Trgoh se. Nekoliko trenutaka je potrebno da dođem sebi. Opet ružan san. Lice mi je mokro. Uvek ružno sanjam kada odlučim da dremnem ’još malo’. A uporno dremkam ’još malo’, svakodnevno. Možda bih ih svakako sanjala, ko zna. Potresa me sadržina sna. Ne sanjam terorističke napade, ubistva, krv, čudovišta, nepoznate predele, nesreće ili prirodne nepogode. Moji košmari su zasnovani na mojoj psihi. Heh, podsvest zna čega se najviše plašim, te se toga oslobađa u snu. Samo tako i može da se oslobodi, jer joj drugačije ne dozvoljavam.

Ustajem. Mehanički odlazim do kupatila, piškim, umivam se, perem zube. Zatim vraćam u sobu i oblačim. Osećam se jadno. Kao i svaki put kada sanjam zahtevne snove. Toliko zahtevne da ne mogu da ih se oslobodim na javi.

Nismo u vezi skoro sedam meseci. Znam šta bi sada rekao. Mojom krivicom. Jeste, moja je. Nije mi bio dovoljan povetarac koji me je milovao, htela sam košavu. A dobila oluju. Jebi ga. Nezgodno je to što je veoma teško kontrolisati prirodu. Čovekovu prirodu. Planirali smo zajednički život, porodicu, godišnje odmore. Zaista smo uživali dok smo provodili vreme osećajući miris i ukus tela onog drugog. Ne znam da li sam ispravno postupila. Možda je trebalo da učiniti drugačije? Ne znam kome da postavim to pitanje, pitanje koje me ubija.

Ne živi se od ljubavi je dobro poznata rečenica koja je toliko puta ponovljena da je prešla u frazu. Zašto moramo da budemo realni? Zašto ne možemo da plutamo u snovima? Eh, kako je za snove malo potrebno. Ali me uporno neko vuče unazad.

Uzimam mobilni i ubacujem ga u torbu. Neće mi trebati, ne znam zbog čega ga i nosim. Ali ga ipak nosim. Tu je i omiljena knjiga, koju čitam po hiljaditi put. Zbirka pripovedaka koje obožavam. Ti si mi je poklonio, kada smo pre dve godine bili na letovanju. Kartonski cvetić koji mi služi kao graničnik mi se smeška dok ga priklještenog među tvrde korice zlatne knjige stavljam u torbu. Novčanik i cigare. Žvake, sjaj i ključevi.

Obuvam se, izlazim. Stavljam naočare za sunce, da me ljudi ne bi zagledali. Oči su mi natečene od suza sa kojima sam se probudila. Izgleda da je danas jedan od onih dana. Nisam znala da čovek može toliko da plače. Nikada nisam bila plačljiva osoba.

Ubija me to što si mi sada daleko. Iako nismo zajedno, deli nas zamišljena crta do koje mogu da stignem na dva načina. Samo nisam sigurna koji je pravi. Koji se završava u tvom naručju.

Čeprkam po displeju mp4 plejera koji si mi ti poklonio. Ništa za chill. Koja ironija. Puštam bend da urla. Da mogu i ja bih. Kada sam te ostavila rekao si da bi vrisnuo do neba samo da možeš. Sada razumem.

Tvoja baka mi je pre mesec dana rekla da si otišao preko, kod mame. Verovatno se zato ne javljaš. Tešim li se?!

Stojim na semaforu. Crveno za prelaz, kola maltene nigde. Ogroman bulevar. Čini mi se još većim. Ogroman, pust. Nedelja, vreme ručka. Uvek sam mislila da je nedelja odvratan dan, dan za umiranje, dan koji nosi smrt sa sobom, koja leluja i ispunjava sve njegove pukotine. Sunce me smara, iscrpljuje svojim štipanjem za obraze na kojima su se suze odavno pretvorile u so. Strašno sam umorna, psihički iznurena. Počinjem da se pitam zbog čega li sam izlazila, ne znam kuda sam pošla, nisam se nikom javila . . .

Počinje moja omiljena pesma.

