0

SLADOLED ZA DORUČAK? MOŽE!

Posted by Drveni Advokat on April 20, 2016 in dijeta, ukusno |

Kada odlučite da se pridržavate zdrave ishrane, odnosno, kako Amerikanci kažu: “Eating clean”, a navikli ste da svakodnevno u organizam unosite određenu količinu šećera, što kroz slatkiše, gazirane napitke ili domaće poslastice, imate problem koji egzistira i onda morate da se dovijate i snalazite, kako ne biste posegli za čokoladicom ili kolačima. Tako sam se ja snašla pre nekoliko godina i napravila ovaj sladoled, koji i dan danas redovno pravim i jedem kada god mi se jede nešto slatko. Bez dodatog šećera, čak je i poželjno da ga jedete, a količine nisu ograničene. Možete pojesti dva, pa i tri dnevno i opet nećete preterati sa količinom.

Za doručak? Pa i za doručak!

 

Šta je potrebno da se napravi ovaj sladoled? Za šest sladoleda, u IKEA kalupima je potrebno sledeće:

  • dve banane
  • jogurt Dukatos
  • eventualno još neko voće, po izboru
  • blender za usitnjavanje voća, ali i ne mora, možete ga usitniti i viljuškom

Način pripreme sam spremila u slikama. Ukoliko napravite ovaj sladoled, javite mi svoje utiske! Ja ga veoma volim :)

 

1

2

3

4

5

6

7

8

Tags: , , ,

0

Palačinke sa spanaćem

Posted by Drveni Advokat on February 18, 2016 in dijeta, ukusno |

Pokušala sam da napravim zdrav, a ukusan doručak, i moram priznati da mi je uspelo :)

Palačinke sam napravila tako što sam zbućkala 3 jajeta, 2 briketa spanaća, pola šolje mlevenih ovsenih pahuljica, mleveni kim, susam i suncokret, te dodala malo soli. I pekla ih na ulju kao prave, ali male i debele palačinke.

Preukuse su, a gotove za desetak minuta, uz prljanje samo jedne posude i tiganja. Milina :) Prijatno!

image

Tags: , , , ,

0

Integralne zemičke

Posted by Drveni Advokat on December 14, 2015 in ukusno |

Potrebno:

  • 500g integralnog brašna
  • 250g belog brašna
  • 250g mlevenog lanenog semena
  • 250g margarina za kolače ili putera
  • 400ml tople vode
  • 1 kvasac
  • malo šećera i malo soli

zemicke

Priprema:

U toplu vodu sipati šećer i kvasac, sačekati desetak minuta da se aktivira. Sve sastojke spojiti (ostaviti malo margarina za premazivanje), mesiti dok se ne dobije homogena masa. Dodati vode ili brašna, po potrebi. Ostaviti malo da odstoji na toplom i ponovo premesiti, te praviti zemičke, ređati na pleh i peći 35-45 minuta na 200 stepeni. Dok su vruće premazati ih margarinom ili puterom, odnosno kocku margarina utrljati na vruću zemičku.

Zemičke mogu da stoje i nekoliko dana, ostanu mekane i ne mrve se. Možete dodati različite semenke, po ukusu, suncokret, golicu, susam, kim.

Tags: , , , , ,

7

Neprijatnosti pri vožnji bicikla

Posted by Drveni Advokat on October 25, 2015 in biciklizam, Uncategorized |

Kada sam počela da vozim, nisam razmišljala ni o čemu. Samo sam sela i počela da vozim. Vremenom su počele da se dešavaju stvari koje mi nisu prijale, ali na koje sam morala da se naviknem. Ovo je lista koju napravih iz sopstvenog iskustva, ne znači da se poklapa sa mišljenjima profesionalaca u ovoj oblasti. Evo šta možete da očekujete kada sednete na bicikl:

 

