Razmena iskustava
Moj momak je juče radio honorarni jednodnevni posao koji je podrazumevao boravak na jednom mestu u trajanju od 10h. Posao zahteva petoro ljudi koji imaju mnooogo vremena za konverzaciju…
Pošto je sinoć kasno došao kući, a i ja sam imala obaveze, nismo se čuli do danas.
- Jučer sam se nagledao slika djece za čitav život.
- Zbog čega? I gde?
- I naslušao priča kako natjerati djete da jede poriluk. I zašto su pampers bolje od simbex pelena. I dva sata slušao kako naučiti djete da kaka na nošu.
- Hahaha, pa zašto?
- Dežuralo je nas petoro. Ja i četiri mlade majke.
Još uvek plačem od smeha.
08.04.2012.
Na današnji dan, pre godinu dana, mojoj mami je amputirana noga, potkolena amputacija. Još uvek nemam snage da pišem o tome. I danas, kada gledam slike rasplačem se. Prošle smo kroz pakao. Ovaj post pišem iz razloga što želim svima da pokažem koliki je ona heroj… Fotografija je nastala 09.04. samo dan nakon amputacije koja je obavljena pod lokalnom anestezijom. Osmeh i volja za životom kakvu nikada nisam videla ni kod koga, osim kod nje. Nismo znale kako ćemo dalje. Ni šta, ni da li ćemo moći. Ali to nije bilo bitno. Bitno je da je živa i da smo zajedno.
Osmeh za milion dolara
<3
Buket cveća i ikona Bogorodice koje je moja drugarica Nataša poklonila mojoj majci
1974
Fotografija preuzeta sa en.wikipedia.org
Volela sam ga izdaleka. Onako kako se voli kada imaš 17 godina i isto toliko kg viška. Viđala sam ga vikendima ili ponekad, sasvim slučajno, u prolazu. Po danu me je ignorisao i žurno nestajao u gužvi ili iza prvog ćoška, dok je adrenalin pravio zbrku u mom mozgu.
Na svirkama bi mi se javio i nasmešio ili me čak ovlaš i zagrlio. Ili sam ja to želela da bude tako. Kada je bio sam, razmenili bismo i poneku misao. Ako je bio u društvu, strogo me je ignorisao. Mala, debela, mo’š misliti. Oblačio se neobavezno, ali elegantno. Onako gospodsko pankerski, ako to tako može da se okarakteriše.
Nisam ga videla godinama. Nisam razmišljala o njemu, niko ga nije spominjao. Da li je završio fakultet, oženio se, zaposlio, ima decu? Možda lažem sebe, ali me nije ni zanimalo gde je. Na sećanja se prašina navukla toliko da sam ih jedva prepoznavala.
***
Oštro hladan vazduh me je razbudio od osmočasovnog sedenja u kancelariji. Mrak je pokrio grad odavno. Žurno sam krenula kući, razmišljajući da li da usput kupim nešto za večeru ili ne. Iako sam odlučila da sam previše umorna, ušla sam u prodavnicu.
Umesto korpe, ispred sebe sam gurala kolica, koja sam začas napunila. Stala sam u red pred kasom. Dva momka ispred mene. Mislila sam da su zajedno, ali je prvi platio račun i odjurio napolje. Momak iza njega je tražio viski. Da, subota veče, kupuju alkohol, pa će u provod, pomislila sam. Prodavačica je uzela bocu sa police iza kase i otišla da sa nje skine sigurnosnu spravicu. Razmišljala sam koliko ću platiti sadržaj kolica i kako ću sve odvući do stana. Sve je nekako bilo usporeno i bila sam premorena. U momentu smo ostali sami i mladić se okrenuo ka meni.
Noge su mi se oduzele, ukočila sam se. Gledala sam u njega, ne trepnuvši. Potpuno se promenio, smršao. Ali oči. Oči su mu ostale iste. Nasmešio se, ne prepoznajući me, i lagano udario kažiprstom u bedž na mom kaputu: Clash, ha?. Ćutala sam, pokušavajući da se nateram da kažem bilo šta što neće zvučati glupo. Uspela sam samo da se osmehnem i promumlam: Mhm…. Večeras će biti dobro veče. Tako mi treba ovaj viski, govorio je skoro euforično. Slavite?, upitala sam naivno i potpuno šokirana iznenadnim susretom i razgovorom.