Another day wont come to rescue you again, no good morning.

Sa početkom refrena uključuje se zeleno svetlo.

Prepao me je. Više sam se uplašila nego što me je bolelo. Jedva uspeh da ga vidim, krajičkom oka, pre nego što me je srušio i pregazio. Počela sam plakati, ali više od straha nego od bola. Bolelo me je samo u početku, kratko, ruka i oko grudi, i odmah je prestalo. Nepomično sam ležala, mrdajući prstima na rukama i nogama. Ok je, nisam jako povređena, osećam i ruke i noge. Imala sam sreće, s obzirom da me je udario kamion. Pomislila sam kako će me mama izgrditi, kako će se uplašiti kada dođem kući poderana i ispričam joj šta se desilo.

Ustala sam i izvukla se ispod točkova. Vozač je otrčao do prodavnice prekoputa. Prošlo mi je kroz glavu da je sebičan, nije pogledao kako sam, odmah je otišao u prodavnicu, sigurno da bi se osvežio po ovoj vrućini. Sela sam na bankinu i malo se uredila, popravila garderobu, obrisala lice, namestila kosu.

Sirene. Policija. Hitna pomoć. Odjednom gomila ljudi, koja se činila nekako nestvarna naspram pustoši koja je do malopre vladala na bulevaru. Svi su mi bili kao u izmaglici.

Tada si se pojavio. I dalje u šoku, ustala sam. Nasmejan, sa onim tamnim cvikama na očima, u bermudama koje sam ti kupila. Lepo očešljan, doteran. Kada sam prišla, zagrlio si me i bez reči me nežno poljubio u slepoočnicu. Kao i uvek. Zaustila sam da pitam gde si bio svo ovo vreme, da sam se brinula, da mi je žao što sam se onako ponela, da te još uvek volim kao i prvog dana i kako želim sa tobom da provedem ceo život, kada si samo rekao: „Ššššš“ i poljubio me u ugao usana. Skinuo si naočare za sunce i u očima sam videla onaj pogled. Pogled koji mi je govorio koliko me voliš, da bi dao život za mene, da ćeš sve učiniti da budem srećna. Zaboravila sam sve šta se desilo, presrećna uzvratila osmeh i šapnula: „Volim te“. Zaštitnički si me zagrlio i povukao u suprotnom pravcu od mesta nesreće na kom su pokrivali telo neke devojke koja je poginula. Mislim da ju je pregazio kamion.

možda . . . nekad . . . ponovo . . . u nekoj novoj realnosti

Krenula sam u osnovnu školu kada sam imala šest godina. Mnogo sam se bojala. Nikada nisam volela promene, pa mi je prelazak iz vrtića u školu bio užasan. Sećam se razgovora i bodrenja moje mame koji su bili od presudnog značaja da zavolim školu. Bila sam prosečno dete, mirna i dobra.

Kako sam bila i po godinu dana mlađa od drugara iz razreda, nisam imala sve zube. Nisu stigli stalni da izrastu, a mlečni požurili da odu. I tako ja krenuh u školu krezava. Vremenom mi je izrasla gornja desna jedinica. Leva nikako da krene. Sećam se dobro da su dva dečaka iz starijih razreda išli za mnom, unosili mi se u lice i vikali: “Gargameeeel, Gargameeeel!”. Kasnije su me vukli do njihovih drugara, da i oni vide “Gargamela”. Ako bih se opirala, sledila je ćuška, pa sam uglavnom ćutala. To je trajalo prvi i drugi razred, dok mi nije izrasla i druga jedinica. A za to vreme sam ih izbegavala. Kada bih videla na odmoru gde stoje, žurila sam u drugi deo hodnika/dvorišta.  Mislim da nikome nisam ovo rekla, nisam sigurna. Ako i jesam, niko nije reagovao.

(more…)

Ivan Ćosić je na svom blogu uradio nešto što ne mogu rečima opisati, tako da ću vam iskopirati deo teksta:

 

Hajde mi da na svojim blogovima “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama. I to stvarno, za sve naše čitaoce, da ne čekamo od Komercijalne banke (ili bilo koga drugog) da ustupaju svoj prostor na TV-u već da mi svoj prostor na Internetu ustupimo ovim sjajnim kampanjama.

