorena i komunikativna po tom pitanju. U kratkom vremenskom periodu se iskristališe da li mislim da bi mi se ’taj neko’ mogao svideti ili ne (govorim o muškom polu, što je ovde i uslovno rečeno tema, muško – žensko prijateljstvo/drugarstvo). Ali ako počnemo da se družimo, to je to. Drugari smo i kraj. Nikad više od toga. Za mene je drugar osoba koju cenim i poštujem, za koju ću ičiniti sve što je u mojoj moći, ukoliko zatreba. Drugar je osoba koja se voli, kojoj želim sve najbolje, želim da bude nasmejan i veseo, da nam je lepo dok smo zajedno tj kada se družimo. Osoba za koju se na neki način brineš, jer ti znači, jer ti je stalo. Ali se bojim da me neko ne shvati pogrešno. Ako ja kažem nekom da ga cenim i poštujem (pa uz to ga naravno i volim, ali ja volim sve ljude, altruista sam) to ne znači da sam ja zaljubljena u njega. Niti da ću biti. Ja znam da neću. Jer nikada ne bih menjala druga (ako je pravi drug) za vezu za koju ne znam da li će opstati. Nikada.

Zato, posle svog ovog razmišljanja dolazim do zaključka da muško – žensko prijateljstvo zaista postoji (ja sam živi primer). Sigurno postoji. Ali samo pod uslovom da oboje veruju u to.

Ovo smo nas troje, u aprilu, kod jednog druga u svadbi :)

Ja sam razmažena. Ne u smislu da se bahato ponašam, da sam nedokazna ili nevaspitana (a često ljudi mešaju raznaženost i nevaspitanost). Nego sam razmažena onako, da mi je uglavnom udovoljavano (ne materijalno tj i materijalno, ali sam skromna, verujte mi). U smislu, od malena mi mama tepa (i dan danas), kada se probudim prva rečenica koju čujem je (uglavnom, nije pravilo, ali dešava se): „Šta će moja curica da doručkuje?“ i tako to. Na taj način. Mislim da nije bilo (razumne) stvari koju sam poželela da uradim/dobijem a da mi nije ispunjena. Kada sam želela da idem negde – išla sam, da napravim nešto – napravila sam, da kupim nešto – kupila sam. Naravno, nisam bila bezobrazna da tražim nešto zbog čega bi moji roditelji ’ispaštali’. Verujem da je većina vas ovakva. Neko više, neko manje. Ali smo slični.

Zbog čega razmišljam o ovome?