- Ma jok, izlazim… E, idem u _______ klub, izlaziš tamo? Večeras sviraju _______ .
- Retko izlazim, radim do kasno, pa budem umorna. Čula sam za taj bend, ali ih nisam slušala.
- Mislim da bi ti se dopali.
- Kako si rekao, ________ ? Potražiću na YouTube-u.
Uznemireno je pogledao u pravcu u kom je otišla prodavačica i cupnuo nekoliko puta kada ju je video da dolazi. Meni se dopadaju. Idu dobro uz koks.
U momentu mi se srušio svet i ruševine pokrio crnim platnom. Nemoj to da radiš, budi pametan, izustila sam dok je plaćao račun za viski. Kažu da sam natprosečno inteligentan, i da je to moj problem, iskezio se i istrčao iz prodavnice uz povik: U redu je, ostavljajući povelik kusur/bakšiš prodavačici.
Ljubitelji Don kafe
Današnji dan, Dan zaljubljenih, mi je počeo kao običan dan. Pošto uvek radim drugu smenu, bila sam u pidžami do poslednjeg momenta spremanja. Kada je neko pozvonio na interfon.
- Ko jeee?
- Imam pošiljku za vas
- Izvolite.
…
- Da?
- Vi ste… ?
- Da, ja sam.
- Potpišite ovde i izvolite.
- Ijaaaaoooooo…… !
Znala sam o čemu se radi, jer sam prethodno videla fotografije mojih prijatelja na FB i Twitteru.
Divni ljudi, Ljubitelji kafe su mi poslali divan paket pun kafe i dva mafina u obliku šoljica kafe na kojima je utisnuto Ljubitelji kafe. Oduševila sam se! Toliko sam bila srećna da sam morala da napišem ovaj tekst, u znak zahvalnosti.
Sa Ljubiteljima kafe sam stupila u kontakt kada su mi poslali šoljice za Novu godinu. Dve prelepe šoljice! Oduvek pijemo Don kafu, ali nam je sada posebno draga i slatka, a šoljice koristimo svakodnevno!
Dragi Ljubitelji kafe, i drveniadvokat.com je #zaljubljenU Vas :) Hvala! A sada odoh da pijem kafu :)
Uteha
Ko se rodi, mora i da umre. Istinito i kratko rečeno. Samo nam je teško da prihvatimo, da se pripremimo i da se pomirimo sa činjenicom da je tako. I koliko god “se pripremao”, ustvari nikada ne možeš biti spreman. I nikada ne možeš to smireno da podneseš. Pročitala sam negde da se najveći stres u životu doživi kada se izgubi blizak član porodice.
Imam sreće da su mi roditelji živi i da nemam iskustvo tog tipa. Ali, nažalost, imam iskustvo teške bolesti u porodici, bolesti zbog koje je moja majka bila više puta bila na rubu smrti. Toliko teških situacija, kada sam preplakala noć i ustajala ujutru da idem na posao i da se borim sa svime što je taj dan nosio. Trenuci u kojima sam želela ja da umrem i da se lišim muka.
Ljudi oko mene, moji prijatelji, drugari i rodbina su želeli da mi pomognu. Da me uteše i da mi se nađu. Hvala svima na tome, mnogo znači, da me ne shvatite pogrešno! Ali utehe nema! Nema tih reči ili postupaka ili bilo čega što te može utešiti i što ti može olakšati. Želiš samo jedno, da bolest nestane, na bilo koji način i da sve bude po starom ili po novom, ali u redu. Reči ne donose olakšanje. Suze ne donose olakšanje. Naravno da znači kada neko nazove ili navrati, ali ne donosi olakšanje.
Ono što najviše znači u tim trenucima je novac. Zvuči grubo i ružno, ali je tako. Najgore je kada nemate novca, a treba vam za lekove, taksi, preglede. I najviše olakšanja mi donosilo upravo to, kada mi neko ponudi, pa mogu da računam na nju/njega ili kada mi neko pozajmi novac. Onda sam bez razmišljanja mogla da zakažem potreban pregled kod privatnika ili da kupim i najskuplji lek.
Zato sam i ja pre neki dan bliskoj osobi, koja se našla u toj situaciji, pored zagrljaja i saučešća, ponudila novac. Onoliko koliko sam imala. I nisam se osećala loše. Naprotiv.
