Otvoreno pismo Dušana Mašića: “Mora ovako, nema druge”

Posted by Drveni Advokat on November 29, 2013 with 1 Comment

Otvoreno pismo Sanji Ilić, “novinarki“ “Kurira“

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

B92 je skinuo tekst, i na istom URL zamenio ga drugim

B92 je skinuo tekst, i na istom URL zamenio ga drugim

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca….ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.

I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,…. šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja…..tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.

U nadi da ću i to dočekati…

Srdačno

Dušan

Tekst preuzet sa www.mooshema.com

Kako sam upoznala poznatog golmana

Posted by Drveni Advokat on October 17, 2013 with No Commentsas , , , , , , , , , , ,

Nalazim se u Londonu (u kom dosad nisam bila), nisam sigurna kod koga. Sve je veoma slično kao i kod nas, samo što pričaju na engleskom. Pošalju me u prodavnicu po nešto, ali moram da idem u one uradi sam, odnosno Hobby radnje. I odvezem se ja do tamo (nisam vozila levom stranom!), kad ono, mora čovek da se izuje ispred. Napolju neko blato (utaban kamen sa zemljom), mokro, nije izbetoniran prilaz, a radnja na periferiji.

Izujem se ja, šta ću, da ne pomisle kako smo mi iz Srbije divljaci, i uđem. Kad ono, spolja ogromna hala je iznutra preuređen stan-lavirint. Ima jednu veliku prostoriju sa robom (alati i materijali), a okolo su sve prostorije-sobe. Gomila vrata, a ustvari ogromna hala – ne pitajte.

Uzmem to nešto što je trebalo i dođem na kasu. Platim, i dok su mi pakovali upustim se u razgovor sa prodavcima. Bila sam zadivljena svojim čistim britanskim naglaskom!

U jednom trenutku me pitaju odakle sam (ne znam kako su provalili da nisam odande, po naglasku nisu mogli) i ja im kažem da sam iz Srbije. Na to je poslovođa nasmejao, što me je istinski uzrujalo (pitam se samo zbog čega), te sam mu rekla kako to nije lepo i kako nije u redu da tako reaguje. I tako u revoltu se okrenem i skontam da ne mogu da izađem na ta vrata, pošto sam se izula na ulazu. Besno pokupim kesu sa kupljenim tim nečim po šta sam došla i krenem nazad, ka ulazu. Prođem kroz neka vrata i nađem se u maloj spavaoni, kao vojničkoj, sa metalnim ormarićima i krevetima na sprat. Služi da mušterije malo dremnu, ako se umore – uslužna spavaona. Za mnom u stopu idu poslovođa i radnici i nešto govore na engleskom. spavaona

Pri ulasku u spavaonu sam rekla nešto na srpskom, kad sa donjeg kreveta pored kog sam prolazila (u čarapama sam od ulaska u prodavnicu) skoči lik, nizak neobrijan, u potkošulji, gaćama i čarapama, široko se osmehnu i kaže: “Đe si?!” Trgnem se i šokirana kažem: “Ti mene razumeš?” Kaže čovek da me razume, da je iz Bosne i pita se kako ga ne prepoznajem. Pa on je slavni golman, igra za neki klub iz Nemačke, večeras imaju utakmicu tu u Londonu, pa je došao malo da odrema ovde, da se odmori i pripremi. Eto, ne pratim fudbal, ali mi baš bi drago što upoznah čoveka.

Razmena iskustava

Posted by Drveni Advokat on May 20, 2013 with 1 Commentas , , , , , , , ,

 

Moj momak je juče radio honorarni jednodnevni posao koji je podrazumevao boravak na jednom mestu u trajanju od 10h. Posao zahteva petoro ljudi koji imaju mnooogo vremena za konverzaciju…

 

baby

 

Pošto je sinoć kasno došao kući, a i ja sam imala obaveze, nismo se čuli do danas.

 

  • Jučer sam se nagledao slika djece za čitav život.
  • Zbog čega? I gde?
  • I naslušao priča kako natjerati djete da jede poriluk. I zašto su pampers bolje od simbex pelena. I dva sata slušao kako naučiti djete da kaka na nošu.
  • Hahaha, pa zašto?
  • Dežuralo je nas petoro. Ja i četiri mlade majke.

 

Još uvek plačem od smeha.

08.04.2012.