  1. Opekotine od sunca. Iako u toplom letnjem periodu ustanem ranije i krenem u vožnju dok je još prijatno i prohladno, vraćam se kući taman u vreme kada se vrućina zahuhtava. E sad, nadrljala sam nekoliko puta i onda sam počela da mažem kremu za sunčanje na ovu moju kao sir belu kožu, što bi bilo super da se ne preznojim milion puta i ta krema ne siđe s mene u roku od pola sata. Najgore što mi se desilo jeste da sam kremu za sunčanje namazala na lice. U prvih 10km mi je sva ta krema sa znojem sišla u oči, pa sam narednih 10-15km vozila maltene žmurećki, jer peče kao đavo.
  2. Topla voda. Mnogo volim hladno da pijem. Hladnu vodu, hladne sokove, pivo, špricer… Jedini topli napici koje konzumiram su čaj i ponekad kafa. Sve ostalo sa mnooogooo leda. E pa, u letnjem periodu vam se voda u bidonu veoma brzo ugreje. U roku od odmah. U početku me je to veoma frustriralo, ali morala sam da se naviknem da pijem toplu vodu, u momentima kada bih popila galon led ledene. Pošto nosim ranac sa sobom, u njemu uvek imam još vode, ona eventualno ostane malo hladnija nego ova u bidonu, ali čim ga dopunim, gotovo je.
  3. Masne trenerice. Još uvek nemam profesionalnu odeću za biciklizam, odnosno biciklističke dresove i šorceve, tako da vozim u šorcevima, bermudama, trenericama, majicama, duksevima… Ukoliko i vi planirate da vozite u “civilu”, ono što je najbitnije jeste da su vam nogavice uzane, ili da ih nekako fiksirate, inače ćete ih, da nemate pojma kada, umastiti od lanac. Been there, done that. Više puta. Sada se više ne jedim, te komade odeće koristim samo kada vozim bicikl, tako da mi ne smeta što su “musavi”.
  4. Psi lutalice. Ili ih ima previše i ne vole bicikliste ili je do mene. Definitivno sam magnet za iste, mislim da nema psa lutalice u Novom Sadu i okolini koji nije trčao za mnom. Mogu tačno da navedem lokacije na kojima smo se upoznali. Veoma je neprijatno kada na vas krene rotvajler vidno nervozan i iznerviran što ste prošli tuda. Dosad me nisu stigli, srećom. Ne želim ni da zamišljam šta bi bilo da jesu.
  5. Žuljevi na dlanovima. Ko je još razmišljao o rukavicama kada je tek počeo da vozi? Ranije sam mislila da mi nisu potrebne, njih nose samo profesionalni biciklisti. Greška. Oslonac na dlanove u toku vožnje je velik, u određenim momentima je potrebno malo jače stisnuti korman i nakon nekoliko sati na biciklu, dlanovi bez rukavica utrnu i nastanu žuljevi. Ima mnogo vrsta i modela rukavica za bicikl, treba odabrati one koje vam najviše odgovaraju.
  6. Insekti. Za ovih godinu i po dana mislim da sam progutala… pa jedno kilogram raznoraznih sitnijih letećih bubica. U početku sam se nervirala, sada samo popijem gutljaj vode, da lakše skliznu do želuca i o njima razmišljam kao o besplatnim proteinima. Gomila insekata mi je završila i u očima, zato su cvike kada vozite vrlo poželjne. Jednom mi je osa uletela u nogavicu dok sam vozila, srećom nisam bila na putu, već na keju… Skakala sam kao kreten okolo dok nisam uspela da je izbacim…
  7. Vremenski uslovi. Naravno da neću krenuti da vozim kada je pljusak… ali to ne znači da me negde usput isti neće zadesiti. Veoma je nezgodno voziti po kiši. Ja vozim po putu (drumu), tako da se nisam do sada borila sa blatom, ali kiša veoma ometa vožnju, upada u oči, put je klizav i potrebna je dodatna opreznost. Zatim, moj neprijatelj broj 1 je vetar. Uvek duva iz pravca u kom idem. Kada god je duvao, nikada nije hteo da udari u leđa, pa da mi malo pomogne :D već unatraške, tako da sam lipsavala dok se izborim sa istim. A s obzirom da živim u Vojvodini, košava i ja se često družimo. Znam da vetar povećava snagu i izdržljivost bicikliste, ali ja ga ne volim. Meni vetar donese i ispucale usne.
  8. Povrede. Pala sam samo jednom, za ovih godinu i po dana. Kada sam se probijala kroz mokar pesak, u stojećem položaju. Nerazmišljajući sam se nagnula unapred, prenela težinu na korman i prednji točak je otišao duboko, bicikl stao, a ja preletela. Povredila sam ruku, ali ne strašno. Bitno je umanjiti mogućnost povrede na sve načine, odnosno, kacigu obavezno nositi, koncentrisati se maksimalno, slušati svoje telo i voziti tako da budete što sigurniji.
  9. Obilaženje. Ako vozite po drumu, budite spremni da će vas obilaziti vozači koji ne mare da li ste umorni, da li duva vetar, da li je put po kom vozite loš. Najgore mi je kada me obiđe šleper koji vozi dosta brzo i vuče prikolicu… pa me zanese… Više puta sam mislila da ću pasti, jednom mi se desilo da sam skliznula sa asfalta. Sada se samo dobro uhvatim za korman i stegnem sic koliko god mogu… i nadam da će vozači povesti računa i obilaziti me sa malo većom distancom, radi moje sigurnosti, ali i sigurnosti u saobraćaju.
  10. Guzobolja. Na poslednjem mestu je verovatno najveća boljka svakog bicikliste početnika. Guzobolja. Morate se navići na sedenje na sicu koji uglavnom nije nimalo udoban. Na nekim biciklističkim šorcevima postoje sunđerasti ili od gela ulošci koji ublažavaju ovu neprijatnost, ali se svaki biciklista susreo sa guzoboljom. Šta za ovo reći… osim da će proći :) i nakon zimske pauze, kada ne vozim, ovo mi dođe kao kazna što sam bila neaktivna :))