Fotografija preuzeta sa www.photo-dictionary.com
Operacija
Operaciona sala, lokalna anestezija. Pacijent leži dok mu hirurg operiše benignu izraslinu na šaci. Fizički ih ne deli ništa, čak ni onaj zeleni čaršav. Sestra pacijentu okreće glavu dok ovaj pokušava da vidi kako mu hirurg otvara ruku. True story…
- Doktore, da li mogu da gledam operaciju?
- Ne možete.
- Hoćete li mi onda spakovati Ibricu u teglu i formalin, da ga ponesem kući?
- Neću.
- Onda mi barem napravite smajlija od ožiljka…
- Gospodine J. da li hoćete da Vam damo nešto za smirenje?
Fotografija preuzeta sa sajta www.poliklinika-mm.hr
Jedan nezaposleni diplomirani književnik
Hehe, taman kada potpuno zaboravim na ovaj blog, neko me komentarom vrati na isti :) Što je lepo, hvala svima koji ga posećujete, znajte da mi znači i nekako uvek imam tremu pred vama, jer mi vaše mišljenje znači.
Ponovno vraćanje i razmišljanje na milion puta pretresenu temu. Da li je vredelo studirati u ovoj zemlji, gde nakon onoliko učenja i truda dočekaš da odeš na biro i oni te pitaju gde si baš to završio…
Fakultet sam upisala iz ljubavi prema profesorskom pozivu. Ceo život je on uz mene (mama je bila učiteljica) i prosto je bilo malo verovatno da me promaši. Kada godinama gledate nekoga ko toliko voli svoj poziv, jednostavno to počnete da osećate. Upisala, završila. Dobila parče papira u kožnim koricama.
Iskreno da vam kažem, radim šta stignem. Nisam u mogućnosti da sedim kod kuće i čekam posao iz snova, novca nikad dosta. Krpimo rupe kako umemo, kao i svi oko nas. Radila sam i poslove na kojima su me vređali i ponižavali, pretili i vikali i potom mi nikada nisu platili. I one gde su mi podmetali nogu kako su mogli, pa posle kukali kako ne umeju ništa bez mene. Radila sam i poslove gde sam jedva čekala da legnem da spavam, kako bih se ujutru probudila i ponovo otišla na posao. Nikada posao nisam odbila. Šta god mi je ponuđeno, oberučke sam prihvatila i trudila se da dam maksimum. U struci sam radila tek onoliko koliko sam držala privatne časove i kolika je volonterska pomoć u učenju, ako se to može provući pod strukom.
fotografija je zamućena radi zaštite identiteta dece
I dalje bih volela da radim u školi. Da naučim decu da književnost nije kalup u koji je trpaju, ali da se granice kalupa moraju poznavati. Da ih gurnem u svet u koji njihovi roditelji jesu ili nisu propustili da ih uvedu i objasnim im zbog čega Dostojevski “davi”. Da ih naučim da je književnost svuda oko nas, i da je samo treba umeti videti, osetiti, udahnuti. Nažalost, ne verujem da će se to ikada desiti. Ne ovde, ne sada.
Ceo život sam se školovala. Dopunsko obrazovanje mi je ogromno. Išla sam na svakojake kurseve, školice, učila, pohađala. Zbog sebe. Da budem kvalitetnija osoba, obrazovanija, bolja. Da imam znanje da uradim posao i da budem ponosna na njega. Nisam to radila za ovu zemlju niti za bilo koga drugog. To sam radila za sebe. I smatram da sam kvalitetan i vredan radnik, po preporukama i komentarima bivših poslodavaca, mentora i kolega. A to što ova zemlja ne ume da prepozna i za iste novce iskoristi i pruži njenim stanovnicima više, nego plaća nekvalitetan kadar*, to je njen problem. Moje školovanje je samo moje. A čast bi mi bila da radim u svojoj zemlji i za svoju zemlju, ako ona prepozna kvalitet koji mogu da ponudim. Ukoliko ne, oni gube, mnogo više nego ja.
*pod nekvalitetnim kadrom smatram profesore koji su meni predavali a nisu se “pokazali”, koji se nikada nisu potrudili da nas uvedu u problem, koji su kasnili na časove, dolazili pod dejstvom alkohola i sl, samo su odrađivali/izdiktirali lekciju, ocenjivali i nestajali, a sa njima i naše zanimanje za predmet koji su predavali.
Možda biste voleli da znate kakav je to život diplomiranih književnika? Čudesan :)