Posted by Drveni Advokat on April 8, 2013 with 4 Commentsas , , , , , , , , , , ,

Na današnji dan, pre godinu dana, mojoj mami je amputirana noga, potkolena amputacija. Još uvek nemam snage da pišem o tome. I danas, kada gledam slike rasplačem se. Prošle smo kroz pakao. Ovaj post pišem iz razloga što želim svima da pokažem koliki je ona heroj… Fotografija je nastala 09.04. samo dan nakon amputacije koja je obavljena pod lokalnom anestezijom. Osmeh i volja za životom kakvu nikada nisam videla ni kod koga, osim kod nje. Nismo znale kako ćemo dalje. Ni šta, ni da li ćemo moći. Ali to nije bilo bitno. Bitno je da je živa i da smo zajedno.

 

Osmeh za milion dolara

Osmeh za milion dolara

003

<3

 

Buket cveća i ikona Bogorodice koje je moja drugarica Nataša poklonila mojoj majci

Buket cveća i ikona Bogorodice koje je moja drugarica Nataša poklonila mojoj majci

1974

Posted by Drveni Advokat on April 3, 2013 with No Commentsas , , , , , , , , , , , , ,

 

 

Fotografija preuzeta sa en.wikipedia.org

Fotografija preuzeta sa en.wikipedia.org

Volela sam ga izdaleka. Onako kako se voli kada imaš 17 godina i isto toliko kg viška. Viđala sam ga vikendima ili ponekad, sasvim slučajno, u prolazu. Po danu me je ignorisao i žurno nestajao u gužvi ili iza prvog ćoška, dok je adrenalin pravio zbrku u mom mozgu.

Na svirkama bi mi se javio i nasmešio ili me čak ovlaš i zagrlio. Ili sam ja to želela da bude tako. Kada je bio sam, razmenili bismo i poneku misao. Ako je bio u društvu, strogo me je ignorisao. Mala, debela, mo’š misliti. Oblačio se neobavezno, ali elegantno. Onako gospodsko pankerski, ako to tako može da se okarakteriše.

Nisam ga videla godinama. Nisam razmišljala o njemu, niko ga nije spominjao. Da li je završio fakultet, oženio se, zaposlio, ima decu? Možda lažem sebe, ali me nije ni zanimalo gde je. Na sećanja se prašina navukla toliko da sam ih jedva prepoznavala.

 

***

Oštro hladan vazduh me je razbudio od osmočasovnog sedenja u kancelariji. Mrak je pokrio grad odavno. Žurno sam krenula kući, razmišljajući da li da usput kupim nešto za večeru ili ne. Iako sam odlučila da sam previše umorna, ušla sam u prodavnicu.

Umesto korpe, ispred sebe sam gurala kolica, koja sam začas napunila. Stala sam u red pred kasom. Dva momka ispred mene. Mislila sam da su zajedno, ali je prvi platio račun i odjurio napolje. Momak iza njega je tražio viski. Da, subota veče, kupuju alkohol, pa će u provod, pomislila sam. Prodavačica je uzela bocu sa police iza kase i otišla da sa nje skine sigurnosnu spravicu. Razmišljala sam koliko ću platiti sadržaj kolica i kako ću sve odvući do stana. Sve je nekako bilo usporeno i bila sam premorena. U momentu smo ostali sami i mladić se okrenuo ka meni.

Noge su mi se oduzele, ukočila sam se. Gledala sam u njega, ne trepnuvši. Potpuno se promenio, smršao. Ali oči. Oči su mu ostale iste. Nasmešio se, ne prepoznajući me, i lagano udario kažiprstom u bedž na mom kaputu: Clash, ha?. Ćutala sam, pokušavajući da se nateram da kažem bilo šta što neće zvučati glupo. Uspela sam samo da se osmehnem i promumlam: Mhm…Večeras će biti dobro veče. Tako mi treba ovaj viski, govorio je skoro euforično. Slavite?, upitala sam naivno i potpuno šokirana iznenadnim susretom i razgovorom.

  • Ma jok, izlazim… E, idem u _______ klub, izlaziš tamo? Večeras sviraju _______ .
  • Retko izlazim, radim do kasno, pa budem umorna. Čula sam za taj bend, ali ih nisam slušala.
  • Mislim da bi ti se dopali.
  • Kako si rekao, ________ ? Potražiću na YouTube-u.