Ovo su samo loše strane u vožnji koje sam primetila. Ali je jedno svakako sigurno. Nema tih poteškoća koje mogu umanjiti užitak i zadovoljstvo prilikom vožnje bicikla.

 

Veliki pozdrav od mene i mog Zelenka :)

 

bicikl copy

Tags: , , , , ,

0

Ko može duže, bez ruku!

Posted by Drveni Advokat on October 14, 2015 in biciklizam, memories |

IMG_20150928_192613Oduvek sam volela da vozim bicikl. Prvi pravi bicikl sam dobila kada sam imala 4 godine, narandžasti, sa pomoćnim točkićima.

Samo godinu dana kasnije sam naučila da vozim bicikl bez pomoćnih točkića. Onda su biciklovi dolazili i prolazili, uglavnom sam ih nasleđivala i prosleđivala kada ih prerastem. IMG_20150928_192428Sećam se plavog ponike na koji mi je brat stavio tzv. “banana” sic, ali nije dugo ostao na njemu. Neki posebno udoban sic ga je zamenio i drugarica i ja smo se vozile tako što je jedna sedela, a druga okretala pedale stojećki. Zatim se ekipa iz dvorišta dosetila, pa smo se igrali Voltrona, tako što smo vozili biciklove, kao da smo lavovi iz crtaća :D

Pošto sam ga najviše vozila na selu, za bicikl me vezuje Dunav. Kuća na selu se nalazi nekih pedesetak metara od Dunava, tako da sam se uglavnom vozila po nasipu (kej) ili uz Dunav, ali i po trotoaru kroz selo. Uglavnom sam bila sama, jer nisam poznavala vršnjake, i smišljala sam si zabavu na biciklu. Recimo, prednjim točkom nisam smela da pređem preko linije ili preko kanala za kišnicu, tako da sam se izmotavala, skakala, skretala kako god sam umela. IMG_20150928_192548Ili, kada krene topola, fora mi je bila da se zaletim i da izbegavam bele pufnaste loptice kojih je bio pun vazduh. Voziti bez ruku je bilo posebno zanimljivo, a tek skretati bez ruku! Najbolje mi je išlo na velikom bordo rog biciklu! Pogotovo niz ulicu koja se spuštala do kanala pred nasip. I onda mi je palo na pamet da umem da vozim bez ruku žmurećki, pošto je ovako postalo dosadno… mogu da se pohvalim da sam izdržala dobrih… pa, pola ulice :D i onda završila na travnjaku, srećom čitava :D Jednom me pet sati nije bilo kod kuće… kad sam se vratila panika je imala ogromne razmere… a ja sam se samo vozila :)

Drage uspomene iz detinjstva vezane za bicikl :)

Tags: , , , ,

1

Mama, ti hodaš!