Pre neki dan, probudim se ja oko podneva i ustanem i čujem poznatu rečenicu od moje mame (koja je 8 godina u penziji i prilično bolesna, te je stalno kod kuće), šta ćemo za doručak i ja smislim kako mi se jede nešto iz pekare i ona se složi, hoće i ona nešto iz pekare (da ruča). I spremim se, uzmem novac i krenem. Do pekare nemam ni pun minut peške. Svratim i kažem devojci koja radi (a već se i poznajemo, pošto maltene svakodnevno pazarim tamo, ponekad i više puta na dan) šta da mi ostavi, da ne nosim do prodavnice, nego ću u povratku pokupiti. Kaže mi ona da ima jedno, a nema ono što ja hoću za doručak, ali da može da naruči, ako bih malo sačekala. Ma nema problema, kada je neko tako ljubazan, što se mene tiče, čekaću koliko god treba :D I da ne dužim, odem u prodavnicu i pokupujem sve što je mama rekla da nam treba, plus još nekih gluposti (bacam pare na bezvezarije) i svratim u pekaru. Radnica mi je spakovala maminu klopu, a moja ’samo što nije’. I stanem ja sa strane i zapričamo se tu malo, mušterije dolaze i prolaze . . . U jednom momentu (ja sam leđima okrenuta ka vratima i ne mogu da vidim ko ulazi dok ne priđe pultu) pored mene staje jedna devojčica, od oko deset godina, Romkinja (nemam ništa protiv Roma, volim SVE ljude, bez obzira na pol, rasu, veroispovest. U globalu se trudim da eliminišem kod sebe sve tipove predrasuda.). Jedina stvar kod Roma koja me nervira je to što prose. Ok, ko nema uslova da radi (kao to dete), ali onda krivim njihove roditelje koji su to dopustili. Ako ćeš da rodiš, brate, i izdržavaj tu decu. A ne na ulicu, pa nek se snađu. Ima još jedna stvar koja me nervira, taj ’molećivi ton’ kojim se obraćaju. Pa nisam ja debil da moraš da mi cviliš, ako imam daću ti, ako nemam neću i to je. Mada, preferiram da dajem hranu. Kod mene kada dođe neko na vrata da prosi dobiće paštetu. I to je. Zašto da dajem novac nekom ko će ili da kupi cigare za taj novac ili da ga da nekom drugom. Eto ti pašteta, mogu dvoje da jedu i super. To je moje mišljenje. Nego, da se vratim ja na ovu devojčicu. Obrati se ona toj devojci u deminutivima, molećivim glasom. Ja već prevrnula očima, ništa nisam pomislila (nije mi palo na pamet da ja stojim na mestu gde se proizvodi hrana) osim da me nervira to prenemaganje. I dete, sa rečima da će joj vratiti kada bude imala, zatraži kiflu. Ja se zaledila. Kifla košta 20 dinara. Ona nema 20 dinara da je kupi da jede. Ja kupujem sra*a i gluposti i izmišljam šta ću da doručkujem, a dete nema para kiflu da kupi. Devojka koja radi u pekari je samo pitala: „Koju ćeš?“. I dala joj. Devojčica se zahvalila i otišla. Da joj nije dala, ja bih joj kupila. Već nekoliko dana razmišljam o njoj. Ne o njoj direktno, već o slučaju da dete moli nepoznatu osobu da joj da jednu kiflu da jede. Plače mi se i sada, kada pomislim na to.

U mojoj porodici se hrana ne baca. Ni ona od juče. Ja je jedem. Doručkujem ili večeram. Otkad sam postala svesna sebe i stvari oko sebe, najgore mi je kada je neko gladan, a nema mogućnosti da jede. To mi je strašno. Moji roditelji su mislili da ja volim da jedem hleb od juče :D ne, ne volim, ali ga neću baciti. Eventualno, kada se desi da ne pojedemo ručak, a znam da ga ja ni sutradan neću jesti, ostavimo ga na kontejner. Pa, možda će nekome koristiti. Pokušala sam razgovarati o ovome sa nekim ljudima. Rekli su mi samo: „Ih, koliko je takvih!“. Ja sam mislila da gladnih ima samo u Africi. I to mi je bilo strašno. Ali ovo . . . Nadam se da će ovo dete imati svaki dan nešto da jede, barem dok ne završi školu, da može sama da se izdržava na pošten način. I da više nikada neću čuti da neko u mojoj blizini nema šta da jede. Zato sam razmišljala o sebi. Jesam skromna, ko me poznaje može to i da potvrdi. Ali mogu biti zahvalnija za sve što imam i sve što su mi Bog i moji roditelji pružili. HVALA VAM!

Ponedeljak je prošao kako je prošao. U utorak me zove brat iz firme i probudi me u cik zore, 14h, i kaže da mu pošaljem mail. I ja ustanem nekako, dođem sebi, i na prazan stomak krenem da se bakćem sa netom. Uhvatimo se mi u koštac i tamo – vamo, pošaljem ja njemu mail.

Zvoni telefon posle pola sata, kaže mi da mu nije stigao. Tj, ne vidi se tabela koju je trebao da primi, već samo tekst koji sam dopisala. I kud ću šta ću, kaže on da će doći sutra do mene da ja to lepo odštampam, pa će uzeti. Sreda, negde 17h, eto njega sa snajkom i Mimom. Taman ja napravim onaj voćni jogurt o kome je bilo reči ovde, te ga ponjupamo, uze čovek prijavu i ode. Reče da je poslao. . . Sada je pitanje samo da li će se javiti. U svakom slučaju, mi uradismo sve od sebe :D pa šta bude . . .