Uznemireno je pogledao u pravcu u kom je otišla prodavačica i cupnuo nekoliko puta kada ju je video da dolazi. Meni se dopadaju. Idu dobro uz koks.

U momentu mi se srušio svet i ruševine pokrio crnim platnom. Nemoj to da radiš, budi pametan, izustila sam dok je plaćao račun za viski. Kažu da sam natprosečno inteligentan, i da je to moj problem, iskezio se i istrčao iz prodavnice uz povik: U redu je, ostavljajući povelik kusur/bakšiš prodavačici.

 

Ljubitelji Don kafe

Posted by Drveni Advokat on February 14, 2013 with No Commentsas , , , , ,

Današnji dan, Dan zaljubljenih, mi je počeo kao običan dan. Pošto uvek radim drugu smenu, bila sam u pidžami do poslednjeg momenta spremanja. Kada je neko pozvonio na interfon.

  • Ko jeee?
  • Imam pošiljku za vas
  • Izvolite.

  • Da?
  • Vi ste… ?
  • Da, ja sam.
  • Potpišite ovde i izvolite.
  • Ijaaaaoooooo…… !

Znala sam o čemu se radi, jer sam prethodno videla fotografije mojih prijatelja na FB i Twitteru.

Divni ljudi, Ljubitelji kafe su mi poslali divan paket pun kafe i dva mafina u obliku šoljica kafe na kojima je utisnuto Ljubitelji kafe. Oduševila sam se! Toliko sam bila srećna da sam morala da napišem ovaj tekst, u znak zahvalnosti.

Sa Ljubiteljima kafe sam stupila u kontakt kada su mi poslali šoljice za Novu godinu. Dve prelepe šoljice! Oduvek pijemo Don kafu, ali nam je sada posebno draga i slatka, a šoljice koristimo svakodnevno!

Dragi Ljubitelji kafe, i drveniadvokat.com je #zaljubljenU  Vas :) Hvala! A sada odoh da pijem kafu :)

ljubitelji kafe copy

Uteha

Posted by Drveni Advokat on February 12, 2013 with 2 Commentsas , , , , , , ,

Ko se rodi, mora i da umre. Istinito i kratko rečeno. Samo nam je teško da prihvatimo, da se pripremimo i da se pomirimo sa činjenicom da je tako. I koliko god “se pripremao”, ustvari nikada ne možeš biti spreman. I nikada ne možeš to smireno da podneseš. Pročitala sam negde da se najveći stres u životu doživi kada se izgubi blizak član porodice.

Imam sreće da su mi roditelji živi i da nemam iskustvo tog tipa. Ali, nažalost, imam iskustvo teške bolesti u porodici, bolesti zbog koje je moja majka bila više puta bila na rubu smrti. Toliko teških situacija, kada sam preplakala noć i ustajala ujutru da idem na posao i da se borim sa svime što je taj dan nosio. Trenuci u kojima sam želela ja da umrem i da se lišim muka.

Ljudi oko mene, moji prijatelji, drugari i rodbina su želeli da mi pomognu. Da me uteše i da mi se nađu. Hvala svima na tome, mnogo znači, da me ne shvatite pogrešno! Ali utehe nema! Nema tih reči ili postupaka ili bilo čega što te može utešiti i što ti može olakšati. Želiš samo jedno, da bolest nestane, na bilo koji način i da sve bude po starom ili po novom, ali u redu. Reči ne donose olakšanje. Suze ne donose olakšanje. Naravno da znači kada neko nazove ili navrati, ali ne donosi olakšanje.

Ono što najviše znači u tim trenucima je novac. Zvuči grubo i ružno, ali je tako. Najgore je kada nemate novca, a treba vam za lekove, taksi, preglede. I najviše olakšanja mi donosilo upravo to, kada mi neko ponudi, pa mogu da računam na nju/njega ili kada mi neko pozajmi novac. Onda sam bez razmišljanja mogla da zakažem potreban pregled kod privatnika ili da kupim i najskuplji lek.

Zato sam i ja pre neki dan bliskoj osobi, koja se našla u toj situaciji, pored zagrljaja i saučešća, ponudila novac. Onoliko koliko sam imala. I nisam se osećala loše. Naprotiv.

 

hospital_room

Fotografija preuzeta sa www.photo-dictionary.com