Ovim blog-postom želim da dam svoj doprinos blogerskoj akciji #ustupamprostor

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Iskoristila sam u naslovu rečenicu iz teksta Granica odgovorinosti pri društvenoj odgovornosti Dragane Đermanović, koja je obeležila ovu akciju.

Lica:

MARIJA, sedmogodišnja učenica prvog razreda osnovne škole

TETKA, žena u srednjim godinama

Radnja: Novi Sad, proleće 1989.

MARIJA ulazi u stan iz škole vidno namrgođena.

TETKA: Majo, šta se desilo?

MARIJA: Tetka, deca kažu da smo mi serotinja.

TETKA: Zašto to kažu, Majo?

MARIJA: Svi u školi jedu sendvič sa salamom, a samo ja sa šunkom.

• Sedite.  …  Ostavite stvari tu, trebaju Vam obe ruke. …  Koju ćemo?
• Ako možete levu, jutros su mi dva puta vadili iz desne, pa me boli …
• Meni je svejedno. … Ne bojte se, Vi ste mi … negde … pet milionita …

…

• Kako polako ide.
• Uboo sam Vas najtanjom iglom, zato polako ide. Da Vas što manje boli. Lakše je meni da sačekam minut duže nego da Vas boli i leva ruka …

Sećate se da sam pisala o strašnoj Batenovoj bolesti, od koje boluje četvoro dece u Srbiji? Onda se morate setiti i da je među tom decom devojčica po imenu Zvezdana. Ukratko, ova curica izuzetno dobro reaguje na lečenje matičnim ćelijama. Za nekoliko dana treba da putuje u Kinu po još jednu terapiju. Do toga je deli još samo 10.000 dolara, tj oko 700.000 dinara. To je 14.000 poruka. Na nekoliko miliona stanovnika u Srbiji? Smešno. Možemo pomoći ovoj curici, zato nemojte da vam bude mrsko i nemojte da škrtarite na poruci od 50 dinara. To je kugla sladoleda manje. Za ovu devojčicu to je nada. Život je jedan. Spasimo ga.

POŠALJITE PRAZAN SMS NA 1771 (VIP i MTS), poruka je 50 dinara.

Ukoliko niste ni na jednoj od ove dve mreže, novac možete uplatiti na račun ispod. Nije sramota uplatiti 50 dinara. A mislim da ako uplatite u banci Intesa neće vam naplatiti transakciju.

Broj žiro računa je: 160-5610200018878-72 Intesa
Svrha uplate: Za Zvezdanu Jurica
Primalac: Jurica Slobodan

Naših 50 dinara znači osmeh i život ovoj curici. Pokažimo joj da nam je stalo :)

Ovo je Zvezdana dok se nije razbolela.

Zvezdanina mama priča o Zvezdaninoj bolesti i svemu šta je potrebno da dete ozdravi.

Moram da se nadovežem na nekoliko odličnih blog postova o mršavljenju i pripremama za isto, drage mi Siobhan Faber. Ukoliko već niste pročitali ove tekstove, to možete učiniti klikom na:

• Ultimativni fat loss vodič 1/4

• Ultimativni fat loss vodič 2/4

• Ultimativni fat loss vodič 3/4

• Ultimativni fat loss vodič 4/4

Takođe, na ovom linku možete pronaći i Kick-in-a-butt proteinski bar koji je odlična zamena za tzv. brze šećere tj slatkiše.

Uglavnom, želim da se nadovežem na Ultimativni fat loss vodič 3/4 u kom je Siobhan lepo, jasno i detaljno objasnila sam čin vežbanja u teretani. Ja želim da se osvrnem na sve ono što ide pre prvog odlaska na trening. Idemo redom.

Čvrsta volja.