Posted by Drveni Advokat on October 13, 2015 in priče, snovi |

Široka je ulica. Sa obe strane su drvoredi. Ogromna stabla čije se krošnje prepliću na sredini. Podseća me na ulicu Lukijana Mušickog u Novom Sadu. Samo je šira i veća.

drvece

Fotografija preuzeta sa http://www.theprepperjournal.com

Sunčan je, prohladan dan. Šarena hladovina. Žurno grabim napred, gurajući svoju majku u kolicima ispred sebe. Nailazi gradski autobus i zaustavlja se nedaleko od nas, na stanici. Kaže, stavi me u autobus, a ti požuri za njim, brže ćemo stići. Spakujem je u autobus koji kreće i trčim. Odjednom, radovi na cesti i autobus skreće desno, zamače za ugao. Panično jurim za njim, bez daha skrećem u ulicu pored. Garaža. Parkirao se u podrum. Na pameti mi je samo jedno, da li su stepenice do gore? Kako ću je izvesti napolje? Ali, i da jesu, ići ćemo putem kojim je autobus sišao.

Utrčavam u mračnu garažu i vrištim ime moje majke. Vidim je van autobusa, nasmejana, kaže, tu sam, ne brini. Prilazim joj i sa lakoćom je podižem, da izađemo napolje i da nastavimo kuda smo krenule, ali se ona izmigolji i krene da hoda pored mene. U šoku sam, počinjem da vičem: “Mama, ti hodaš!” Ona se naglas smeje, dok izlazimo iz podruma garaže. Poskakuje, žuri, veselo i užurbano ide pored mene dok ja u šoku ponavljam da hoda… i onda shvatam… protresem je za džemper i kažem joj: “Mama, ovo je san! Ovo je san!” Počinjem istu frazu da vičem, a ona kao da ne razume, i dalje se smeje i kroz osmeh, sjajnih očiju i rumenih obraza mi kaže: “Neka je, jel da da je lep?

Tags: , , , , , , ,

4

Velika promena koja mi je spasila život

Posted by Drveni Advokat on September 18, 2015 in biciklizam, memories |

Prošle godine u februaru mi se život promenio. Nakon četiri i po godine, moja veza sa Đoom je završena. Što se mene tiče, kao grom iz vedra neba. Iz ove perspektive shvatam da sam bila u šoku. Dva meseca. Doslovno sam se dva meseca pravila kao da se ništa nije desilo i kao da je sve u redu. Nisam pričala o tome, kada bi me neko pitao, odgovarala sam kratko i direktno, odgovorima koji će ih zadovoljiti, samo da što kraće pričamo o tome. Funkcionisala sam rutinski, dok sam se iznutra raspadala na sitne, nespojive komade. Nakon dva meseca su me drugarice naterale da pričam. Onda sam počela da plačem. Nedelju dana bez prestanka. Možete li zamisliti čoveka koji plače 24/7? I nemojte, nije lep prizor. Plakala sam kod kuće, u kolima, u prodavnici, na poslu, na ulici. Maltene bez prestanka. Nakon tih nedelju dana, neminovno je došla depresija. Na sreću, kratko je trajala. Jedan dan sam sela sama sa sobom i rekla: “Marija, ovako više ne ide. Daj učini više nešto sa sobom!”

Pogledala sam unazad i shvatila da sam propustila nešto više od dva meseca života. Dva prazna meseca, puna lažnih osmeha i povlačenja. Nisam bila dobro ni tada, ali sam znala da moram nastaviti da živim. Samo nisam znala kako. Prva stvar koju sam morala da promenim jeste da izlazim češće iz kuće, a da to nije posao. Morala sam da pronađem bilo kakvu zanimaciju/obavezu koja će me držati napolju neko vreme, a koja će mi priuštiti i zadovoljstvo. Tada sam se setila bicikla.