Svaki put mi je bilo teško da krenem. Uvek sam odlagala taj prvi put izmišljajući raznorazne gluposti. Te imam obaveza, te me boli stomak, te sam nešto obećala i sl. Jednostavno odlučite i krenite. Ok, danas je petak, krećem u ponedeljak u 19h. I odete u ponedeljak u 19h. Odlazak na vežbanje (bilo da je to teretana ili aerobik/pilates) neka vam postane obaveza koju morate ispuniti. Ako niste dosledni, dobra fora je da unapred platite mesec dana. To može biti motivacija za odlaske, u smislu “platio sam, sad moram da idem”.

Pripremite se za vežbanje.

Pripremite sve šta vam je potrebno za vežbanje. To je odeća i obuća u kojoj ćete vežbati, flašica s vodom i peškir (po potrebi i dva – veliki i mali). Eventualno znojnice ili tegovi, ali vam oni neće biti neophodni u prvo vreme. Dakle, potrebna vam je pamučna majica, trenerica (donji deo obavezno, gornji po potrebi) takođe pamučna, čarape i patike. Potrudite se da kupite patike koje su napravljene za trčanje (slučajno odabrana fotografija kao primer) tj one koje imaju malo deblji đon nazad, jer to amortizuje pritisak i smanjuje mogućnost od povrede. Veliki peškir je potreban za vežbe na strunjači, ali i na spravama ukoliko se više znojite, dok mali koristite za brisanje lica i tela.

Šta da očekujete na treningu.

Definitivno da se oznojite. U početku me je bilo sramota i trudila sam se da što više pazim i da se što manje oznojim. Greška! Poenta je da se što više oznojite, ali i vodite računa da popijete dovoljnu količinu tečnosti, najbolje vode. Očekujte i upale mišića i umor, barem u početku.

Baš vas briga za ostale!

Nemojte da obraćate previše pažnje na ostale ljude u sali. To ne znači da treba da ih ugrožavate ili ignorišete. Jednostavno shvatite da ste došli da vežbate. Niste došli da vas neko vidi ili gleda, niste došli da pokažete nove patike ili da razgovarate. Došli ste da vežbate i odradite tih sat vremena isto kao što biste pogledali film ili poslušali predavanje. Dakle – bez pauza dužih od 30 do 60 sekundi. Ili onoliko koliko vam je potrebno da se pripremite za sledeću vežbu. Meni je u početku bilo neprijatno, jer sam primećivala devojke/žene koje dolaze na trening sređene i doterane. Patike, trenerica, majica i znojnica iste nijanse. Mo’š misliti. Bitno je da obavljaju posao i služe svrsi, a da li su ove ili one marke ili boje, to je manje važno tj nevažno.

Slušajte instruktora/rku.

Veoma je važno da slušate osobu koja vodi trening i koja vam pomaže da naučite da radite vežbe pravilno. To je osoba koja zna koliko možete, i šta i koliko treba da uradite. Naravno i na koji način. Ako kaže da se noge podignu pod uglom od 45 stepeni, onda se noge podignu toliko, ne 90 i ne 30 već 45. I kada kaže da je dosta – dosta je.

To je ono što mi trenutno pada na pamet, a da može da koristi. Imate li vi neki savet?

Tek pre nekoliko godina sam saznala za ovo jelo i, moram da vam kažem, da sam i danas jednako oduševljena istim. Jako je ukusno i jednostavno, a u najmanju ruku je preukusno. Po meni spada u ona jela kojima i najizbirljiviji nosići ne mogu da odole :)

Potrebno je:

• 8 paprika
• 8 krompira srednje veličine
• dve glavice crnog luka
• suncokretovo (ili maslinovo) ulje
• vegeta/so, peršun, biber
• za prilog pavlaka i paradajz ili salata koju volite

Kako pripremiti?

• sitno iseckati i izdinstati crni luk
• krompir oguliti, iseckati na kockice i skuvati (voditi računa da se ne prekuva)
• sjediniti luk i krompir, dobro promešati, dodati začine i malo ulja
• napuniti paprike i poslagati ih u tepsiju
• odgore sve zaliti uljem (ne previše!)
• peći na 200 stepeni oko 30-40 minuta
• poslužiti s pavlakom i salatom
• njam!