Još kao dete sam mnogo volela da vozim bicikl. Uvek sam ga imala, kao i “nesreću” da mi roditelji nikada nisu dozvoljavali da ga vozim u gradu. Bili su svedoci saobraćajne nesreće koja se tragično završila za biciklistu i imali su strah da se isto ne desi i meni… tako da sam bicikl vozila u retkim trenucima kada sam bila na selu… Uglavnom, setim se da sam nešto pre bombardovanja ’99. godine kupila bicikl. Jeste star, ali je bio u voznom stanju… Odem na selo, pronađem ga. Bio je u prilično “razbucan”. Zamenimo gume, brat mi nekako skarabudži kočnice, tek da može da se vozi, donesemo ga u grad… i sećam se da sam tada odvozala svojih prvih osam kilometara, nakom mnogo godina. Sećam se osećaja koji je vratio osmeh na moje lice, osećaja nesigurnosti na biciklu, slaba ravnoteža, strah, adrenalin… i onda kilometraža :) Hej, osam kilometara, to mi je tada bilo ogromno :)

Onda sam u slučajnom razgovoru sa jednom drugaricom, inače DIFovcem, saznala da ona planira da kupi bicikl i da želi da počne da vozi… i tako je pao dogovor. Zelenko je išao na servis, kočnice promenjene, sve podmazano i sređeno, spremno za vožnju. Dok drugarica nije kupila bicikl, nisam vozila redovno, nego onako, kada mi se ćefne. Prečesto mi je bilo mrsko, ali srećom, taj period je trajao veoma kratko, mislim da je bio kraći i od mesec dana. U to vreme sam kilometražu podigla na 12 kilometara i mislila sam da je to maksimum koji ću ikada prelaziti u pojedinačnoj vožnji.

Sećam se prve zajedničke vožnje :) 22km i ogromno uzbuđenje. Mislim da sam se tada zaljubila u mog prvog zelenka i biciklizam… I sada se smeškam, dok pišem ovaj tekst i prisećam se kilometara na njemu :) Vraćala sam se kući znojava, umorna, mokra, iscrpljena, ali srećna, nasmejana, puna pozitivne energije. Vraćala sam se kući JA.

 

predah

 

Stari zelenko me je dobro služio. Sada kapiram da su vožnje na njemu ustvari bili spartanski treninzi. Ali mi je svaki metar na njemu mnogo značio. Na njemu držim još uvek aktuelan lični rekord od 43 km. Uf, kako je to bila teška vožnja, vetar je duvao kao lud, jedva smo vozile… sećam se da sam se poslednji kilometar bukvalno vukla do kuće :)) Vozile smo mnogo puta do Sremskih Karlovaca (jednom i po pljusku, i tamo i nazad), Futog, Rumenka-Futog-Novi Sad, Temerin, Begeč. Po gradu nema gde nismo bile, Petrovaradin, tvrđava… jednom smo išle i offroad, u jednom delu smo morale da nosimo biciklove :D

15.03. copy

Godine stajanja su učinile svoje i stari zelenko je morao da ode u penziju. Zamenio ga je novi zelenko, novi drugar sa kojim prelazim kilometre, strahove, nervoze, strepnje, radosti i iščekivanja…

collage-2015-09-18 3

Biciklizam je ispunio moj život. Biciklizam je u neku ruku i spasio moj život. Svaki put se radujem kilometrima, odlazim na predivna mesta, vidim Vojvodinu iz perspektive iz koje sam mislila da je nikada neću videti. Biciklizam je moja velika ljubav.

pb

Zasad imam izmereno nešto malo više od 1200 km u pedalama. Nadam se da će ih biti barem još deset puta toliko :)

 

statts

Tags: , , , , , ,

Copyright © 2008-2016 Najdrvenija advokatska e – kancelarija All rights reserved.
This site is using the Desk Mess Mirrored theme, v2.5, from BuyNowShop.com.